До наших дана остала су два мита о косовском боју – један који слави пораз и један који слави победу. Следи опис и једног и другог

28.06.2014. ПОГЛЕДИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

22. ЛАЖНИ КОСОВСКИ МИТ (ИЗ „НАРОДНОГ СТВАРАЛАШТВА“)

Зашто је српску победу у Боју на Косову „народно стваралаштво“ претворило у пораз? Како је настао мит о Косову и шта је његово значење? Како је створен култ кнеза Лазара? Шта значе појмови „земаљско царство“, „небеско царство“ и „косовско опредељење“? Ко је створио све те митове, да ли уистину народно предање, само од себе, или је реч о нечијој смишљеној делатности?

Преовладајућа, вуковска школа, на сва ова питања даје непотпун или погрешан одговор, изврћући до апсурда значење косовског мита. Садржај и поруку косовског мита у овој варијанти видећемо из народне песме „Пропаст царства српскога“.

Песма почиње тако што соко, „тица сива“, доноси „цару на Косову“ „књигу“ од Богородице:

Царе Лазо, честито колено,
Коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
Седлај коње, притежи колане!
Витезови, сабље припасујте,
Па у Турке јуриш учините:
Сва ће турска изгинути војска!

То је прва могућност коју Богородица ставља у изглед кнезу Лазару. Друга је следећа:

Ако л’ волиш царству небескоме,
А ти сакрој на Косову цркву,
Не води јој темељ од мермера,
Већ од чисте свиле и скерлета,
Па причести и нареди војску:
Сва ће твоја изгинути војска,
Ти ћеш, кнеже, с њоме погинути.

Следи Лазарево кратко двоумљење, и онда опредељење „царству небескоме“:

Мили боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству?
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме,
Земаљско је за малено царство,
А небеско увек и довека.

Тако је, према предању, пораз на Косову последица свесног опредељења кнеза Лазара: Срби су у бој пошли са намером да изгубе. Награда за самоубилаштво читаве војске и државе је вечна слава „цара Лазара“. У „Антологији српског песништва“ Миодраг Павловић даје класично тумачење:

„Кнезу Лазару се нуди избор, једно страшно или-или, које је равно распињању. Или ће одмах, без духовне припреме, покренути своју војску у бој, и задобити земаљску победу, без вишег смисла, или ће се прво окренути подизању провизорног храма и обреду, да би задобио ‘царство небеско’, што значи, истовремено, и губитак сваке земаљске области. Хришћански обред постаје предзнак и залога земаљског пораза. Сасвим супротно од онога што је веровао Стефан Првовенчани и његови наследници…“

Али да ли је заиста кнез Лазар био других убеђења од својих претходника, Немањића? Да ли је косовски мит никао без икакве подлоге (у оваквој верзији јесте) или је плод читаве дотадашње српске духовности? И најважније, какво је то тумачење хришћанства које нагони на самоубилаштво зарад славе?

У историји хришћанства никада побожност није представљала „предзнак и залогу земаљског пораза“; пораз се никада није награђивао – напротив, награђивани су подвизи и победе: над самим собом, над злим силама, непријатељима и неверницима…

Тумачење Миодрага Павловића јесте исправио, али нема смисла јер је сама песма бесмислена..Њен бесмисао наставља се до последњег ретка: као учесници Косовског боја помињу се Мрњавчевићи, који су изгинули још на Марици, и херцег Стефан, који је живео касније, а произилази да су, све скупа, Срби на Косово извели 320.000 војника. Но, ако те непрецизности занемаримо због уметничке слободе, додуше веома растегљиво схваћене, никако се до бесмислом не може протумачити завршница песме:

Маче војску српски кнез Лазаре,
У Лази је силни Србаљ био,
Седамдесет и седам иљада,
Па разгони по Косову Турке,
Не даду се ни гледати Турком,
Да камоли бојак бити с Турци;
Тад би Лаза надвладао Турке,
Бог убио Вука Бранковића!
Он издаде таста на Косову!…
Тада Лазу надвладаше Турци,
И погибе српски кнез Лазаре,
И његова сва изгибе војска…

Сада је „кнез Лазар“, дакле више не „цар“, погинуо због наводне издаје Вука Бранковића, док се његово небеско опредељење више и не помиње!

