Беседа оца  Максима – Манастир Свете Тројице у Кули 29.7.2014.

Транскрипт: КиМ Цвејић

Чули смо данас, браћо и сестре, Христа Господа који, кад је походио ову нашу прашњаву планету и ширио своју јеванђелску благовест, проповед, између осталог поручио је нама људима да не можемо служити и Богу и мамону. Сви знамо које Бог наш, а мамон је једно незнабожачко, демонско, идолско божанство коме су се незнабошци клањали, био је заштитник новца и уопште стицања, дакле симбол оног највећег греха, по речима Апостола Павла, који представља извор сваког греха у овоме свету, то је среброљубље. Није Свети Апостол Павле случајно тај грех означио, обележио као извор многих грехова у које се, по слабости, људи заплићу у овоме свету. Среброљубље у себи сједињује два, такође велика, греха: грех моћи и власти управљања над људима и грех угађања самоме себи. Зато се највећи, на жалост, број људи овде у овоме животу, током целог свог живота бакће и труди око стицања овоземаљског блага.

Људи, заплетени у стицање овоземаљског блага, укорењени вером не у Бога него управо у тог мамона, дакле у то материјално благо, поуздајући се у оно материјално што имају а не у Бога живога, предају се многим слабостима, страстима и гресима, јер без живе вере у живога Бога душа људска сама по себи умире. Служење мамону је идолопоклонство. Дакле, служење било којој ствари овоземаљској тиме што ћемо се за њу везати представља својеврсно идолопоклонство. Ми ћемо сви за себе рећи: „Ми се клањамо само једином истинитом Богу“, међутим, ако би јеванђељском савешћу преиспитали себе видели би да то баш и није у потпуности тако. Свети отац Јустин Ћелијски каже: „Иза сваког греха чучи по један ђаво“. Вршивши грех ми вршимо вољу ђавољу, тиме служимо ђаволу.

Свака света врлина коју је Господ нама Хришћанима оставио да се кроз њу у Цркви спасавамо представља својеврсну икону Христову, јер суштина сваке врлине је сам Христос. Свака света врлина сједињује нас са самим Христом, који је изнад сваког добра и сваке врлине. Исто тако, и сваки грех представља својеврсну, у духовном смислу, икону ђавола. Служећи том греху ми служимо самоме ђаволу, вршећи тај грех ми вршимо својеврсно идолопоклонство, а онај ко се поклања ђаволу тај се ђаволу и уподобљава.

Дакле, сваки онај и најмањи грех представља поклоњење ђаволу и уподобљење ђаволу. Насупрот томе, сваки труд у вршењу светих врлина представља богопоклонство, христопоклонство, дакле служење Богу, и самим тим богоуподобљење, дакле уподобљавање Богу. Свака света врлина је као један зрак који происходи из Сунца, правде и Христа. Што је више зракова на небу, то је дан светлији. Исто тако, што је више тих зракова светих врлина духовних, то је више Христове светлости, благодатне светлости у нашој души и тим пре се тај одраз Божји који је у сваког од нас усађен јаче и јасније у сваком од нас види. Дакле, вршећи свете врлине ми се преко њих и кроз њих уподобљавамо самоме Христу, уграђујемо Христа у себе и нас у Христа. Насупрот томе, вршењњм греха, дакле, ми уграђујемо у себе у ђавола и ђавола у нас. Кад год вршимо неки грех ми се својевољно поклањамо ђаволу и дајемо себе у службу њему. Зато и страдамо у овоме свету од многих болести, и духовних и физичких, јер служење ђаволу човеку може да донесе само зло, само лоше и у физичком и у духовном смислу.

Ето, браћо, Господ нас упозорава, управо, да таквог служења том мамону, дакле твари коју је Господ дао као средство служења Богу, а не средство служења самој творевини, дакле, не смемо да допустимо себи да се привезујемо за овоземаљске ствари на онај начин на који ће нас удаљавати од Бога, дакле, на грехован начин. Све што је Господ на овоме свету створио, створио је да послужи човеку а не да човек томе служи, а свако ко се везује за овоземаљске твари управо служи земаљској твари. Све те земаљске твари Господ је створио како би ми прослављали Њега самог, како би увидели Његову творачку премудрост, Његову милост која нам даје, како Јеванђеље данашње каже, и храну која нам је неопходна и одећу. И не само нама, него и назнабошцима који уопште не познају Њега, истинитог Бога. И не само њима, него и бесловесним животињама које нису ни свесне да оне саме постоје нити да Бог постоји. Дакле, Господ се о свима нама брине, али ми, по маловерју своме, по слабости својој пренебрегавамо такву брижљивост Оца нашег Небеског, запостављамо веру у ту милост родитељску коју он према нама има и онда сакупљамо и сабирамо земаљске ствари уздајући се у њих а не у Живога Бога.

