У Новом Саду је на Видовдан, у простору галерије „Лепота живота“ (КолоДар), отворена самостална изложба под насловом „Трагом немањићких манастира“ аутора Жељка Савића. Централни део изложбе је манастир Грачаница и прича о споменицима које су шиптари-арнаути покушали да искористе у намери да прекроје историју и припишу србске споменике и културну баштину у своју, а које су уз дозволу и знање државних надлежних институција „комунисти“ донели из археолошког налазишта Улпијана и поставили код манастира. Оно што је невероватно је да се нико није ни трудио да се ти споменици уклоне јер су донети са другог локалитета, као што нико није реаговао кад је оскрнављен манастир… Ово изузетно важно сведочанство има ту истраживачку и документарну нит, одличан осећај за фотографију и свест о србству, ономе што је аутор већ рођењем добио…

29.06.2014. за ФБР Биљана Диковић

О томе како је и због чега настала ова изложба, колико је трајало истраживање и како је дошао до резултата за СРБски ФБРепортер прича аутор, инжењер фотографије Жељко Савић…

Видовданска изложба Жељка Савића приређена је у част заокружења рада на теми одбране од преотимања задужбина династије Немањића, манастира које су подигли, и одличном резултату, јер је својим истраживањем успео да сачува истину, односно натера власти да уклоне латиничне споменике са места коме не припадају и то је по његовом скромном мишљењу мали допринос култури али свакако веома видљив и значајан допринос истини и исправљању неправде и лоших намера које су други имали према Србима и србском наслеђу на Косову и Метохији.

«Изложбу сам припремао око пет година, три у континуитету, а посвећена је фалсификовању историје на Косову и Метохији, и то је овде централно место. Један део поставке је управо фокусиран на манастир Грачаницу и покушај од стране Албанаца да се тај манастир присвоји и отме из православне културне баштине, и припише некој, њиховој албанској… Овде сам изложио фотографије тих артефаката које су они још шездесетих година прошлог века, захављујући `браћи комунистима` поставили, са циљем да имају неке аргументе да манастире присвоје… Манастир је претрпео озбиљна оштећења током тог скрнављења које су организовали, порушили су припрату Цара Лазара, буквално су скоро све фреске сљуштили, бацили у реку у близини манастира. Српско гробље које се налазило у окружењу манастира порушили су, то су најстарији српски гробови свештеничке породице Поповић, која се налази у најстаријим списима православне цркве. Њихови гробови су порушени а надгробни споменици само набацани поред манастира“ – каже Жељко Савић, аутор изложбе.

О овим догађајима сведоче два видео записа. Један је управо од породице Поповић, потомак Драгољуб који је о свему томе посведочио, а други је разговор са монахињом Теодором која је била присутна када су те камене плоче са латиничним натписима донешене, и када су „комунисти“ скрнавили манастир.

„О овоме се дуго ћутало, није нико смео да прича, ето – постоје новинари на тим просторима, али нису смели да извештавају о том случају. Породица Поповић већ годинама покушава да обнови своје гробове, да се споменици врате на своје место, али и део икона које су сачували, односно успели да склоне од уништења Поповићи, и данас се налазе у трпезарији манастира Грачаница. То се види у мојим радовима“, сведочи Савић.