23. ПРАВИ КОСОВСКИ МИТ (ИЗ СТАРЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ)

О народном предању у верзији Вука Караџића можемо говорити само као о кривотвориоцу мита о Косову, никако као о ствараоцу и верном чувару. Изворни мит о Косову створила је и неговала Српска православна црква, понајпре кроз нашу стару књижевност. Најзначајнија улога у томе припада Данилу Бањском, или Млађем, који је био патријарх од 1390. до 1400. године. Он сам је кнезу Лазару посветио четири списа, док је укупно познато још десетак дела наших средњевековних писаца сличне садржине. На жалост, сва та дела су мање позната, јер су од Вука Караџића потцењена за рачун незаслужено прецењеног “народног стваралаштва“. Као што смо већ навели, поједине Караџићеве присталице ишле су тако далеко називајући нашу средњевековну књижевност „болесном“, док су, насупрот, “народном стваралаштву“ испеване оде обимније и од њега самог.

Значење и настанак изворног косовског мита показаћемо наводећи делове „Слова о кнезу Лазару“ Данила Млађег, које је једна врста средњевековне драме.

У једном поглављу, кнез Лазар, призвавши своје „и велможе и војводе и војнике, велике и мале“, обавести их о „безбројној иноплеменој најезди“, и каза:

„Ви, о другови и браћо, велможи и благородни, војини, војводе, велики и мали, сами сведоци и посматрачи јесте, колика нам добра Бог у животу овом дарова, и ничега што је красно и слатко, на овоме свету, ни славе ни богатства, ни свега што је човеку потребно не лиши, но што више умножи, да ако нам што скрбно и болно буде, не будемо незахвални и благородни за ово Богу. Но ако мач, ако ране, ако тма смрти догоди се нама, слатко се Христа и за благочашће отачства нашег да примимо. Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, него ли плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, најзад постарајмо се за мало подвиг страдалачки примити, и да поживимо вечно на небесима, дајемо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија, да се упишемо у књиге животне. Не поштедимо тела наша у борењу, да од онога који просуђује подвиге светле венце примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка“.

На ове Лазареве речи, уследио је одговор:

„…Шта је много за те и за благочастије, и за отачаство нам умрети. Не поштедимо себе, знајући да имамо и после овога отићи и с прахом помешати се. Умримо да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу као живу жртву, не као пре маловременим и обмањивим гошћењем наслађењу нашем, но у подвигу крвљу својом.

Не поштедимо живот наш, да живописан пример после овога другима будемо. Не бојмо се страха који је дошао на нас. Ако бисмо заиста на страх и губитак мислили, добра не бисмо се удостојили. Ако бисмо о сваком од пустошних погрешења помишљали, ништа од часних подвига не би се учинило. Ми с Исмаилићанима борити се имамо. Ако и мач главу и копље ребро и смрт живот, ми с непријатељима борити се имамо“.

Уследио је бој, Лазар је погинуо и посветио се. Следећа слика је ридање кнегиње Милице, док грли мошти новомученика. Кнез Лазар јој одговара:

„Не више плачевна, не више жалосна због мене имај се. Но шта више радосно и благодарно, зашто са силним бој створих, и тога сруших, и смртном раном умучих, и некрепка показах…“

Народни певач и патријарх Данило као да пишу на сасвим различите теме. Код патријарховог кнеза Лазара нема предаје и самоубилачког расположења. Он своју војску позива и храбри за бој („Не поштедимо тела наша у борењу“), а ако, и три пута ако, у том боју „тма смрти догоди се нама“, онда ћемо „да поживимо вечно на небесима“. Царство небеско се дакле задобија подвигом, а то је у овом случају борба за слободу и отачаство. Оно „или-или“ између царства земаљског и царства небеског не постоји, ту нема супротности: или земаљски пораз, а небеска победа – или земаљска победа, а небески пораз. Пораз на земљи није услов вечне победе. Напротив, вечна победа долази као резултат земаљске победе, односно таквог живота на земљи који је у складу са хришћанским учењем: победа је када се не чини грех, не врши издаја, али и када се савлада страх и храбро изађе на бојно поље. Победа је и ако се на том бојном пољу погине, али не ради славе, па макар и вечне, него у одбрану Христове вере, „за благочастије, и за отачаство“. И сам кнез Лазар говори о својим земаљским победама, односно подвизима, када каже:

„…Са силним бој створих, и тога сруших – да ли то значи и победих, у најземаљскијем смислу речи? – и смртном раном умучих, и некрепка показах“.

