Наталија Пичурина
22.6.2014

Мали пријатан градић у Луганској области, одакле су дошла ова писма, налази се на левој обали реке Северски Доњец. Река не зна политичку географију и противно вољи било које власти, још од античких доба улива се у мој Тихи Дон. Тај град се, по руским стандардима, налази сасвим близу Ростова. И раније, док су била мирна времена, често сам долазила са пријатељима да ујутру весело прошетамо улицама где су тако срећно цветале руже. Седели бисмо на обали, пили кафу уз вруће булочке и слушали меки јужноруски говор потпуно исти као и код нас на Дону.

Не могу именовати аутора ових писама. Данас је то просто опасно, а моја пријатељица има сина и старе родитеље. Зато, нека ови редови остану анонимни. Није моја кривица што су мирни грађани Донбаса од стране кијевске власти проглашени за „терористе“…

***

Писмо прво: Рат

Током многих година ми смо скоро заборавили ту страшну реч. Заборавили, јер овде на земљи Доњецка нису пуцали у нас. Да, у кадровима документарне хронике гледали смо Србију која гори, Сирију и Авганистан. За нас су те „вруће тачке“ гореле само на телевизијском екрану. А њега си могао искључити и опет се наћи у топлој и пријатној реалности, сакривши рат и страх у најудаљенија кутке свеје свести.

Страх је животињско осећање од кога се не можеш тако лако ослободити. Он се увукао у наше животе пред празник 9. мај када се у граду појавила вест о снајперистима. На Дан Победе код споменика Вечном пламену било је мало људи. Ни ја нисам отишла. Да, то је сигурно био страх.
Мој храм се налази ван града, до њега се може доћи таксијем или или линијским међуградским аутобусом. Пошла сам тамо са мојим сином. Тада, на путу, имала сам осећај да ће ми то причешће бити последње, слично као ратник пред битку. И то зато што је то било уочи референдума о проглашењу суверенитета Народне Републике Луганск, а мене су предложили да будем члан изборне комисије. Предлажући, извинили су се што никакве плате неће бити за тај посао. Међутим, опасност је била загарантована … И још су рекли да са собом морамо понети xрану и воду. Моја другарица се пријавила за исто бирачко место, тако да смо биле мирније, сигурније, а у случају опасности могле смо се ослонити једна на другу…

У зору 11. маја, када смо ишли ка свом бирачком месту, такође ме је било страх. Али, уз Божију помоћ и са крстом који сам донела из Јерусалима, тај животињски осећај је био поражен.

Код нас је, хвала Богу, све прошло мирно, а код осталих наших пријатеља избори су, у пуном смислу те речи, били „под ватром“. Али знали смо једно – да морамо да издржимо и одржимо референдум по сваку цену.

На нашем бирачком месту гласало је 1600 људи: 1300 је гласало „за“, 40 „против“ и један гласачки листић је био неважећи. Невероватном случајношћу, коначно бројање гласова је било у средњој музичкој школи. И док је секретар комисије попуњавао потребне папире, пришла сам клавиру и одржала мали концерт. А тог истог дана, у поподневним часовима за време референдума, на бирачком месту певале су се песме Великог отаџбинског рата. То је био наш Празник.
Али та радост од победе нас није опила. Сви смо знали да се кијевска власт, подупрта сатанистима и неразумним мajданцима, неће повући.

Писмо друго: 22. мај. Прва борба

Ујутру су сви гледали кроз прозоре јер су небом над нама кружили украјински хеликоптери. Покушавајући да добијемо поуздане информације, пробали смо да позовемо телефоном, али везе су биле прекинуте. Питали смо оне који су имали приступ интернету, који је још увек радио. Није нам полазило за руком да стекнемо потпуну слику, свако је имао своје претпоставке. Касније смо видели на интернету како је наша народна милиција херојски бранила познате и непознате људе. И сазнали смо о првим губицима, о младићима који су своје животе дали за наше. Ми немамо право да то заборавимо.

После тог првог дана када су изнад нашег града, под оружјем прелетали армијски хеликоптери, у нашим животима се све променило. Ко год и где год да је ишао, ко год и шта год да је радио – разговарало се само о рату.

Борба је била на свети празник Светог Николаја Чудотворца, пре председничких избора у Украјини, на којима нисмо учествовали. Град је већ живео по законима ратног стања. После борбе, на сајту градске управе појавио се подсетник како се понашати током гранатирања. Читали смо и махнито памтили непознате информације. У продавницама није било панике али су људи куповали житарице и конзервирану храну. Сви су гледали и слушали вести из Славјанска: тамо је рат и већ понестаје пијаће воде, хране и лекова. У разговорима – савети и питања о томе како правити залихе.

И ми смо, такође, најпре осушили пуно сувог хлеба, купили шећер, брашно, хељду, пиринач, со, соду, сапун и влажне марамице. На интернету је најчитанији био текст новинара из Босне који је саветовао људе како да се организују током борбених дејстава. Што је дуже трајала та ситуација то смо више схватали да то што се дешава неће се завршити за недељу или месец дана. Грађански ратови не престају декретом одозго.