ПРВИ ЈЕ О ОВОМ ПОКУШАЈУ ОТИМАЊА СВЕТИЊА ГОВОРИО ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ

О овим догађајима својевремено је, још 2009. године говорио владика Артемије, први пут сам од њега чуо ту причу, а онда, 2011. сам се и на терену упознао са том причом. Владика Артемије је први дигао глас против фалсификовања историје, кад су Албанци увелико почели да својатају Пећку Патријаршију, Високе Дечане, Грачаницу и чак у својим књигама и литератури наводе да је то њихова културна баштина, како су Срби мало то само посрбили и додали на већ њихово постојеће.
Тако је та врста пропаганде добила подршку на једном државном нивоу, од стране наше државе јер се ништа не ради да се заштите ти манастири, али и од стране страних одређених институција попут УНЕСКО-а који би требао да штити ову културну баштину, јер управо се Грачаница налази као једно од значајних културних добара, односно споменика под њиховом заштитом. Оно место где се врше манипулације је то чија је то културна баштина. Мој утисак, на основу истраживања које сам имао на подручју бивше Југославије, на терену, тај концепт је идентичан и у другим подручјима, свуда где су живели Срби и имали своју културну баштину. Према томе, догађа се покушај да се Србима отме њихова култура и подели другима који немају свој духовни и културни идентитет. Мени је јасно зашто ти људи то раде, али ми није јасно зашто ми не радимо ништа да сачувамо то наше културно наслеђе.

„Један део књига које су биле од изузетне важности за манастир Грачаница у то време, та једна група људи испред Завода за заштиту споменика успела је да покраде, најважније књиге и отуђе их у иностранству, то је радила нека кустоскиња, која је радила за Завод, муслиманка. Оно што је забрињавајуће је што се о томе дуго није смело причати и ево, пре десет дана, захваљујући бројним мојим изложбама, научним конференцијама, приказивањима, публиковањем, успели смо да постигнемо да ти људи који сада тренутно имају ингеренцију над манастиром и споменицима – уклоне те камене плоче у један ћошак, и записали су да су оне са археолошког налазишта Улпијана, коме и припадају. Оно што би било важно, то је да се ти латинични споменици врате на место коме припадају, значи на то археолошко налазиште и да се покрене одговорност тих људи који су припремили терен историчарима да својатају Грачаницу“ – каже Жељко Савић.

Камене плоче, артефакти из Улпијане које су постављене ту да би се манипулисало историјом Срба на Косову и Метохији, да се са њима «докаже да манастир није српски већ албански»…

Тренутно се у албанским школама учи да су Грачаница, Високи Дечани и Пећка Патријаршија албанска културна баштина. Најгоре од свега што српска научна јавност и историчари ћуте на ово…

Камене плоче са латиничним написима из Улпијане

„Ја се нисам још обратио САНУ у вези овога, јер је то у фази прикупљања добре документације да бих могао да се обратим стручној јавности, односно надлежним органима. Оно што сам до сада урадио је да сам снимио, забиљежио архивирао, документовао.. Наредни корак је та борба на том државном, већем, стручном нивоу. Основни проблем у тој мојој борби био је недостатак средстава, рецимо ови који раде на том уништавању имају одлична средства, одличну медијску подршку, логистику, а ми, истраживачи који се бавимо овим темама немамо ништа од тога и морамо самостално из свог џепа да то надокнадимо и обезбедимо. Моја изложба са истраживањима је коштала око пет хиљада евра, које сам ја тешком муком зарадио и уложио у то истраживање, а да би се сазнала истина о тој манипулацији историјом. Неко би радије купио ауто или нешто друго – материјално, за своје задовољство. То је та свест о тој теми, о томе ко смо, шта смо, где идемо…
Овде сам, на неки начин, својим примером показао људима да један човек може доста тога да уради – а кад се сложимо и то се уради на једном организованом, академском нивоу, може да се да озбиљан отпор том организованом нападу, односно измени историје. Поред фалсификовања историје проширила се и појава тог новог, еуробског ин-стања – по коме Србе треба прогласити за фашистички народ, оно мало што буде остало побити… а ово остало становништво које се данас опредељује да пређе и мења име у Војвођане, и остале, опет неке нове вештачке нације… е, тим људима се планира да се поклони ова културна баштина отимањем од Срба и приписивањем туђину који није имао своју…
Тако да су моји закључци на основу досадашњег истраживања и десетогодишњег рада да се сада спроводи културни геноцид, забрањује се да Срби користе своје писмо, забранили су да се изјашњавају као Срби јер га одмах прогласе за фашисту, што је сулудо, јер су се Срби увек борили против фашизма, непријатеља који је нападао и убијао, значи водили су увек обрамбене ратове и пуцали су само и једино у самоодбрани на свим просторима са којих су их истеривали, етнички чистили и спроводили геноцид над њима други народи… значи бранили своју породицу, свој дом, традицију, свој идентитет… Подсетио бих у том смислу да је Други светски рат започео са културним геноцидом, забрањивало се Србима да пишу и говоре и изјашњавају се као Срби, па су их онда обиљежавали да су Срби, па им је забрањивано да улазе на јавна места и онда је уследио један велики покољ… Нажалост, и о томе се доста ћути, рецимо у Републици Српској се сада врши један велики притисак да се затрпа Јасеновац, односно део комплекса Доња Градина, буквално избетонира и направи пословни центар. Јасеновац-Доња Градина где је највећи број страдалника Срба цивила, деце, жена, мушкараца… – те кости сведоче о једном стравичном масакру, једном геноциду који је најстрашнији на планети. Само у Хрватској је постојао логор за децу, само ту! Логори наменски само за децу, нигде на планети не постоји тако нешто што је постојало у ондашњој НДХ!“

