Бранко Драгаш
Београд, 13. 6. 2013

ПОСРЕДНИК

Аца Драмосер је обзнанио, преко својих медија, да ће Србија, односно – лично он, бити посредник у данашњем сукобу ЕУ и Русије.

Човек који је добио апсолутну власт и сам управља Србијом нема представу о опасности садашњег политичког тренутка. То је опасно за државу и нацију. Писао сам уочи избора да је данашњи премијер неспособан, да је демагог и да може, неурачунљивим одлукама, да нас уведе у велике проблеме.

Сада се показује трагичност одлуке грађана да власт повере овом издајнику и неиживљеном лику, политичару без икаквог међународног искуства, човеку који дипломатију замишља као своје лично жртвовање да би добио сагласност моћника да може несметано да влада банкротираном државом.

Српски Краљ Иби поручује свом заведеном народу:

„О, народе мој! Ја, ваш краљ, поручујем вам, да једино ја могу да вас спасим сметова и поплава. Једино ја могу да претим, опомињем, цензуришем и одређујем шта је глупо. Једино ја! Нико други него –ја! Ја могу и морам. Ко ће други? Нема никога! Само –ја! О, народе мој! После успешне одбране Обреновца …Тишина тамо! Нећу једну реч да чујем! …Незахвалници! ..Мене да прекидате?!? Мене?!? Неће моћи у мојој моћи…. О, народе мој, ја, ваш господар и краљ, одлучио сам да помирим ЕУ и Русију. То могу само ја. Нико други! Само ја! Ваш храбри и одважни краљ! О, мој народе народни! То је велика част за ЕУ и Русију да ја, српски краљ Иби, мирим завађене народе. Велика част за вас да имате мене за господара.“

Све би било смешно да нас политичари нису поробили, понизили и опљачкали.
Не можемо од јада више ни да се смејемо.
Само се крстимо и чудимо.
Где је крај политичком лудилу?

***

ДАНКЕ, МЕРКЕЛ!

Лицемерни полтрон Аца Драмосер је превазишао и своје поданичке медије у псећем пузању пред немачком канцеларком Меркел. Смејали смо се малограђанској потреби Хрвата да се увуку у задњицу неке велике силе, где им, према писању Ведране Рудан, никада није довољно удобно и зато траже да се увуку у моћније гузице. Тамо им је топлије и сигурније.

Аца Драмосер је лакејски сервилно стајао пред Меркеловом, убибљен као да се укакио, подбулог црвеног лица као збуњени ђачић, испрепадан, преплашен, понизан као псић на поводцу, озбиљан као жалосна сова, потврђивао је сваку изговорену реч Канцеларке, обећавајући да ће све преузете обавеза на време и дисциплиновано да изврши, да ће бити немилосрдан према Србима који неће да мењају ментални склоп и да Меркелова и остали чланови команде Великог Брата могу бити потпуно безбрижни у даљем кажњавању и уништавању Срба и Србије.

Српски премијер стоји у понижавајућем положају пред канцеларком Немачке. Зашто?

Стоји несретник тамо и брука нас. Државу и нацију. Разумем да је АД отишао као пословни драмосерко у посету Немачкој, да је платио пријем код Канцеларке у трајању од три минута, да су се руковали и насмешили пред камерама и да је љубио врхове ципеле госпође Канцеларке, на то има право као грађанин, јер је то његова лична срамота. Све ми је то разумљиво за неку приватну личност, која је опседнута манијом величине и која жели да додирне скуте слуга моћника, макар морали у новом оделу, кога стилизују лични шанери из Италије, да леже на поду бриселске канцеларије.

Али да се српски премијер овако бесрамно понаша, да нас срамоти и брука свуда куда пођемо, то је недозвољено понашање премијера Србије.

Не смеш то да радиш, лудаче!
То није својствено нама Србима.

Зашто би српски премијер пузио пред канцеларком?

Да ли је наша војска убијала и истребљивала Немце? Да ли су нас Немци истребљавали у два светска клања? Чије казнене екседиције су проливале српску крв, према унапред утврђеном плану? Ко је за једног немачког војника убијао сто Срба? Ко је направио геноцид над Србима у два Велика клања? Ко? Немци.

Зашто бисмо ми све то заборавили у дуванском диму и подгрејаном пасуљу са коленицом? Зашто да се ми стидимо онога што су нама Немци радили у светској кланици?

Срби немају чега да се стиде.
Главу горе, поносни народе!
Не сагињите главу пред крсташким погледима.
Они морају да устукну. Они морају да се сраме.
Морају да нам се извине и да нам плате праву цену штете коју су нам нанели.

Немачка јесте велика сила и командује ЕУ.
Остварио се нацистички план почетком века.
Немачка треба да буде наш велики пријатељ и пословни партнер.
Она не може да буде наша духовна и емотивна одредница.
Морамо много да учимо од Немаца.
Рецимо, како се то уздижу, онда када су потпуно пропали.
То је за сваку похвалу.
То могу само велики и изабрани народи.

