Догађаји у Украјини су изазвали процес поновног разматрања међународних односа: јучерашњи партнери су постали непријатељи, док су бивши такмаци напротив, нашли заједничке интересе. О америчкој улози хегемона, њиховим интересима у Украјини, ефектима америчке политике на балтичке државе, и улози Русије у овој игри, информативни портал Балтик.ру је разговарао са Јеленом Пономарјовом, доктором политичких наука, и професором на Московском државном институту за међународне односе.

15.06.2014. Евроазија.инфо, за ФБР приредила Биљана Диковић

Јелена Пономјарова

* Како видите садашњи амерички утицај у геополитичкој арени? Можемо ли рећи да положај САД као хегемона опада?

Спољнополитичке позиције Вашингтона су заиста у опадању. Ипак, утицај САД не треба потцењивати. Америка је била и остаје геополитички гигант, чији су интереси заступљени буквално широм света. Довољно је рећи да САД и њени савезници покривају око 64% ​​светске војне потрошње, а да амерички војни буџет вишеструко превазилази комбиноване војне буџете свих других светских земаља, и износи 37% од њеног БДП-а.

Кина је блиска пратиља. Њена војна потрошња је 11% БДП-а. Русија следи са 5% БДП-а. Економски успеси Русије и Кине представљају озбиљну претњу за САД. Већина стручњака се слаже да Кина није само најбрже растућа економија, већ и најјача. Озбиљне промене економских и војних потенцијала Русије, Кине, Индије и других земаља БРИКС групе, и раст значаја и утицаја Европске уније, повезани су са опадањем америчке позиције на светској арени, посебно у смислу њене превласти.  Али и даље остаје да су САД тренутно најважнији центар моћи који дефинише глобалну агенду.

* Хаос у Украјини нам не дозвољава да видимо праву слику о томе шта се дешава. Људи не разумеју ко се бори с ким. Можете ли навести најважније политичке играче заинтересоване за украјинску кризу? Који су интереси САД тамо?

Оцењујући разлоге и развој украјинске кризе, требало би да схватимо да унутрашњи (очигледно, сасвим релевантни) фактори као што су економска стагнација, корупција, непотизам и систем кланова, недостатак социјалне покретљивости, незапосленост, огроман јаз између богатих и сиромашних нису били пресудни у њеном почетку и ескалацији, већ они спољашњи. Украјина, која се с правом може описати као тачка раседа читавог савременог система међународних односа, постала је зона судара геополитичких дивова, бојно поље за велике светске играче.

И ту почиње најзанимљивији део. Ствар је у томе што су се у процесу глобализације,  државе, као традиционални чиниоци политике, на сцени суочиле са мултинационалним компанијама, наднационалним организацијама и мрежом објеката чији се интереси могу подударати или могу бити у супротности са задацима и циљевима држава, чак и оних у којима су се ти субјекти у почетку развили. У том смислу, пада ми на памет мисао Улриха Бека, који је парафразирао стару америчку изреку: „Оно што је добро за Дојче банку, дугорочно више није добро за Немачку“. Тако, украјинска криза није изузетак у светској борби за утицај, земљишта и ресурса – она је поприште смртоносне (буквално говорећи) битке свих највећих светских играча.

Наведимо најзначајније. Прво, то су државе са националним интересима везаним за очување безбедности сопственог становништва и граничног простора, које желе слободан проток радне снаге, роба и услуга, чиме се стварају могућности за успешан економски развој.На овом нивоу Русија, Немачка, Пољска и Мађарска имају историјске интересе у Украјини. Кина, која је у економској експанзији такође има одређене интересе у Украјини.А САД, које су постале светски хегемон у касном 20. веку, као резултат издајничке политике Горбачов-Јељцин у нашој земљи, и које нису евроазијска држава, имају не само економске, већ и геополитичке циљеве. Ови други се прецизно изводе слабљењем Русије преко њеног коначног културног и историјског одвајање од Украјине. Ако то не успе, онда је циљ увести ту територију у зону хаоса, који ће иритирати и ослабити Русију. Али, амерички геополитички интереси се не завршавају овде. Слабљење Европе и најистакнутије државе Немачке је још један разлог украјинске кризе. Ми смо склони да лажно поистовећујемо САД и Европу. Положај европских држава је такав да се у неким случајевима слажу са Американцима, али то не значи да су њихови интереси у складу.