КАКО ОСТАТИ ЧОВЕК

Изложбу је прогласио отвореном др Бранко Савић, директор Високе пословно-техничке школе струковних студија Нови Сад, на којој је аутор изложбе и завршио основне студије на смеру фотографија, и где је направио веома значајне пројекте, и наставио специјалистичке студије.
Тема специјалистичких студија је, открива аутор – екологија. Каже да је у припреми већ обрадио највеће проблеме данас, «оне еколошке, који спутавају човека да буде човек».

«Назив тог обимног рада који је у припреми је КАКО ОСТАТИ ЧОВЕК. У томе сам обрадио теме генетски модификоване хране, хаарп-а, запрашивања из ваздуха, електромагнетнх зрачења, као и проблема са сатанистичким сектама којих је све више у Србији и које су ту буквално са циљем да уништавају породице. Тако да је то један мој вид подршке човеку. Дакле, она стара од Патријарха Павла – будимо људи, је изгледала наивно својевремено, међутим, како време пролази схватамо да нам нове технологије одузимају баш то – оно људско у нама и претварају нас у роботе, машине које не мисле и немају осећања, које само извршавају наредбе владара из сенке… који нам намећу да будемо зомбији, неки конзервирани људи који у себи имају некје чипове, импланте, преко којих ћемо бити контролисани до те мере да нећемо моћи да мрднемо а да то није дозвољено од оних који су нам чип наметнули…

Организатор изложбе је Марија Бореновић, власница фирме КолоДар и новоосноване галерије «Лепота живота», у којој је аутор задужен за односе са јавношћу и питање маркетинга и менаџмента. „Ово је одличан спој уметности и неког лепог, здравог живота, пошто се фирма КолоДар бави органском храном, припремом и доставом исте. Људи обично заборављају да човеку треба и та духовна храна а не само она коју физички уносимо у организам, ако се само базирамо на ту врсту хране без духовне онда је тај човек непотпун и празан, некомплетан, духовно сиромашан. Овде је на прави начин спојена та физички унешена здрава, органска храна и духовна храна“, рекла је Бореновић, која је присутне поздравила и послужила припремљеном храном у свом ресторану здраве хране.

Изложбу су подржали Висока пословно-техничка школа струковних студија у Новом Саду, директор др Бранко Савић и Друштво новинара Војводине, председник Младен Булут. 

