Да ли се Сталним позивањем на стандарде ЕУ при изради новог закона о раду иде на руку послодавцима. И запослени и власници фирми на истом броду и не би требало да неко буде стално у потпалубљу

18.05.2014. Ј.Скендерија-НОВОСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

УМЕСТО да се за три месеца договори и усагласи предлог закона о раду, Радна група – синдикати, послодавци и представници Владе – као да је опет на самом почетку. Синдикати тврде да власт, уз стално позивање на европске стандарде, „навија“ за послодавце, а да на мала врата српски унижени радник постаје, у ствари, најамник. Да нам радно законодавство кроји Европа, али не сопственим примером, говоре одредбе закона неких европских земаља.

Тако, на пример, у Немачкој је накнада за коришћење годишњег одмора једнака просеку плате у претходна три месеца уз све додатке осим прековременог рада. У Аустрији се, пак, забрањује било какав облик рада недељом, а отпремнине за технолошке вишкове иду чак до 12 просечних зарада. Слично је и у Русији, где се током годишњег одмора исплаћује просек за претходних годину дана у који улазе сви додаци осим поклона.

Атмосферу насталу у преговорима око усаглашавања Нацрта закона о раду, професор београдског Факултета политичких наука Зоран Стојиљковић оцењује „стањем мамурлука“. Сви смо, сматра он, и радници и послодавци на истом броду, али не смемо дозволити да неко буде стално у потпалубљу.

– Склони смо претеривању, чија сврха нема никакву логику и смисао. Нема потребе да истражујемо предности и недостатке закона о раду у земљама у окружењу и у Европској унији, јер идеја на којој почивају садашње промене заснована је на флексибилном радном законодавству. Оно код нас већ постоји само се у пракси ретко када примењује – објашњава проф. Стојиљковић.

• НАЈСЛАБИЈИ СИНДИКАТИ

  У ОДНОСУ на земље у окружењу, Србија има најслабије, разједињене синдикате, најниже зараде, највећу стопу незапослености и сиромаштва и најмоћније послодавце, тврди др Нада Новаковић. Држава је највећи послодавац у Србији и није логично очекивање да ће она новим законом да занемари своје интересе. Синдикати су и даље маргинални, за шта су и сами криви. Немају великог угледа и чини се да немају никакве шансе да спрече улазак Нацрта закона о раду у скупштинску процедуру.

Саговорник „Новости“ тврди да нико никада није запослио некога на основу закона о раду, а без предузетничког пројекта, или инвестиција. По његовој оцени, постојећи документ је на нивоу просека у поређењу са осталим земљама, а проблем земаља у транзицији је што су у сталном ишчекивању инвестиција, које изгледа као трка без циља.

– Не би требало на слабљењу права радника тражити те инвестиције – сматра проф. Стојиљковић. – Требало би се најпре осврнути на пословно окружење, нерешено питање дозвола, корупцију и слабо антимонополско законодавство. Нажалост, код нас је лоби послодаваца много јачи од синдикалног, а њима је једини циљ да спусте радничка права у јавном сектору, односно да у свим областима завладају права заступљена као код приватника.

Губљење равнотеже је, за проф. Стојиљковића, јако опасно. Стално позивање на нераднике приликом креирања радног законодавства је беспотребно, пошто постоје поступци да се са њима изборимо. Он наглашава да су, српски синдикати на прекретници и да је закон о раду ствар њиховог преживљавања. Нигде нема трпељивијих радника и синдиката него у Србији, оцењује наш саговорник.

У ЕУ, чак и у време кризе, број запослених на одређено време, са непуним временом или другим облицима „флексибилних радних односа“ не прелази од 17 до 19 одсто од укупно запослене радне снаге. У земљама у транзицији ситуација је, међутим, обрнута. Већина склопљених радних уговора је на одређено радно време.

– Земље ЕУ поштују своје законе и плаћају запослене за сваки сат прековременог, сменског, ноћног рада или у време државних празника. Послодавац који то не чини, посебно кад ускрати исплату зараде и порезе, плаћа високе казне и лако му затварају предузеће – каже др Нада Новаковић, научни сарадник Института друштвених наука у Београду. – У ЕУ и свету постоје судови за радне спорове, а код нас тога нема. Тамо постоји кривична и материјална одговорност послодавца за неисплаћене зараде, порезе, доприносе. Флексибилно тржиште рада за раднике значи бржи губитак посла и пад међу незапослене и сиромашне грађане.

За послодавце и власт овакав закон представља, сматра Новаковићева, бржи и сигурнији пут за увећање профита, богатства и моћи. Међутим, ако је морално да се њима максимално помаже и штити њихово стицање профита, исто је тако морално да се најамна радна снага томе одупре, у име заштите основних радних, синдикалних, грађанских и људских права на живот, рад, достојанствен живот, лечење, образовање и биолошки опстанак.

НОВИНЕ ПРЕДЛОГА ЗАКОНА О РАДУ

РАДНА верзија закона о раду коју је предложило Министарство рада доноси следеће новине:

1. Исплата отпремнине само за године стажа проведене у последњој фирми

2. Уговори на одређено време не могу бити дужи од две године

3. Приликом пензионисања две уместо три просечне зараде

4. Плата за време годишњег одмора једнака је основној заради у том месецу увећаној за минули рад

5. Отказни рок може трајати 30, уместо ранијих 15 дана

6. Код пробног рада послодавац мора образложити отказ

7. Запослени има право на минули рад од 0,4 одсто по години стажа

8. Годишњи одмор је могуће користити једнократно и узети га после месец дана рада

9. Послодавац мора обавестити раднике о промени радног времена пет уместо седам дана унапред

ПОСЛОДАВЦИ: БАЛАСТ СОЦИЈАЛИЗМА

ПРИВРЕДНИЦИ у Србији сматрају да је потребно да се Закон о раду ослободи наслеђа из социјалистичке Југославије и да се смањи бирократизација процеса запошљавања и отпуштања. Процедуре морају да буду краће, а папирологија мања.

– Зарада се мора једноставније уговарати са запосленима и не би требало да садржи све елементе као сада – каже Драгољуб Рајић, директор Уније послодаваца Србије. – Ту мислим на топли оброк, регрес и превоз који би требало да буду део договора при склапању уговора о раду, али не као посебни делови зараде.

Прегломазни јавни сектор је узрок огромне бирократије која пмного кошта привреду, истичу у УПС, јер се кроз разне порезе, парафискалне намете и друга оптерећења пословања, стално смишља начин како да се обезбеде зараде за армију запослених у јавном сектору, јавним предузећима, државној управи и локалним самоуправама.