На следећем нивоу украјинског ринга су наднационалне структуре. Говоримо о ЕУ и НАТО. Ако је ЕУ углавном заинтересована за Украјину као потрошачко тржиште и јефтину радну снагу, и као територију која је у стању да привремено прихвати терет економске кризе, НАТО је види кроз геостратешку призму. Планирано и могуће приступање Украјине НАТО-у може коначно утврдити доминацију тог савеза над европским делом евроазијског простора. Глобалне последице приступања Украјине НАТО-у тренутно је чак тешко до краја и замислити. То је предмет посебне дуге расправе, тако да ћемо се за сада ограничити оним што је већ речено.

Трећи ниво на листи украјинске кризе, али не и по својој улози, су субјекти који укључују мултинационалне компаније и велике финансијске структуре. Свака криза пружа основ за прерасподелу имовине, приватизацију државне имовине и лично богаћење. Као пример, подсетимо се ко је добио најважнију индустријску и инфраструктурну имовину на Косову, у Ираку и Либији. То су, пре свега, америчке мултинационалне корпорације које у своје бордове укључују политичаре на вискоким положајима, који директно учествују у подстицању криза и ескалацији војних сукоба. У Украјини је Хантер, син америчког потпредседника Бајдена, постао члан одбора највеће украјинске гасне компаније Бурисма Холдинг. То је само почетак процеса присвајања украјинских ресурса од стране западних породица и корпорација.

Дакле, да резимирамо – интереси које следе САД су компликована мешавина економских, финансијских, политичких, војних и обавештајних циљева и задатака.

* Американци сада троше огромне суме новца на дестабилизацију у Украјини. Да ли је то вредно труда?

Да. То је вредно тога. Цела историја САД служи као доказ. Ја ћу вас подсетити о само неколико чињеница. Током Велике депресије 32. председник САД Френклин Делано Рузвелт је дословно изјавио: „Један од мојих главних задатака је да спречим банкаре и привреднике да изврше самоубиство“. Ова дирљива брига се развијала до највеће трагедије читавог човечанства – Другог светског рата, чији су главни подстрекачи били амерички индустријалци и финансијери.

Другим светским ратом није решено све (Совјетски Савез не само да је опстао,већ се претворио у суперсилу), али су ипак решени многи проблеми америчког естаблишмента. Главни задатак  који је изнео Рузвелт је испуњен изузетно успешно – САД су се претвориле у светски финансијски центар. Јула 1944 у малом граду Бретон Вуду, на међународној конференцији победника положен је темељ институција попут Међународне банке за обнову и развој (ИБРД, од 1960. Светске банке) и Међународног монетарног фонда (ММФ). Истовремено амерички долар је проглашен за један од облика светске валуте, упоредо са златом. Од тог тренутка САД контролишу 70% светских резерви злата.

Исход великог и страшног рата формирао је јединствени модел који истински влада понашањем Америке – решење унутрашњих проблема мора бити на штету других држава и народа. Током целог послератног периода САД су прибегле агресији сваки пут када је било финансијских тешкоћа или је морала да се одврати пажња од непопуларних економских мера унутар земље.

Рат у Кореји постао реакција на прву послератну економску кризу у 1949. Инвазија на Либан је пратила пад од 1957-1958. Агресија у Вијетнаму је реакција на рецесију 1967. и Картерово лансирање другог таласа хладног рата – до рецесије 1979. Рецесија 1981-1983.  је довела не само до Реговог војној кензијанизма, већ и до америчког приступа Никарагви и Гренади. Чак и не морам да помињем уништавање Совјетског Савеза и светског социјалистичког система које је спасло америчку економију од колапса раних 1990-их, и такве САД-НАТО интервенције великих размера на почетку 21. века, као што су Авганистан, Ирак и Либија, које су донеле озбиљне економске дивиденде америчким компанијама.

Другим речима, износи који су потрошени на вођење трајног рата, како агресивну политику САД описује Чарлс Остин Берд, водећи историчар прве половине 20. века и један од оснивача економског огранка америчке историографије, се  исплаћују. Није ни чудо да је Мајдан почео током врхунца економске кризе у САД у крајем 2013. САД су упале у банкрот,  а већ неколико месеци америчке компаније Европи нуде свој гас из шкриљаца. И то је само један од начина добијања евентуалних економских уступака.