Зато Господ и поручује на који начин да избегнемо то служење мамону и привезивање за овоземаљске ствари. Он каже врло једноставну поуку: „Ако те око твоје саблажњава – извади га“. Дакле, тиме нам не поручује да обезуђујемо себе, да одсецамо од себе делове тела, него да одсецамо од себе све оне животне навике с којима смо тако дубоко срасли да, просто, осећамо као да су део нас самих, да одсецамо од себе све оно што нас на Земљи одваја од Бога, чак да удаљавамо себе и од оних пријатеља, наводних пријатеља који нас одвајају од Бога. Постоје људи за које Апостол Павле каже од којих се треба удаљавати јер важи она народна пословица „с ким си, такав си“. Дакле, уколико се са безбожним људима будемо интензивно дружили и сами ћемо бити оштећени њиховим безбоштвом, по слабости нашој. Дакле, треба од себе удаљавати све оне људе, све оне навике које нас удаљавају од Бога и не смемо претпоставити и испрад Бога ставити ни једнога човека, нити једну земаљску твар која нас од Њега удаљава и која нас спречава да се истински поклањамо Богу и истински Њему служимо.

Ето, такву поуку нам Господ данас доноси, дакле, да не уводимо у свој живот тај релативизам да упадамо у такву прелест да, мислећи да кроз грех служимо Богу заправо живимо животом хришћанским и спасоносним. Не смемо да упадамо у такву прелест јер грехом се, ни оним најмањим ни оним великим, не може никад служити Богу. Само кроз свете врлине, кроз вршење заповести Божјих онако како у Јеванђељу стоји, можемо служити и угађати Богу и спасавати се.

Не смемо, дакле, допустити себи то калкулисање, допустићу себи ову лошу навику, овај грех – он је ситан, он је мали, међутим, такав један релативистички приступ Хришћанству може нас потпуно одвести на странпутицу, потпуно нас увести у страшне духовне заблуде које харају данас Црквом. Јер, браћо и сестре, нису ли новотарци управо упали у тај релативизам? Они поручују својој пастви: „Једите и пијте, не морате ни да постите, не морате нешто посебно да се молите, не морате да се кајете и исповедате да бисте се причешћивали. Једите, пијте, уживајте, радујте се овоземаљским радостима, причешћујте се и спашћете се.“

Дакле, уколико себи будемо попуштали у ситним стварима, упашћемо у овако крупну духовну обману коју проповедају, управо, новотарци. Такав један релативистички приступ животу родио је још већу духовну опасност. Такође, својеврсни релативизам догматски, то је екуменизам, јер и екуменисти кажу: „Ми ћемо се мало молити са јеретицима, мало ћемо причати о љубави с` њима, иако свети канони такво поступање јасно означавају као страшан преступ и грех, као издајство вере, и ми ћемо преко тога привести њих вери православној.“ Наравно, видимо плодове таквог релативизма екуменистичког. Ти плодови су врло горки. Никога од иноверних, инославних они нису успели да приведу Цркви православној и вери православној, а зато су многе православне душе саблазнили и удаљили од себе самих, а има и оних који су се кроз те саблазни и од Цркве Божије удаљили.

Дакле, видимо докле може човека да одведе такав један калкулантски релативистички приступ у коме се човек привезује за било шта земаљско удаљавајући се од Бога, дакле, све оно што нас удаљава од Бога, а много је тога данас, браћо и сестре. Ево, овај интернет у коме има свега и свачега данас представља својеврсно око којим ми сагледавамо сва она дешавања у свету. Ако нас такво једно око саблажњава дужни смо да га извадимо, да га ишчупамо, да га бацимо далеко од себе. Боље да човек никад не види тај интернет него да саблажњава душу своју разним садржајима на њему. Ево, рецимо, телефони данашњи. Они представљају својеврсно наше ухо којим слушамо разна дешавања. Међутим, људи претерују некад у томе, цео дан разговарају, причају, празнослове. Значи, такво једно, у преносном смислу, ухо боље ишчупати, одсећи од себе него да због њега и робовања њему погине душа наша.

Ето, на такву одлучност јеванђељску Господ над данашњом поуком позива. Дакле, уколико не будемо ревновали у тим ситним животним навикама, одсецали те лоше навике од себе, ми ћемо, заправо, иако мислимо да служимо Богу, служити мамону, служити привезаности за овоземаљске ствари.

Нека нас Господ Бог од таквог пута удаљи, нека нас управи на пут спасења, на пут одлучног живљења Богу и одлучног исповедања исправне вере у Бога, вере православне и нека би се, након прокрченог таквог пута у овоземаљском нашем трајању и крчењу, нашли у Царству Његовом и славили тамо Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и у векове векова. Амин.