Душан Марић

04.07.2014. сајт СРС

ДУШАН МАРИЋ: Даме и господо, предложили смо брисање става 2. који предвиђа право да приређивање класичних игара на срећу преко средстава електронске комуникације има само Државна лутрија Србије. Ми из СРС сматрамо да организација игара, ових и било којих других игара на срећу, не треба да постоји монопол, па смо предложили да се овај став брише.

Влада је овај амандман одбила уз једно немушто објашњење чија је суштина отприлике: амандман се не прихвата зато што није у складу са текстом закона, а знамо да се амандмани подносе управо зато да би се текст закона мењао.

Подсећам да је опозиција својевремено критиковала Слободана Милошевића, како је ради замајавања народа и очувања власти наредио организовање оне чувене игре Бинго. То је почело негде у то време. Дозволио је пренос, организовао пренос извлачења бројева у игри на државној телевизији. Тада смо поред Бинга, колико се сећам, имали само још једну игру Лото. Сада уместо две лутрије седмично, на телевизији гледамо 10 игара на срећу, али дневно. Док упалите телевизор нема шансе да на неком од телевизијских канала не гледате како све пршти од милионера, милијардера, микроталасних пећница, фрижидера, аутомобила и Бог зна чега све не.

Сада људи кад играју игре на срећу у Србији не улажу више новац, не улажу само новац, улажу све што имају, жену, породицу, част, биографију, апсолутно све. Раније се једном догађало да неке новине објаве неку наградну игру, отприлике најчешће једном годишње и то су биле углавном Вечерње новости, озбиљне наградне игре. Данас немате новине која скоро свакодневно не објављује неку наградну игру. Људи у Србији новине више не купују зато да би их читали, него зато да би гребали. Онда су ови генијалци, који су то осмислили, проценили да није довољно да људи једном гребу, сад могу да гребу два, три пута и резултат је увек исти – више среће у сутрашњем броју.

До 5. октобра 2000. године, ово је званични податак, у Београду и Србији било је око 75 кладионица. Значи, у свакој другој општини по једна озбиљна кладионица, 2004. године око 350, прошле године их је било око 1900, сад ови који се баве том проблематиком тврде да их нема више од 1300 и процењују да има још 300 нелегалних, значи, око 1600 кладионица. Имамо више кладионица и коцкарница него основни, средњих школа и вртића заједно. До 5. октобра у Србији је било нешто мање од 2000 покер апарата, данас их има 19 хиљада. У овом образложењу, Предлогу овог закона, каже се да се процењује да ће се до 2013. године тај број удвостручити.

Према подацима СОС центра за одвикавање од зависности од игара за срећу, у Србији 3,5 милиона људи учествује у овим играма на срећу које ви организујете, којима сте заразили људе. Од тога 700 хиљада су патолошки зависности од игара на срећу. Међу њима има неколико хиљада деце, а у овом центру је регистрован најмлађи зависник који има 11 година. Сад после 10 година власти досовских странака имате следећи резултат – 700 хиљада патолошких коцкара и 700 хиљада грађана Србије који данас немају шта да једу. Према званичним подацима живе испод границе сиромаштва, не могу данас да купе килограм хлеба, да купе литар млека и килограм кромпира.

Подсећам, уочи последњих избора Борис Тадић и Млађан Динкић су обећали да ће за четири године отворити 200 хиљада радних места. Сви знамо да је око 300 хиљада људи од 2008. године до данас отпуштено са посла. Знате где једино нису оманули? Нису оманули када је у питању запошљавање у коцкарницама. Ту се остварује свакодневни напредак.

Подсећам да је Динкић рекао, како је слагао када је обећавао хиљаду евра по глави становника и производњу стотину хиљада аутомобила из ове фабрике Фијат у Крагујевцу, имам један добар предлог да у следећој предизборној кампањи обећа отварање хиљаду коцкарница и набавку 100 хиљада покер апарата, мислим да ту неће да омане.  Под влашћу ових садашњих странака у Србији живот се углавном претворио у једну лутрију, у игру на срећу. Све је лутрија, апсолутно све.

Председавајући: Господине Марићу, морате се договорити у оквиру посланичке групе да ли је у питању срећа или несрећа. Ви говорите о несрећи, господин Красић је причао о срећи, па ме збуњујете, а иначе ни једно ни друго није баш у нарочитој вези са брисањем става 2. члана 22.

ДУШАН МАРИЋ:Ја ћу уважити ову вашу сугестију и кад се заврши ова седница, разговараћу са господином Красићем. Ми мислимо да је ипак у питању несрећа, несрећа која се зове ДС и странке које се налазе са ДС у коалицији у садашњој републичкој Влади.

Пошто се овде говори да постоји потреба да се организује још више игара на срећу, пошто се износи процена да ће број ових кладионичарских места до 2013. године да се повећа и пошто видим да средства остварена од игара на срећу представљају значајан удео у буџету Републике Србије, ја сам осмислио да владајућим странкама предложим да организују две нове игре на срећу у предизборној кампањи.

Ви знате да у Србији годишње умре 30 хиљада људи више него што их се роди. Од тога две хиљаде…

Председавајући: То сте могли амандманом. Али, ваш амандман не говори о новим играма на срећу, него о брисању става 2. члана 22.

ДУШАН МАРИЋ:Ако ми дозволите, после три реченице ћу то довести у везу.

Дакле, пошто од ових несрећника који умиру две хиљаде њих се сахрањују о трошку државе, ја предлажем да ви организујете једну наградну игру где би дневна награда била бесплатна сахрана а недељна награда сахрана у Алеји заслужних грађана. Знате зашто ово кажем? Зато што сматрам да сваки грађанин Србије који је 10 година живео под досовском влашћу заслужује да буде сахрањен у Алеји заслужних грађана, заслужује статус заслужног грађанина.

Следећа игра – пошто имамо 700 хиљада гладних, ово озбиљно предлажем, од тога 80 хиљада деце, од тога 620 хиљада оних који покушавају да обезбеде место у народним кухињама, ја вама предлажем да ви лепо организујете наградну игру где ће дневна награда бити годишња претплата на бесплатно коришћење ових народних кухиња. Хвала вам.