* Недавно је познати амерички новинар Кетлин МекФарланд написала чланак у коме је прогласила крај Обамине „немоћне спољне политике“. Да ли је то тако? Каква је улога украјинских догађаја у паду престижа америчког председника?

Како је Стаљин волео да понавља, „постоји логика намера и логика услова, али логика услова често има јачу снагу од логике намера“. У вези Украјине Американци су имали своју логику намера: да одвоје ту државу од Русије и да је користе као стратешко економско упориште за коначно усидравање у Евроазији. Али логика услова, конкретно пакет историјских, културних и војних фактора, и политичке воље руског руководства је осујетила планове америчког вођства. Навикнути на диктат и политику претњи, чланови америчког естаблишмента на челу са садашњим председником су са изненађењем открили да Русија више не реагује на њихове крике.

Заборавили су, или чак нису знали да рат није наставак политике другим средствима, већ пораз политике. Поред тога, самозадовољна Бела кућа није успела да примети да се Русија претворила у јаког и самоодрживог политичког играча.  Појавили су се нови историјски услови, којима неодговарају разговори и заклетве о „новом светском поретку“.

Логика услова je сама донела пресуду о Обаминој политици. Мотор америчког хегемонизма се покварио у Сирији, а украјински догађаји су га зауставили до краја.

Тако да са сигурношћу могу да потпишем речи Кетлин МекФарланд. Мада, то не значи крај игре. Подсетимо се да је преломну битку код Курска пратило још две године најтежих сукоба и пораза док фашизам није коначно побеђен а застава победе подигнута на згради Рајхстага.

* САД се кладе на војну опцију. Према листу Вашингтон Пост, у априлу 2014. Обамин рејтинг је пао на 41%. Хоће ли се агресивна политика САД променитинакон његовог одласка са положаја?

Заиста, Обамин рејтинг пада. Слављен од Нобеловог комитета ако председник мира, на почетку свог првог мандата, Обама је у пракси постао председник рата. Чак и обични Американци схватају ово, иако живе у условима информационе изолације и манипулација. У исто време не би требало да повезујемо политику Беле куће само са председником Обамом. Сви модерни амерички председници су водили агресивне ратове. Буш старији је спроводо војне операције у Панами и Персијском заливу, Клинтон је постао отелотворење рата НАТО-а против Југославије, Буш млађи је подстицао ратове у Авганистану и Ираку. Дакле, Обама није изузетак на тој листи.

Систем самог америчког капитализма, екстензивног и агресивног, производи, и чак захтева од лидера управо такве агресивне акције.

Ослобађање од ароганције хегемонизма и укупне попустљивости америчких политичара може да се постигне само активним отпором и противљењем њиховој политици. Тацит је рекао, да је „битку је изгубио онај ко први затвори очи“. Дакле, ми не смемо затварати очи пред агресијом, не треба да је прихватимо, и не смемо да је оправдамо. Морамо имати самосталну привреду, снажну војску и јак нуклеарни штит. Само снага може зауставити агресију.

* Какав је интерес САД у балтичким државама? Напади на Русију из тих република само погоршавају њихов положај. Зашто Балтичке земље делују на своју штету?

САД третирају балтичке државе искључиво трговачки, као и све друге републике које су се појавиле на постсовјетском простору. Они не брину уопште о животном стандарду, придржавању људских права, безбедности и другим атрибутима демократије, о којој се много говори у канцеларијама високих званичника. Наводећи совјетског барда А. Галича,  демократска реторика САД се може означити као речи „чисто ради публицитета“. За њих је важно да балтичке државе остану и даље максимално агресивне према суседној Русији. Важно је да се реформише савест становништва тих република – зато имамо неонацистичке скупове, различите музеје окупације, фалсификовање историје. То је психо-историјски ниво значења балтичких држава у политици САД.

Други ниво је геостратешки, тачније – укључивање ових територија у НАТО, што омогућава не само распоређивање војних јединица у близини руских граница, већи слободно обављање обавештајне делатности. Ја редовно посећујем Ригу, разговарам са члановима научних и ученичких заједница свих балтичких држава, и могу са сигурношћу рећи да огромни део друштва схвате праве  САД / НАТО циљеве и њихов став према тим републикама.