Захваљујући подвизима на земљи – савладавању страха, изласку у бој, рушењу непријатеља и давању живота у борби за највише идеале, кнез Лазар је задобио „царство небеско“. У обраћању војсци он и директно каже како се заслужује небеско царство: „Не поштедимо тела наша у борењу, да од оног који просуђује светле венце примимо“. Још пре боја је нзградио цркву и у њој уочи боја причестио војску, али није у складу са хришћаиским учењем да се због богослужења губи на земљи, или, како каже Миодраг Павловић, да „хришћански обред постаје предзнак и залога земаљског пораза“. То је само једно накарадно тумачење Христовог учења.

Најзад, када се подвигом заслужи царство небеско, постаје се „живописан пример“ другима. И не понавља без разлога два пута Лазарева војска како се даје пример будућим нараштајима, тј. како се, у овом случају, постиже подвиг:

„Ми с Исмаилћанима борити се имамо. Ако и мач главу и копље ребро и смрт живот, ми с непријатељима борити се имамо“.

Да је реч о позиву на борбу у коју се иде с надом у победу, не пораз, сведочи и књижевно дело Андонија Рафаила и других савременика патријарха Данила. Као карактеристику Рафаиловог дела Димитрије Богдановић примећује продор поетике исихазма у косовски круг српске литературе.

Исихасти су у Византији стварали дух отпора непријатељима православља, и Латинима и Турцима, развијајући током XIV и XV века оштру грчко-византијску националну свест:

„Таква оријентација византијског исихазма, пренета на тле српских земаља, значила је у ово доба идеолошки подстицај за борбу и отпор турским, османлијским завојевачима у име виших циљева православне хришћанске цивилизације. Управо су ти духовни и политички идеали византијског исихазма дошли тако снажно до изражаја у српској књижевности Косова. Са рукописним зборницима с краја XIV и првих деценија XV века у Србији се ширила не само антилатинска, него и антимуслиманска полемичка књижевност и документација византијских извора“, пише Богдановић.

24. СВЕТОСАВЉЕ И ИЗВОРНИ КОСОВСКИ МИТ

Као и у другим областима, тако је и у стварању косовског мита видан утицај византијског, и уопште хришћанског православног учења. То учење је још на почетку XIII века делом Светог Саве добило своју посебну, посрбљену варијанту – светосавље. Нит светосавља прожимала је српско друштво кроз читав средњи век, па је и косовском миту дала свој печат.

Косовски мит је заправо само једна варијанта светосавља, настала у посебним условима, тј. кнез Лазар је „супротан“ краљу Стефану Првовенчаном и другим својим претходницима само утолико што је погинуо борећи се за оно за шта су се и они борили. И заиста, између учења Светог Саве и поука косовског мита нема никакве разлике. У то ћемо се уверити наводећи поучења Светога Саве према Доментијановом „Житију“, насталом век и по пре Боја на Косову. Доментијан је овако наводио „заповедање преосвећеног кир Саве ка свеосвећеним епископима“:

„И пожурише се у време награде праведнога, који ће тада судити тајнама нашима пред свима силама, и вратиће нам сугубо за добра дела, пошто душа жиии у векове, а тело брзо умире и године се брзо свршавају, као да беже пред нама и као да нас журе ка судишту. Зато се и ми пожуримо ка добрим делима спремајући се у свему, колико је могуће овога света, да као из огња што уграбимо, и приложимо себе у вечни живот, ако што са собом уграбимо. Јер овај век изгара бедним иламеном, и све што се у њему види као красно, брзо постаје као да није било. Да, ако што уграбите бежећи од овога света, и тиме ћемо живети у оном, и увек приближујући се мишљу ка небесним, и светлећи се добрим божаственим речима, свагда приносећи Господу своме добра приношења, душевну жртву на олтару срца, добра дела добросрдачне воље у миомиру доброга мириса.