Већина становника је слушала локални радио на коме смо могли чути припаднике народне милиције и сазнати шта им је потребно. Мој син и ја смо купили шприцеве, лекове против болова, медицински алкохол, газу, храну и све то однели у штаб. Моји родитељи такође нису заостајали за нама. Занемаривши слабост и, како се овде каже, „пидстаркуватость“, поставили су обавештење на улазу и прикупили лекове, храну, ћебад, јастуке. Пошто нису могли сами све да однесу, позвали су Штаб и код њих су дошли људи да преузму сакупљене ствари.

Мајка једне моје пријатељице је рекла да ће десети део своје пензије даватити нашој народној милицији. Она је, за разлику од мене, убеђени пацифиста, па сам зато била шокирана њеним речима: „Макар морала да једем само кашу, али даваћу од пензија за оружје за народну милицију“.
Када смо у Штаб односили помоћ и новац, тамо смо сретали многе познанике. Моја мајка, која је осетљиве душе, расплакала се од речи младића који јој се захвалио на подршци.

Треће писмо: Србија

Након првог напада на наш регион, јасно сам се сетила приче свог покојног пријатеља Владимира Николајевича Глушка – паметног, изузетног човека необичне судбине који је у време карибске кризе служио у првој бази интерконтиненталних балистичких ракета. Касније, отишавши у пензију и радећи као руководилац грађевинског одељења у Кијеву, Владимир Николајевич је описао догађаје на Карибима у књизи „Облак“.

У свом цивилном животу, Владимир се много трудио на обнови Кијевско-Печерске лавре и других православних светиња, а припала му је велика част да буде сахрањен у скиту манастира Св. Јоне у Нешчерову у близини Преображењског храма.

Зашто о њему пишем тако детаљно? Зато што ми је испричао причу које сам се с болом сећала у првим данима борбе.

Када су Американци почели да бомбардују православну Србију, Глушко је дошао у Лавру. Владимир Николајевич је био човек од угледа и зато му није било тешко да добије пријем код највиших чинова свештенства. Дошао је узнемирен и забринут и затражио да се у име православних изрази став осуде против Америке. Глушка су саслушали, изразили саосећање и рекли му да црква не треба да се меша у ствари политике. Владимир је инсистирао на свом захтеву, али одговор је био негативан.

Добро се сећам емоције свог пријатеља – чак и много времена после посете манастиру љутио се због своје тадашње беспомоћности. Такав је то био човек, у њему је до последњег дана живело уверење да би се многе ствари промениле да су тих дана људи стали у одбрану Србије. На моју срамоту, тада ја нисам осећала да је то тако, као што је то осећао Глушко. Али он је знао да то није обичан рат, да је то рат против Православља.

И други пут сам се сетила Глушка када је украјинска црква благословила акције украјинске хунте. Испољивши изузетне пословне способности, јерарси су позвали да се сакупи помоћ за армију Украјине путем СМС-порука и на друге начине.

Рећи ћу ти страшну ствар која је очигледна за све: они нису имали право да благослове војсци да пође у рат против истоверних. То је лудило. Али епископи су пожурили да се додворе кијевским властима. И то им је потпуно успело – у новинским хроникама су се свуда појавила саопштења архијереја. Зар ови људи, који су читали руске књиге и који говоре на руском, озбиљно верују да овде на земљи Доњецка живе терористи?

Кога су они, понављајући речи кијевских власти и лажљивих украјинских медија, назвали „терористима“?

Русе? Али Руси су наши, исте вере. И узгред, Руса из Русије у народној милицији нема, ту су наши, локални Руси.

Добровољце? Али ти појединци хероји који су долазили јер не могу да ћутећи гледају како се врши убијање цивила – то су такође наши људи, исте вере.

Господе, зашто си украјинске епископе лишио разума?

Четврто писмо: Друго бомбардовање града. 3. јун

У 4 сата ујутро у мојој кући, која је прозорима окренута ка луганском путу, зачула се тутњава. Пренувши се из сна, изгледало ми је као да је наступио крај света. Неколико пуцњева је одјекнуло, а како смо касније сазнали то је био минобацач. Чак и када очекујеш гранатирање, битка увек дође изненада. Скочивши из кревета, у први мах не знаш шта да радиш. Да бежиш? Али где? Шта са родитељима, они су тако беспомоћни? Шта понети са собом? Како да изађем из куће?

Господе, нисам могла ни да замислим да у тако кратком моменту мисли могу тако брзо да пројуре по целом стану и дотакну се вољених људи.

Кажу да пуцњава не траје дуго. Али, сваки пут, у тим дугим секундама напетог ослушкивања, срце тако закуца да његови откуцаји сметају да се концентришеш. Срце је као црквено звоно, оно не жели да прихвати сву неправду онога што се дешава.