Речено ми је да се на самиту Источно партнерство у Виљнусу  делегација САД понашала као патрицији међу плебејцима. И то је уобичајен модел понашања Американаца према свим Европљанима. То не може да прође без подизања узнемирености, и подстиче антиамеричка осећања.

И политичко руководство балтичких држава,одлично знајући да Вашингтону имају да захвале за своје положаје, спремно је да толерише било какве вашингтонске увреде. Другим речима, они не брину о националним интересима, они су привремени миљеници који испуњавају само своје амбиције. Зато поступке политичара не треба посматрати као позицију њихових друштава. Сигурна сам да ће у блиској будућности диктату САД доћи краја, и да ћемо бити сведоци промене усмерења балтичкиг држава. Основа постоји.  Ако ништа, председавање Риге самитом Источног партнерства обећава баланс и прагматизам, што је немогуће без изградње односа поштовања са Русијом.

* Како ће се пад улоге хегемона за време садашњег америчког председника одразити на садашњу про-амерички политику балтичких држава? Да ли ће се смирити реторика против Русије?

Заправо сам већ одговорила на ово питање. Мада треба да нагласим да противруска пропаганда неће престати. То је нешто чему се не смемо надати. Али Русија је у стању да промени однос према себи, стварајући гомилу противотрова америчкој пропаганди.За то нам је потребан велики и комплексан акциони план који укључујује дугорочне и краткорочне циљеве.  На дуже стазе ту су образовни програми. Морамо да максимално поједноставимо процес уписа на руске универзитете. У краткорочној перспективи је потребна већа заступљеност у медијима и просторима информација (углавном у биоскопу), остваривање метода и начина јавне и популарне дипломатије, проширење мрежних веза.

Као што знамо – нема песме, нема вечере. Морамо сами много да радимо да би променили однос према нама.

* Тренутно је у току информациони рат великих размера. Претпостављам, да САД, са својим искуством, немају такмаце на овом фронту. Ипак, судећи по Обамином ниском рејтингу, Американци, баш као и светска заједница, почињу да виде САД као агресора. А како гледају Русију, која је до недавно била доживљавана као „освајач Украјине“?

Почетком маја у Београду је одржан међународни форум Балкански дијалог, где је присуствовао и светски познати филмски режисер Емир Кустурица. У свом говору он је упоредио Гвоздену завесу биполарне светског епохе са „ЦНН завесом“ која постоји у савременом свету. Њена сила и улога у целини надмашују Гвоздену завесу, која је имала углавном заштитну функцију за сопствену популацију, и није спроводила фалсификовање на глобалном нивоу.

Иако је унутар CNN завесе веома тешко пренети своје ставове, и бранити своју позицију, и на крају чак једноставно се појавити и казати истину,  и поред свих проблема, то ипак мора да се уради. Само свакодневна информациона битка може да донесе резултате. И ми их имамо. Посматрамо како се популарно мишљење, став пословне заједнице и новинара широм света мења по питању украјинске кризе и улози Русије у њој. Ово мора бити оцењено као наша победа у информационом рату. Ми само не треба да се зауставимо на постигнутом. Не би требало да преузмемо само одбрамбени став, који оправдава нашу позицију. Морамо извршити превентивне ударе.

* Како руска страна реагује на оно што се дешава?

У односу на кризу у Украјини наша земља беспрекорно спроводи политику из угла међународног права, дипломатске, економске и, не најмање важне, моралне перспективе. Управо тако –  осуђивањем агресије, убијања мирних грађана, помагањем мирног решавања кризе, коришћењем различитих преговарачких искустава и повлачењем различитих полуга у ЕУ и САД – је могуће пронаћи излаз из кризе. Сви ови кораци морају обавезно бити широко пропраћени и покривени информацијама. Али оно што је најважније – Русија мора да направи низ потребних закључака из украјинске кризе и да не дозволи понављање таквих сценарија.

Аутор: Анастасија Федерова
ИЗВОР: Аналитический портал RuBaltic.Ru 
ПРЕВОД: М.Ђорђевић/Евроазија.инфо