О браћо, и ово разумите, колико брзо беже времена овога живота, и самотрите колико страшан суд иде, разумите, и ово положите пред очи ваших срдаца, и ово кажите кроз душе своје вашим ближњима: не брините се дакле за оно, што је земаљско. Остављајући оно што је привремено, купујемо небеско.

…Пазите, дакле, браћо, да ли господско богатство држимо? Тако и вашу пагубу брижљиво пазите, када од нас буде тражено са лихвом, и разумејте испитујући да ли сте истинити наследници небеснога пастира, и немојте о овом животу неверно помишљати на земаљске ствари, и нека вас не подави жалост овога варљивога света. Но разумите због чега сте стражари, и какав ћете одговор дати у страшан дан великога цара. Ако се обучете којим лакомисленостима злата или сребра, ако ли оденете тело којим предрагим ризама, шта је друго него тело? Немојте помишљати шта имате, но шта сте и због чега сте.

…Да, молим. вас, чеда и браћо, будите ми подобни, учитељу своме, и последујте ми учењу и опомени и вери и љубави, и нећемо бити далеко од царства небеснога, но ћемо се настанити са Господом нашим у бесконачне векове, амин“.

Тако је говорио Свети Сава. Његово обимно дело дало је и неколико примера како се треба борити „за отачаство“.

„Неки Стрез од Бугарске стране“, пише Доментијан, одметнуо се од Савиног брата, тада још жупана, Стефана, иако му је овај претходно учинио велика добра. Згазио је Божју заповест и започео „против њега велику борбу, хотећи ослабити његово отачаство“. Стефан је замолио Светога Саву да оде до Стреза и уразуми га, но његови напори били су узалудни. Видевши то, Свети Сава се молитвом обратио Господу да пошаље „своју неизмерну милост и невидљиву силу“, којом ће да „расточи безбројне непријатеље наше“. И даље:

„Види владико, насиље оних који војују на народ твој, који љубе твоје велелепно име… И суди, Господе, онима који су ме опколили, и бори се са онима који се боре са мном, и жезао силе твоје пошаљи са висине. Господе, и мишицом силе твоје расточи горде мисли срдаца њихових. И узми оружје и штит, и стани у помоћ моју, потегни оружје и затвори пут онима који ме гоне“.

После молитве Свети Сава је кренуо у акцију:

„И у име твоје, Господе, погнаћу непријатеље моје, и стићи ћу их; и уздајући се у те нећу се вратити док се не скончају, и сатрћу их силом својом, и неће имати моћи да поступе на моје отачаство“.

Али, како се бори Свети Сава? Јер. он није витез, већ свети? Бори се како и приличн светом – чудом. Тако је чудом учинио да следеће ноћи „анђео Божји невидљиввм копљем“ прободе Стреза и умори га. Стрез је ујутру још дисао. Разумећи своју рану послао је људе Светом Сави да моли за милост. Али Свети Сава је био неумољив, и Стрез „горком смрћу наједанпут брзо издахну, и од својих изабраних мртав наг би избачен на поругу свима“. Одмах после тога „све непријатељске победе угаснуше силом Божјом и мир Божји и тишина процвета у отачаству Преосвећенога“.

Прича се продужује у Теодосијевом „Житију Светога Саве“. Неки Стрезови војници су се, прича Теодосије, уплашени вратили кућама, док су други кренули за Светим Савом желећи да служе у војсци његовог брата. Они му испричаше о напрасној и невидљивој Стрезовој смрти, а „свети са многим ридањем оплака његово непокајање“. Вративши се, жупан Стефан је приметио потиштеност Светог Саве, али овај није хтео ништа да му каже, још мање да се похвали успехом. О разлозима Савине потиштености испитао је придошле бугарске војнике, па сазнавши за страшну Стрезову смрт, „и он многе сузе проли за њега, Јер га љубљаше као брата по јеванђељу, кога је за својом трпезом толико хранио“. Свети Сава је онда рекао брату да позове све своје војводе, и овако их је поучио:

„Ево господ молитвама пречисте његове Матере и молитвама својега угодника, светога и преподобнога оца нашег Симеона поможе нам, и без коњске силе и снаге људске, и без икаквог оружја, као што ево видите, противника вашег уби. А ово му се догоди због несмерне воље и гордога врата његова, и због великог немилосрђа према људима, који су саздани исто као и он, и због непоштовања заклетве и страха Божјег занемаривања, Јер никакво лукавство не може побећи од суда Божјега и јарости и одмазда Божја неће малаксати, гонећи оне који чине безакоње све дотле док их не стигне. А ако за време и одлаже свој гнев, Бог трпи такве покајање њихово очекујући, и ако они и опет остану непокајани и не обрате се к њему, још грчу муку себи спремају, као и овај о коме сада слушате, како Бог својим страшним судом смрт изврши на њему.