Срби су древни народ.
Не смемо да дозволимо да нас политичари понижавају.
Није проблем у Канцеларки, проблем је у глави Аце Драмосера.
Ту је данас главни проблем у Србији.
И док се не реши, тај проблем, нема нам спаса.

Госпођо, Меркел – НЕТ!
СПАСИБА!

***

ДР

Др Мића Мега Слепац је пуштен низ воду. Надимак Слепац је добио, како причају његове колеге, јер је долазио на испите са затамљеним наочарама и глумио слепог човека, како би могао лакше да полаже испите. Молим надлежне да испитају ове тврдње његових колега. Да ли је Мића Мега то заиста радио?

О његовим лажима, фалсификовањима и плагијатима је већ довољно речено.
Јунак нашег доба пропасти је коначно долијао. Остап Бендер наше транзиције је проваљен.
О њему можемо данас романе да напишемо. И да се смејемо. Али, узалуд. Касно. Он је проживео више од две деценије на обманама и фалсификатима. Нешто је много важније у овој комедији. Нешто што се готово ни не спомиње.

Ко је омогућио том шарлатану и преваранту да се уздигне до националнког бренда? Одговор ћемо добити када се подсетимо ко је све гостовао на његовом универзитету. Председник државе, премијери и министри. Сви они су учествовали у ставарњу мита о плејбој бизнисмену и професору. Каква је одговорност тих политичара? Зар они не треба да одговарају?

Државни функционери су јавно подржали делатност овога преваранта и водећи кадрови у држави су долазили са овог универзитета. Тако се проблем проширио, јер су државне институције директно увучене у превару. Уколико желимо то да спречимо, морамо да имамо државне факултете за школовање државног чиновништва. Државни факултет за администрацију ће увести ред и обезбедити лиценце за све будуће државне чиновнике.

И још нека питања се отварају избијањем ове афере.

Шта је са осталим приватним факултетима? Шта је са државним факултетима? Можемо ли да добијемо докторске радове наших политичара, естрадних личности и бизнисмена?

Не смемо дозволити да Мега Мића буде једини жртвован да би остали могли да раде по старом.

Начин студирања, полагања и стицања научних звања је превазиђен.
Треба нам нови концепт.

***

ТИТО

Неверни Тома, четнички војвода из Бајчетине, залаже се да Србија води спољну политику какву је водио Тито. Ова изјава је сама по себи бесмислена. Када је изговара председник државе, онда је она врло опасна за државу којом он управља.

Време у коме је Тито водио политику на клацкалици између две суперсиле је одавно прошло. Не може се поновити. Поред тога, Тито је створен из кухиње Великог Брата. Послат је у Москву да се убаци у раднички покрет. Припреман је за време сукоба империјалног капитализма и бољшевизма. Планери будућности су знали да ће, после Другог великог клања, морати да се успостави граница између два тоталитарна режима. Борба око границе се водила за сваку државу.

На Балкану је ситуација била најмање јасна. Срби, као државотворан народ, који је из ратова излазио као победник,су били везани за Русију; не само православљем, него дубљим, древним словенским везама. Хрвати и Словенци су били под контролом Ватикана. Требало је све то некако укомпоновати и задржати превласт над Балканом. Само да Балкан не оде под руску интересну сферу. Тако је Тито измишљен. Његова лична харизма и вештина манипулације је створила мит о комунисти, партизану, вођи и државнику, који је био потребан Великом Брату и који је тачно радио по његовим упутствима. Сахрана Великог мештра свију хуља је уприличена као одавање почасти од стране Великог Брата своме оданом војнику. Зато су сви светски државници доведени на ту церемонију. Поклонили су се последњем светском лакеју.

Данас призивати Тита је будаласто. Исто као што је будаласто да четнички војвода заврши као перач позадинских војничких казана. Војвода од зарђале кашике може да обуче најскупља одела, али његов примитивизам и незнање се не могу покрити никаквим купљеним дипломама.

Живимо у доба распада ЕУ. Пројекат окупирања држава и европских народа од стране Брисела више није могућ, упркос настојању Империје у растројству да одржи такав банкротирани модел у животу. Није могуће! Нема економске калкулације за такву унију. Југославија је била европска унија пре ЕУ, али је намерно уништен такав модел удруживања, јер економски параметри нису били добро прорачунати. Економска рачуница за опстанак такве државе није одговарала племенским поглавицама, који су спремали велику пљачку народа. Много је лакше било да сваки поглавица пљачка свој народ. Рат је само служио да се та пљачка прикрије празном причом о нацији.

Данас је свим југословенским народима јасно да су преварени.

Ја сам осамдесетих година наговештавао да ће се управо то догодити и да је решење конфедерација Југославије, постављање чисте рачунице у братским односима и увођење немачке марке као средства плаћања између република. На тај начин би се избегли ратови и страдања. Али, политичка врхушка ме је тада прогласила за анархолиберала и непријатеље народа. Професионални Срби су сматрали да нисам добар Србин. Тако смо кренули на пут пропасти.