Младен Булут, председник Друшта новинара Војводине: Колико је и зашто важан рад Жељка Савића

На отварању изложбе, када је поменуо да је Жељко члан Друштва новинара Војводине, председник Младен Булут је подсетио на онај важан људски кодекс кога су се придржавали посленици првог Удружења новинара, књижевника и уметника: истина, поштење и традиција. То је свакако част за аутора изложбе, који је по његовом мишљењу био и «прави фотограф са истанчаним слухом за детаљ, бистрог ока и чврсте руке». Друштво новинара Војводине дало је подршку истраживању и представљању рада Жељка Савића јавности у претходних око пола године, и аутор је истакао да му је то посебно важно, јер су га «подржали у том новинарском, истраживачком делу приче, управо овај део који се односи на фалсификовање».

*О каквој подршци Друштва новинара се ради?

Ово је била врло практична подршка, пошто је прву изложбу у Новом Саду Жељко отворио у Културном центру Новог Сада уз помоћ Друштва новинара, а потом се Друштво новинара заузело да изложбу `прошета` и кроз неке друге галерије попут оне у Сремским Карловцима, Бачкој Паланци, у Гајдобри. Имамо намеру да и даље то радимо, да је приказујемо свету, јер сматрамо да је изузетно квалитетна и заслужује пажњу шире јавности.

*Немањићки манастири су посебна тема, као што је тема и Косово и Метохија, као и остали простори и обележја, вредни споменици културе и други трагови духовног постојања на просторима са којих је србство убијано, паљено, протерано, као што је и Крајина на пример, где су и гробови преорани, па се ту не може закључити да су Срби уопште икада били… осим сведочанства у књигама и монографијама које су урадили часни људи који су служили србству у својој струци…

Подстакнута савременим технолошким решењима лаж царује. Што не значи да је није било кроз целу историју србскога народа, који памти и неке династије и пре Немањића. Ствар је у томе што су наши историчари и нови и стари, некритички усвојили нешто што се као фалсификат изнело из разних подрума, из византијског времена Порфирогенит који је оставио неке, као прве најраније трагове о живљу на овим просторима, лаж се тако умножавала, усложњавала и проглашавала истином. Штавише, интервенисало се и фалсификовали се списи у оно време кад су документи и књиге преписивани ручно, а то је наравно било под покровитељством знамо већ кога… То је паклена замисао. Јер, одувек је било оно – ко завлада прошлошћу једнога народа на неки начин он опредељује његову будућност. Ми смо то јако добро искусили на прелазу из 20. у 21. век, где су се исте оне ствари које су се већ пред избијање Првог врликог рата сручиле на српски народ. Тамо је било понижавање да су они људи ниже вредности, малтене као стока, то је касније наследио и Хитлеров фашизам, да би и данас ми били `зли момци`. Што нама на неки начин представља огромну потешкоћу за равноправно укључивање, да тако кажем, светске токове, у заједницу народа. Испадне, по оној америчкој изреци – сваки добар Индијанац је мртав Индијанац, отприлике – сваки мртав Србин је добар Србин.

*Међутим, има археолошких налазишта, недавно је једно откопано у Војводини, која сведоче и о постојању Срба на овим просторима, али и о култури народа какав је тада био… Ту је и манипулација са историјом Србије у доба Немањића…

Археолози су откопали једно старо насеље, за које нису могли ни да претпоставе да постоји, и кад су упоредили ДНК тих људи који су живели пре четири хиљаде година, што је утврђено одговарајућом методом, установили су да се њихов ДНК 85-86% поклапа са ДНК народа који је живео у Херцеговини, Црној Гори и околини Ужица. Шта сад, какве сада приче о досељавању Словена на ове просторе? Како ће то објаснити? Или ће изаћи нова теорија да ми нисмо Словени.
И важно је овом додати, а везано за Немањиће, та епоха када је држава била у успону у сваком смислу, културном, политичком и пре свега војном, је опет преседан у историји тадашње Европе. За све њихј је то био мрачан средњи век, а код Срба је цветала култура, писменост, образовање и, што да не рећи, наука оног времена. То очигледно неко пренебрегава или не може да објасни на онај формалан начин, па онда је најбоље запоставити све то и изаћи са неким сулудим теоријама.