Ви, дакле, не будите неразумни и без страха Божјег због овога, него штавише украшавајте живот страхом и трепетом, и немојте вршити војничку службу без правде, већ помишљајте да је Бог увек са нама; и ако творимо што добро или лукаво, све се наго и познато пред њим налази, јер се ништа од наших срамних и тајних дела од његових очију свевидећих неће сакрити. А ако уздајући се у њега чинимо оно што је њему угодно, наши непријатељи неће моћи учинити никакво зло против нас…“

Према Ћоровићевој „Историји Срба“, бугарски војвода Стрез убијен је приликом напада на Србију 1214. године, под неразјашњеним околностима. Зна се да је Стефан слао свог брата Саву у дипломатску мисију да га одврати од напада, али без успеха. Према „Историји српског народа“ Станоја Станојевића, Стреза је убила једна бугарска странка која се није слагала са његовом најновијом политиком, „а коју је без сумње помагао Сава“.

25. КРИВОТВОРЕЊА ИЗВОРНОГ КОСОВСКОГ МИТА

Криво представљање косовског мита у народном предању само је један од начина претварања српске победе против Турака у пораз. То се десило и неразумевањем старе књижевности, тако распрострањеним у читавој нашој историографији. Када су следбеници Вука Караџића, Ђуро Даничић и остали, после “народног стваралаштва“ почели да „откривају“ и стару књнжевност, њен једини значај видели су у пружању историјских података. Њима су дела Доментијана, Теодосија и других била вредна само ако су могла да им послуже као историјски извор, иначе су их, видели смо, сматрали „болесним“. Али такво њихово посматрање наших старих писаца никако није могло да изађе на добро. Да би стара књижевност, као и свака друга уосталом, могла да се користи као сведок једног времена, треба је најпре разумети, а они који су је сматрали болесном свакако су били далеко од тог разумевања.

Зато су из књига просто узимали шта им треба да би потврдили оно што су већ „знали“ из „народног стваралаштва“, од кога су начинили култ.

Тако, дословце све историје наводе верзију Константина Филозофа да је српска војска у Боју на Косову најпре побеђивала, а да је онда уследио преокрет па пораз. Ево Константинових речи:

„Најпосле се подиже (Мурат) на благочастивог кнеза Лазара. Овај не отрпе да више чека и да пренебрегне своје удове, него (одлучи) или да уклони срамоту њихову од свију, или сам да умре и још да (то) посведочи мучењем. Обузет оваквим мислима, устане он и пође на Исмаилћане, и сукоб је био на месту званом Косово… У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављење. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи, јер је Бог тако допустио да се и овај велики (Лазар) и они који су с њим свежу венцем мучеништва“.

Међутим, као што сви користе ове Константинове речи, тј. њихов део, тако исто нико не користи многе друге, попут следећих:

„И тако сам (деспот Стефан) гоњаше тисућу и двојица дигоше десетина тисућа. Од тада ухватише од овога (Стефана) страх и трепет“.

У овом другом случају јасно је да је реч о претеривању, али зашто тако не би било и код првог примера? Још боље, какав је критеријум за коришћење старе литературе у историји? Таквог критеријума нема, него свако узима податке према својим склоностима: побожни узимају једно, материјалисти и атеисти друго, и сл. (О томе је већ било речи када смо наводили пример краља Стефана Дечанског).

Пре свега, треба ући у суштину старе књижевности. Писци житија, па и Константин Филозоф, нису писали историју, него су градили култове српским владарима и црквеним великодостојницима. Често је коришћена иста шема, јер је било важније навести какав би неко требало да буде, и тиме дати пример другима, него какав је уистину био. Чим је заслужио житије, главни јунак је већ имао довољно подвига да писац не мора превише да користи машту. Зато он увек полази од стварних чињеница, но оне му, по правилу, нису довољне, и почиње дограђивање. Тако, од неоспорне чињенице да је деспот Стефан био велики витез, можда и највећи, Константин ствара слику да он сам гони хиљаду непријатеља. Па иде и даље: двојица као Стефан већ гоне њих 10.000!

