Обично, пред спавање, укључим ТВ како бих уз филм, који никад не одгледам до краја, заспао. А то је добро. У првом делу филмова, као и у животу, обично се воле. Касније се поубијају. То преспавам. Док они поваде пиштоље, ја већ задовољно хрчем. Говорим о старим, добрим филмовима. У овим новим се убијају одмах, од почетка. Убијају се из великих, широких цеви у којима је метак величине крушке виљамовке. Ако брзо дође до кавге, демонстративно укључим телетекст, да сазнам нове вести. Преко дана их не слушам. Што се мене тиче, можемо заратити ујутру с Мађарском, ући у Будим и побости заставу, ја ћу за тај инцидент сазнати у поноћ. Захваљујући телетексту.

27.06.2014. ФБ Недељко Попадић, за ФБР приредила Биљана Диковић

Ево ме. Лежим. Човек се на екрану враћа с пута и затиче у кревету малерозног љубавника и своју драгу. Ставља руку у унутрашњи џеп капута. Знам шта ће бити. Прекидам филм и читам шта је на вестима. Боље да сам филм гледао до краја: „Убила свекра и свекрву!“ „У Ираку стопедесет мртвих.“ „Аутобус пун путника сурвао се у реку“. „Сиромаху гром убио краву“. „Земљотрес у Аргентини.“

Боље, дакле, да сам гледао филм.На филму је, на крају крајева, све измишљено, а ово је прави живот или нечија права смрт. Колико пажње, у ствари, посвећујемо несрећама око нас? Вест са телетекста траје једну, две, три секунде?
А аутобус пун путника се сурвао у реку. У аутобусу се проломио врисак. Отац је зграбио дете. Вода улази у аутобус. Али не! У главним вестима за то нема места. То је споредна вест, у другом делу Дневника. Спикер ће нас о томе обавестити у две реченице и готово. Пред очима замишљам слике. Вода у аутобусу је већ дошла до седишта. Али главна вест је да је наш политичар био гост на свечаној вечери код њиховог политичара. Пресела им шницла обојици! Вода је допрла до врха седишта. Човек држи дете у ваздуху! Али то је споредна вест.

Далеко је Индија. И ко зна где је то и која је вера то… Сви смо ми, уствари, шовинисти. Било би у ударним вестима да се догодило у Београду. Важну вест смењује још важнија: „Побољшавамо билатералне односе са Шведском.“ А вода је већ човеку до лаката. Последњи секунди његовог живота. Отац умире али држи руке високо. Не испушта дете. Тај отац без имена у вестима, ког никад нисам видео, за ког нисам знао да постоји – мој је далеки брат.

Скачем из кревета. Палим цигарету. Отварам прозор и гледам у ноћ. Авалски торањ ћути и сија.
– Хвала ти, Боже, што сам још жив… – шапућем.

Мој гост се у другом кревету мешкољи. Буди га дувански дим и мој шапат.
– Зашто не спаваш? – пита бунован.

– Не знам… – муцам.

– Захваљујеш Богу што си жив, пушиш и будиш ме?

– Да… захваљујем…

– Види лудака! Спавај, човече!