*Ви ћете говорити о раду аутора изложбе, шта је по вашем мишљењу важно нагласити и шта је то првенствено определило вас, мислим на Друштво новинара, да подржите његов рад?

Поред уметничке вредности његових фотографија, а ово је само један мањи избор, јер Жељко је прешао преко три хиљаде километара до Хиландара, преко Грчке, Косова и Метохије, широм Србије па до Републике Српске, да би направио овај серијал фотографија, овај његов рад у суштини може да буде и образовни. Уз ову изложбу иде и нека реч која ће нешто и протумачити. Међутим, то је истовремено био и један ауторски стваралачки напор који му се посрећио. Јер, Жељко није носио само фото-апарат него и камеру, па је снимао репортаже са људима које је сусретао. То је један дневнички, путописни, али и новинарски чињенични, документовани запис путовања. Значи, он је направио и документарне филмове, иза тога је настао његов сусрет са монахињом Теодором у Грачаници, као и са да тако кажем – чуварима Грачанице, породицом Поповић која је вековима ту. У Грачаници су се појавили латински споменици који су шездесетих година донети тамо, а то су искористили шиптари, да тврде како су они `потомци романизованих Илира који су прешли у ислам највећим делом, а део у католичанство, да је Грачаница католичка културна баштина јер је подигнута на темељима католичке цркве`. Документарни филм који је приказан на низу фестивала, који је веома запажен и ми га редовно приказујемо на овим изложбама допринео је да су напокон изнети из Грачанице ти споменици. То је један мали тријумф онога што је радио. За новинара нема горег оф тога да га истина демантује, али нема ни веће похвале ако се та истина потврди и мислим да Жељко осећа велико задовољство што је томе допринео истини… Такође, и ми се осећамо почаствовани јер смо у свему томе учествовали. А за онај део истраживачког новинарства – то је стварно било једно ходољубље у правом смислу те речи, за разлику од оних новинара који добију силне награде а њихово истраживање се састоји у томе да оду до прве централе ДБ-а или политичке централе где ће добити материјале да би отворили аферу за некога кога треба скинути.

Др Бранко Савић: Висок стандард за квалитет поставио је и за професоре и за студенте

«Висока пословно-техничка школа је имала учешће у овоме најпре као подршка, јер је јако важно да се иза овако озбиљних тема нађу и озбиљне институције као она, један део рада са њима сам заокружио и завршио, подршка је била и у штампању материјала за представљање јавности мог рада, тако да сам веома задовољан због тога» – рекао је аутор изложбе.

«Ова изложба је, да тако кажем, комбинација онога што је аутор стекао у школи и његовог интересовања и свакако великог рада, упорности и креативности, које је уложио да би све овако изгледало. Жељко има доста тог материјала који је интересантан, а нама је корисно да се чује да је он наш студент, завршио је основне студије на овој школи, сад је на специјалистичком програму… Кад ви имате овако некога ко завршава наше студије, и ко репрезентује сутра оваквим радовима, то је за нас јако корисно и важно, зато се поносимо тиме, јер онда и други студенти очекују да се овако понашамо према њима кад постигну успех као Жељко, овим је подигао ту лествицу квалитета у сваком смислу, који је доста виши ниво и за професоре и за студенте наше школе, тако да ћемо у будућем времену морати више да се трудимо да бисмо постигли овакве и још боље резултате…» – рекао је за СРБски ФБРепортер др Бранко Савић, директор Високе пословно-техничке школе струковних студија у Новом Саду.