У прављењу култа кнеза Лазара почетна историјска чињеница је кнежева погибија, али и српска победа. Да би се Лазарев подвиг што више истакао од победе настаје само почетно побеђивање, па пораз, и на крају мучеништво као најјача могућа слика.

Али, зар се не чини да се Константин само овлаш дотиче косовског боја? У својој подебљој књизи посвећује му свега неколико реченица, док неке мање значајне битке потанко описује? Он то чини јер му тема није култ кнеза Лазара, већ његовог сина. Назив Константинове књиге је „Житије деспота Стефана Лазаревића“, и многи историчари чак ни тај податак не наводе цитирајући га. А он је пресудан, пошто Константин у прављењу Стефановог култа само потврђује култ његовог оца. Нема времена за опширније развијање приче о Лазару, па је принуђен да на оно мало простора употреби што више јаких речи. Међу њима и најјачу овоземаљску, српски пораз, и најјачу небеску, мучеништво. У супротном, да није употребио најјаче речи, на читаоца не би оставио жељени утисак. Само би га довео у забуну, јер би се овај питао: како је српска војска победила када јој је командант погинуо? Питање је и иначе сложено и тражи много простора за одговор. А како би то мноштво простора одвело Константина далеко од теме, Стефановог култа, одлучио се за наведено решење.

Када се пишу историјске књиге, пре извлачења закључка треба упоредити све познате изворе. Међутим, сем Константина Филозофа, српски писци XIV и XV века не говоре о српском поразу на Косову, него о победи или не помињу исход, због чега их наши историчари нису удостојили ни помена! Нису се уклопили у вуковску историју, и – нема их у историји! Навођењем тих писаца, што су пишући о Боју на Косову градили култ кнеза Лазара, уједно ћемо видети и како систематски праве јаче слике да би оснажили основни мотив, кнежеву погибију.

У „Житију светога кнеза Лазара“ непознати Раваничанин I пише:

„Толика је јека и звека била да се потресло и место где се ово збивало. И толико се крви излило да су се и трагови коња познавали кроз проливену крв. И много мртвих без броја бејаше и Амир цар персијски убијен би и овај дивни муж свети кнез Лазар. Опколи га мноштво Агарена и ухватише га, (па) приведен би са мноштвом властеле његове ‘као овце на заклање’“.

Следи Раваничанин II:

„Но, господе, не предај нас до краја имена твојега ради, и не разори завет твој нама, по молитвама преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и Светитеља Саве.

И молитвама ових наоружавши се, изађоше у сретање злочастивих оних, и светлу победу показаше. Злочастивог оног амира срушивши победише и мрску главу његову отсекоше, и многом множаству јединомудрених њему. Но, о жалосној повести која се у нас збила, авај, немогуће је подробно причати. Јер тада и благочастивог и христољубивог кнеза Лазара сујемудрени они (који лажно мудрују), и множаство благородних војника његових, у Христовом исповедању, које се успротивило вере ради хришћанске, Христу представише. Мученичким венцем, који се блистао светлије од сјаја сунчаног, владика свих украси, учини да ликују с онима који су од векова угодили Христу, коме слава у векове, амин“.

Незнани монах из Раванице III:

„…И што би бахат неки, и тутањ несказан слушаше се. Људи викаху, коњи рзаху, оружја звек твораху, стреле лећаху сунце заклањајући, трескови огромни (топови) трескаху, земља веома бучаше, ваздух грмеше, и као димом мрачним обвијаше се, и војинство од обе стране једно на друго скакаше, оружја се светлела и земљу обасјавала, реке крви одасвуд, и много свуда трупља, као на жетви класови тако војници на земљи од оштрог оружја падаху, и поље оно као језеро неко проливањем крви обагрено (оцрвењено) виђаше се. И тако љутог оружника оног и крвопију, а множаством његовим многим љутој смрти одаслаше. А тада, авај мени, и благочастивом и блаженом, и самодржавном, великом кнезу Лазару главу отсекоше, и множаство благородних и благоверних хришћана похватавши погубише…“

