Грабље за прогресивну јавност

Захар Прилепин о томе шта су у ствари показали избориу Украјини [1]

Свободная Пресса
26 5. 2014.

Превела: Нада Љубић

Коментаришући украјинске изборе, руска прогресивна јавност у извесном смислу чак и ликује: ах, погледајте како мало [гласова] је добио «Десни сектор» – значи, револуција у Украјини је била добра а не лоша, како код нас у Русији на телевизији говоре, и «бандеровци» тамо више не играју никакву улогу.

Заиста, «уједињени» Јарош и Тјагнибок су добили нешто око два процента, а кандидат с презименом Рабинович, запажају руски прогресивни коментатори – сам! – добио је више. И природно, извлачи се најједноставнији захључак: руска пропаганда нас је ужасно, ужасно обманула.

Ипак се, пријатељи моји, мора извести сасвим другачији закључак. Сад ћу рећи какав.

Дакле, о «Десном сектору».

Овде се може навести једноставан пример, који наш прогресивна јавност добро разуме: опричнина [2].

Замислимо на трен да су за власти Ивана Грозног изненада одлучили да спроведу ове или оне изборе, и кандидовао се, на пример, Маљута Скуратов [3]. Колико гласова би он добио? О, сасвим мало. Мање од Јароша.

Шта би то значило? Да никакве опричнине није ни било? Или да Грозном она није ни била потребна? Не, не би то значило ништа од овога.

Опричнина је – опричнина, какав год рејтинг добила.

«Десни сектор» је постао ударна снага Мајдана. И у датом својству свима је одговарао. Његови су борци, у суштини, Украјини поклонили револцију.

«Десни сектор» данас решава проблем целовитости Украијине на Југоистоку. И поново, у датом својству, свима одговара.

Чак и после чудовишне трагедије у Одеси и стрељања десетак украјинских младића на одслужењу војног рока, који су одбили да ратују против «сепаратиста» – нема ни озбиљних разговора о неопходности разоружања свих, у суштини, незаконитих формација и суђењу њиховим учесницима.

Поклоници Бандере, «Десни сектор», бригаде Коломојског [4] – сва та опричнина, помешана са махновштином потребна је и Порошенку, и украинској власти у целини, и украинској интелигенцији, па чак и њеном руском аналогу.

И ево – за разлику од руске прогресивне јавности – обарање споменика, трагедија у Одеси, многобројни случајеви безакоња по целој земљи, а нарочито стрељање «регрута», на украјинске бираче производили су и производе врло снажан утицај. Све то битно снижава рејтинг националиста.

Не заборављајте, уз то, да не гласају само присталице Мајдана – већ читаве области које са Мајданом нису имале никакве везе, и које и данас носе најтежа осећања у вези са извршеним државним превратом.

Осим тога, део Украјине се, као и раније, спрема у Европу, и тајно или јавно схвата да са скулптуром Бандере на приколици тамо неће ући, и због тога ће Бандеру радије закопати под гомилу стајског ђубрива, бар привремено.

Узећемо, најзад, у обзир и тај факт да у Украјини исто тако знају да фалсификују изборе. Украјинска власт је још давно добила из Европе и САД недвосмислене сигнале – ако хоћете да имамо посла са вама, склоните подаље од наших очију ваше најактивније табаџије и остале обријане главе. Одстранити их са избора не би било лепо – а на овај начин демонстрирати реалну тежину Јароша и Тјагнибока: то,свакако, само изволите.

Али, чак и најпрогресивнији актери у себи не могу бити дефинитивно убеђени да су тежина и значај та два лика у Украјини мањи од тежине и значаја друга Рабиновича.

У сваком случају, било фалсификовања или не било, суштину смо изложили одмах и на почетку: значај «Десног сектора» био је већи него што је он тежак, и тако ће и остати. То, што је просечни становник Украјине у датом случају сачувао здрав разум – служи му на част, и ако и допушта да се о нечему говори – онда о томе колико је масовна била, у ствари, подршка Мајдану: да ли су стварно четрдест и нешто милиона становника делили ентузијазам четрдесет хиљада активиста који су се окупили у Кијеву, и с времена на време хорски изводили химну УНА УНСО [5].

А кад је реч о руској прогресивној јавности која (делимично и с правом) оптужује свемоћну машину државне пропаганде, онда се неизоставно морамо подсетити како је та иста (иста и по именима) прогресивна јавност описивала устанак парламента 1993. године.

Да подсетим?

Ево овако: као банду фашиста, који ће доћи и све повешати.

Кога су конкретно они имели у виду? Професора Хасбулатова.Човека система, Руцкога. И још десестине хиљада једноставних и часних Руса, који нису имали никакве везе са «фашистима». И који су, истина, добили подршку неких, малобројних милитаната, Макашова и Баркашова.

И шта? Да ли се њихова «добра» пропагандна машинерија силно разликовала од садашње – «лоше»? Ма није, није се ни по чему разликовала. Радила је тачно тако као и ова, и није се себе стидела.

Из свега што се тада догодило прогресивна јавност није извукла поуке: они су, по сопственом њиховом мишљењу, на крају, свакакао били у праву, због тога што су спасли демократију. А демократија се може спшавати како год хоћеш, па и из топа.

Али, то је прошлост.

Апсолутно је дирљиво, како су данас ти исти људи, са истим оним изразом лица, муњевито заборавили, заглушили, ретуширали спаљивање људи у Одеси, гранатирања и терор који се шири у Доњцку, Луганску и Славјанску — налазећи за све то и објашњења, и оправдања: зато, кажу, гледајте какви су резултати избора! Победио је сјајни Порошенко.

Ах, да.

О Порошенку и о томе по чему се он разликује од Јануковича, нећемо ни почињати да говоримо за озбиљно.

Само ћемо се надати да се следећи Мајдан неће догодити кроз годину дана, него кроз бар, на пример, пет година.

Али, уместо трозупца, грабље би стварно могле да се послуже као службени симболи тих узорних и репрезентативних избора.

________________

^[1]Јевгениј Николаевич Прилепин, пише под именом Захар Прилепин, рођен 1975, један од најчитанијих, најнаграђиванијих, и највише превођених руских писаца.Код нас су преведене његове књиге Сањка, Грех, Патологије, Ципеле пуне вруће вотке, Осмица, Црни мајмун. Недавно је био у Београду и дао интервју

^[2] Мисли се на терор Ивана Грозног против аристократије1565-1572, када је са хиљаду својих „специјалаца“, опричника најсуровијим насиљем је развластио политички и економски највиши слој аристократије, бојаре и кнезове, и увео државу у хаос.

^[3] Предводник опричника, запамћен као крволок

^[4] Игор Коломојски је тајкун, власник предузећа областима метала, банкарства и медија, и „тежак“ 2,4 милијарде долара. У марту 2014, Јацењукова влада у Кијеву га је поставила за гувернера Днипропетровског региона , који се граничи са Доњецком. Познат је по томее што је главе про-руских демонстраната уценио на по 10 000 долара. На Youtubeсу доступни снимци у којима гангстерски прети посланику Олегу Цареву, као и снимак разговорау коме се тврди да је он ангажовао плаћенике који су побили људе у Дому синдиката у Одеси   Разговор Ногинског с Јаном Борисовичем о Коломојском

^[5] УНА-УНСО Українська Національна Асамблея — Українська Народна Самооборона; Українська Народна Асамблея — Українська Національна Солідарна Організація; УНА-УНСО) — украјинска политичка партија радикалних десничара, заступа идеологију «интегралногнационализма» и, по неким мишљењима,антисемитизма.^[