РЕЗУЛТАТ: УКЛОЊЕНЕ ПЛОЧЕ КОЈЕ СУ ТРЕБАЛЕ ДА ПОМОГНУ ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

„Први и најважнији је тај сегмент документованог записа, једног времена, у облику приче, фото и видео архива. То је изузетно важно, јер је трајно забележен и чињенично потврђен.
Други сегмент ове изложбе је тај новинарски, који је исто веома значајан јер дотиче неке теме које се сад дешавају на Косову и Метохији, и ово што већ арнаути, или како их зову сада Албанци, покушавају да ураде а то је да припишу те споменике њиховој културној баштини, што је апсолутно нетачно и смешно је чак и разговарати о томе. Међутим, у судару са медијима и људима из западне Европе који имају кратко памћење и не труде се баш да много проуче шта се дешавало у прошлости, и да говоре истину, могуће је пласирати све те лажи, оне могу да прођу и да нађу своје место у њиховим медијима. Зато је ово значајно што Жељко ради.
А трећи сегмент је то што мислим да је веома добро направио да су те фотографије квалитетне, поготову ово што је снимио унутра, то није баш лако снимити и то је лепо урадио…“ – каже Павле Станојевић, историчар уметности, дугогодишњи посленик у култури града Новог Сада, Заштити споменика културе, Архиву Академије наука, Архиву Војводине, дугогодишњи директор тих институција, генерални секретар Матице српске, као и управник Архива Матице српске.

СТРУЧНА КРИТИКА ИЗЛОЖБЕ: Др Драго Његован – СВЕТЛОПИСИ ЖЕЉКА САВИЋА

Мултимедијални уметник Жељко Савић, рођен у Мостару 1977. године, већ десет година живи и ствара у Новом Саду. Изложбом фотографија „Трагом немањићких манастира“, као и приложеним документарним филмом, он сведочи о величини, духовној и материјалној, епохе Немањића, оваплоћеној у њиховим задужбинама. Немањићки манастири, средишта српске православне духовности, али и српске средњовековне државотворности, представљају доказ о симфонији духовне и световне власти српског народа током XII, XIII и XIV века после Христа. Они такође посведочују сретан спој медитеранског градитељства са византијским фрескописом, који у српској редакцији постају новум за своје време, и узор за будућа времена. Свевремени увид Светог Саве да је Србија исток западу, и истовремено запад истоку, има своју материјалну потврду у немањићким манастирима. Жељко Савић је, фотографишући манастирске целине, манастирске цркве, манастирске објекте око храмова (конаке, бунаре, итд…), иконе у црквама, камену пластику (сакралну и профану), те друге детаље који имају и уметничку вредност, сликописно показао напред наведену суштину немањићких манастира.

С друге стране, овом изложбом се поново отвара велика тема српске и светске историје, тема Немањића која није на адекватан начин валоризована, а то значи и ревалоризована, после нововековне обнове српске државности и васпостављеног аутокефалног статуса српске цркве у рангу патријаршије, у оквиру православне Васељене. Отварањем теме Немањића постаје белодана споља наметнута заблуда, предрасуда и лаж о „мрачном средњем веку“. Када је реч о Србима и српској светосавској цркви, а посебно о епохи Немањића, мора се коначно рећи истина: реч је о светлом српском средњем веку. О томе сведочи архитектура немањићких манастира, о томе сведочи српска средњовековна литература (житија, хрисовуље, похвале и други списи), о томе сведочи фрескопис у немањићким и каснијим манастирима, о томе сведочи српско законодавство, о томе сведочи поетска реч.

Тема немањићких манастира указује и на геополитички аспект српског питања на медитеранско-балканско-панонском простору. Временско-просторно мапирање немањићких манастира, од Студенице и Хиландара до Пећке патријаршије и Дечана, од Грачанице до Ловнице и Папраће, од Тавне до Крке, од Ковиља до Базијаша и тако даље, обелодањује аспект просторног размештаја Срба, њихове духовне целине и просторне организације.

Овом изложбом Жељка Савића отварају се и друга питања: уништавање и обнова немањићких манастира; покушаји њихове крађе из крила српског народа; обнова немањићког духа у садашњим и будућим српским нараштајимa.