Након тог гранатирања, многи људи ноћима не могу да спавају. Тако и ја, лежим затворених очију, преврћем у глави све детаље из прошлости. Мој мозак не спава. Он једноставно не може да се искључи.

Свако јутро почиње речима: „Слава Богу, мој син је жив …“. После тога треба позвати рођаке и пријатеље и сазнати шта је са њима, помоћи и подржати их речима охрабрења. Ја имам старе болесне родитеље. Мој син и ја бринемо за њих. Они покушавају да се држе да преда мном не покажу колико се боје за нас. Сваки дан зову пријатељи, како они одавде, тако и они из Кијева и других градова.

Након трагедије у Луганску многи људи су напустили наш град. Боје се од бомбардовања. Код нас су зграде близу једна до друге, углавном су то петоспратнице и деветоспратнице а у старом делу града су троспратне зграде „стаљинке“. Отишли су са породицама које-где, али углавном у Русију.
Мој брат је своју жену и малу децу послао код рођака у Подмосковље. Тако је мирнији. Он сам је, као одговоран човек, остао са нама.

Сваког дана, три препуна аутобуса у којима су само жене и деца, одлазе у Москву. Брат ми је забранио да идем да их испраћам, та слика није за људе са слабим нервима… очеви који машу за аутобусима који одлазе и мушке сузе замрзле на трепавицама. Сузе, јер нико ни у шта није сигуран. Полазак је само почетак, избеглице морају да прођу три различита контролна пункта. До руске границе има три сата и све време смо се молили како смо умели. На пункту националне гарде возач аутобуса је упозорио да се склоне сви телефони, камере и фотоапарати… „не дај Боже да се тим војницима нешто не свиди …“.

И, коначно, добра вест – аутобуси су прешли границу. Наши су у Русији, и ми смо мирни.

Писмо пето: Живот

Не само ја, и сви моји пријатељи и познаници се буде са мишљу – да ли су сви живи? Где су гађали? Да ли има жртава? Молим пријатеље: „Молим вас, не заборавите нас у својим молитвама“.

Господе, опрости ми, постало ми је тешко да се молим… Ми смо сад постали другачији. Наша молитва је као вапај, крик: „Господе, спаси нас и помилуј!“

Само људи са челичним карактером или „нихилисти“ могу да остану мирни. Али, са сваким новим гранатирањем таквих је све мање. Дошло је време кад свако мора да одлучи на којој је страни. Рат даје само две опције: „за“ и „против“, нема – „уздржаних“.

И код нас има људи који чекају украјинску војску као спасиоце. Али таквих је мало. Они су као црне тачке, као мрље на великом белом платну. Обично су то људи од 35 до 50 година који имају „неки бизнис“, који сањају о „европском рају“, са будаластом мајданском представом о пристојном начину живота. По правилу, они су русофоби, мрзитељи руског света, иако у већини говоре руски пошто украјински не знају… Има међу њима и сељака, који говоре суржик. То су људи који високо мисле о себи чврсто верују у велике Укре, и који уз ракију и сланину сањају о европском изобиљу. То су они који на улицама, у продавницама, на пијацама упитно загледају једни друге: „Чији си ти?“.

Чим падне мрак, сви журе у своје домове. Наш град је компактан, има око 130.000 становника, то је град младости, вишеспратница, приватног сектора. Свега пар кућа је на периферији. Пре рата, лети је било живо и дању и ноћу: ресторани, клубови, ватромет, навијачи у малим кафићима. Сада, после поноћи, град као да умире. Само један драгстор ради целе ноћи.

Плашили су нас гласинама да се по селима врше стрељања људи који су били у изборној комисији на референдуму. Питам их: „Откуд њима информације?“. Али јуде постоје, оне су увек на терену. Отуда су спискови за стрељање у селу Счастје и станици Луганској можда и могли бити састављени по овом основу.

Данас сам на пијаци срела пријатеље, брачни пар испод педесет година, који су покушали да изразе своју аполитичност: „Ми о томе не желимо да мислимо, они на врху ће уместо нас све одлучити“. Ево још једног „трулог“ става – „то није моја ствар“. И још једном се уверавам да је то став сивила.

Али ја тако не могу. Ја свим својим пријатељима путем маил-а шаљем вести, видео снимке и своја размишљања. Шаљем са захтевом да преводе видео клипове на друге језике и да на сваки могући начин обавесте свет. Моји пријатељи из Чешке, Канаде и Немачке се веома труде да помогну. Али, најважније је „допрети“ до оних чији мозак су тотално испрали украјински гебелси. До Кијевљана и становника Украјине.

Нека ми Бог опрости – они су, уистину, изгубили разум…

Ја чврсто верујем да ћемо уз Божију помоћ одолети злу и пробудити дух јединства на руској земљи.

С нами Бог!

________
Новорусија, мај-јун, 2014.
Превод: СРБски ФБРепортер