Унутрашња слабост јужнословенске уније додатно је била изложена притиску моћних сила, јер су хтели да демонстрирају своју моћ и да припреме терен за све што ће даље настати, од арапског пролећа до украјинског грађанског рата. Пљачка свих јужнословенских државица и народа је била саставни део тог пројекта Великог Брата. Када је тај пропагандни сценарио успео у Југославији, зашто не би успео било где у свету?

Тако је американизација ратова довела до распада држава по свету и великих жртава.
Политика завади и владај је нуђена свим земљама у транзицији.

Империја је ширила своје интересе.
Ирак, Авганистан, Либија….
Мислио сам да ће Путин повући потез у Либији.
Али, он је стрпљиво чекао.
Либија је уништена.

Следећа станица је била Сирија.
Империја се није заустављала.
Путин випше није имао избора.
Сирију је одлучио да одбрани.
Показао је зубе и Сирија је одбрањена.

Ратна игра је пребачена у Украјину.

Грађански рат у Украјини је стаљинградска битка Русије за нове односе на планети. Односе држава и народа који неће бити под контролом Вашингтона и Брисела. Односе у којима ће државе и народи добити слободу да саме одлучују о својој судбини, да одлучују како ће водтити своје државе, како ће радити и са киме ће правити савезе и уније.

Русија се данас, понављам, не бори само за себе и свој животни простор, него се бори за право и слободу да се буде другачији и да се буде свој.

То је суштина данашњег сукоба у Украјини.

Путин је ту небитан. Он мора да одговори историјском задатку који је постављен пред њега. Он нема избора, јер Русија нема избора. Украјина не сме изгубити!

Било би много боље и за Русију и за свет да је то схваћено у Русији још 1999. године, када је Србија бомбардована од НАТО зликоваца. Било би то добро и за нас, Србе. Нажалост, историјске прилике нису нам биле наклоњене. Путин је тек преузео власт и није имао снагу коју данас има. Милошевић је био политички дилетант. Није разумео односе снага у свету и није схватао да обесне силеџије из НАТО алијансе неће одустати и да ће сигурно бомбардовати независну европску државу. Њима је тај спектакл био потребан да демонстрирају своју силу и покажу, ако су већ бомбардовали једну самосталну и европску државу, да то могу да ураде било где у свету.

Грађани Србије су били жртве обести НАТО зликоваца и Милошевићевог дилетантизма. Данас плаћамо велику цену тог лудила, јер значајно расте број оболелих од тешких болести. Све се то могло избећи да смо имали мудре политичаре.

Неверни Тома је тада свим снагама, из свог добијеног стана о трошку пореских обвезника, подржавао такву националну политику да се Космет брани свим средствима, укључујући и рат, да би се тај четнички војвода данас трансформисао у еуропског пацифисту, будисту и колекционара купљених диплома, који се свим средствима залаже за издају Космета, јер је то у српском националном интересу да убица и зликовац Рамуш Харадинај буде председник свим незакланим Србима на Космету.

Е, тај издајник и конвертит, четнички еуроинтегралиста, данас говори о Титу као нашој јединој опцији.
Бедник!

Ко ће да буде Тито?
Неверни Тома?
Четнички војвода без дипломе?
Еуропејац са купљеном дипломом?

А шта треба да ради тај српски Тито?

Српски Тито треба да свим силама стреми да Србија буде чланица ЕУ, да поштује независност Косова, да се подржава целовитост Украјине и да са Русима будемо тако добри да они то не схватају, јер су Путин и Лавров глупи да схвате ово курвање.
То је спољнаполитичка стратегија Неверног Томе и Аце Драмосера.

Када један буде љубио штикле Меркаловој, други ће примати непредвидивог Лушенка, који је послат да припреми терен за Лаврова, па ћемо тако нашом генијалношћу да надмудримо и једне и друге. Феноменална стратегија! Стратегија за докторат!

Господо другови, на делу је погрешна спољнополитичка стратегија.
Стратегија која ће нас потпуно уништити.
Наша тројка без кормилара није дорасла да води државу.
Неспособни су и то показују на сваком кораку.
Неће им помоћи ни призивање Тита.

Једина стратегија која нас може спасити је да се захвалимо Бриселу на кандидатури за чланство у ЕУ и да то пролонгирамо до 2034. То је довољно времена да препородимо Србију, модернизујемо, изградимо ефикасне државне и социјалне институције, напунимо државне фондове, запослимо и излећимо народ, довољно времена да подигнемо стандард грађана и да тада, кад будемо имали БДП 250 милијарди евра, мирно разговарамо о нашем уласку у ЕУ. Наравно, уколико та банкротирана унија тада уопште буде постојала.

С друге стране, морамо да се економски чвршће окренемо Истоку и Африци. Тамо су послови и паре. Споразум Кина-Русија паметним политичарима показује у ком правцу треба да се иде.

Нема губљења времена и велике приче.
Србија је на прекретници.
Неразумевање данашњег геостратешког положаја Србије у свету може да нам врло брзо донети велике невоље.

Моје писање иде у прилог томе да избегнемо све невоље и да се посветимо нашем економском и духовном препороду.
Велики је посао пред нама и не смемо да поново направимо погрешан избор.

________

Извор: Економски покрет