Следећи непознати Раваничанин посветио је кнезу Лазару стихове:

…Беснећег Турчина кад виде
где с мноштвом незнабожаца против тебе долази,
давидски, Лазаре, на борење с њим изашао јеси
и као оног другог Голијата победио јеси
узвикујући:
Нема светога и нема праведнога изнад тебе,
Господе…

Навешћемо још део песме деспота Стефана Лазаревића, исписане на мраморном стубу на Косову после 1402. године. Стуб је срушен падом Косова под Турке пола века касније, али је песма очувана:

Зато сложно и безбројно мноштво
заједно с добрим и великим господином,
храбре душе и најтврђи у вери,
као на лепи дворац и на опојни пир,
на непријатеља се устремише
и правог змаја згазише,
убише дивљу звер и противника великог
и незасити ад који прождире све,
кажем вам, Мурата и сина његова,
пород аспиде и гује,
штене василиска и лава,
а с њима других, не мало.
О чудеса божјих судбина!
О пријатељи,
храбри страдалник безаконим агарјанским рукама
ухваћен би и крај мучеништва достојно прима
и мученик Христов бива, Лазар велики кнез,
јер не посече га нико други,
до сама рука Муратовог сина, крвника тог.
Све ово речено заврши се 6897. године,
дванаестог индикта, петнаестог дана месеца јуна
у уторак, био је шести или седми час.
Не знам. Бог зна.

Најзад, видећемо на једном конкретном примеру како наши историчари тумаче косовски мит. „Лазарева погибија већ се онда, крајем XIV века, схватила као свесна жртва да се очува народна и државна слобода и да послужи као пример за доцнија покољења“, каже Владимир Ћоровић. Овакав закључак поткрепљује по једним цитатом из старе књижевности и народне песме. Најпре наводи говор кнеза Лазара према драми патријарха Данила, али од следеће реченице:

„Боља нам је у подвигу смрт, него у стиду живот. Боље нам је у борби примити смрт од мача, него ли дати плећа непријатељима нашим. Много смо живели за свет, с тога се потрудимо за кратко да поднесемо подвиг страдалнички, да поживимо вечно на небесима“.

Следи одговор Лазареве војске, али такође скраћен:

„За отачаство наше умрети нећемо поштедети себе… Умримо да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу живу жртву… Не поштедимо живот наш, да живописан образац после овог будемо другима“.

И Ћоровићев пример из народне поезије наводи на исти закључак, као ови цитати извучени из контекста. Кнегиња Милица пред полазак у Бој на градским вратима зауставља браћу с намером да макар једног одврати од погибије на Косову, али од свих добија исти одговор:

Идем, сејо, у Косово равно
За крст часни крвцу прољевати
И за вјеру с браћом умријети!

Оригинални мит о Косову и његово извитоперивање у предању Ћоровић је ставио у исту раван избацивањем кључних делова из драме патријарха Данила. Наиме, једно је ако се говор кнеза Лазара наводи од реченицс: „Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот“, док ова и следеће реченице добијају сасвим други смисао ако се наведе и оно што им претходи. А то је: „Но ако мач, ако ране, ако тма смрти догоди се нама, слатко се Христа и за благочашће отачаства нашег да примимо. Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот…“.

Очигледно је да прва реченица одређује значење друге, јер Лазар није своју војску позивао у смрт и пораз, него у бој и победу, а ако се „тма смрти“ ипак догоди она је у таквом подвигу као што је борба за отаџбину боља него живот са стидом.

Ћоровић није могао исправно да цитира говор кнеза Лазара, као ни одговор његове војске, пошто с таквим цитатом не би могао да изведе закључак о „свесној жртви“, односно намерној погибији и намерном поразу ради задобијања небеског царства. Међутим, цитат из народне песме му је недовољан, јер на основу њега не може да дође до другог дела свог закључка: оног о очувању државе и слободе и примеру за доцнија поколења. Ћоровић је, дакле, уочио недостатке косовског мита у верзији народног предања па га је „ојачао“ оригиналом, док је оно што се није уклапало у предање просто прескочио. Али, сигурно нема говора о његовој злој намери; реч је само о подлегању снази легенде.