Русији „да“ Западу „не“

Пише: Драган Ђоговић
10. мај 2014. Србин.инфо

Због конфликта у Украјини, који је уједно објекат и субјекат у политичкој борби између Москве и Запада, актуелне емоционално набијене политичке дебате на тему српско – руски односи, у жижи су великог јавног интересовања.

Не будимо лаици! Сваком рационалном уму кристално је јасно да Европска унија неће прихватити нити на неки начин “сварити“ српски неутрални став у вези  са украјинском кризом, јер је изузетно потребна подршка Србије њеној спољној политици. Подлегне ли Србија дипломатским притисцима из Брисела, довела би себе у опасну позицију да изгуби Русију као витално важног европског партнера и пријатеља.

Одавно завитлану ласо омчу око врата Србије, коју Запад све више према себи притеже, да би је скинуо са руског рамена и бацио пред своја кољена, могуће је отклонити само уколико српска Влада категорично истраје у свом досадашњем ставу.

Не смије се занемарити чињеница да је Русија једина европска земља која подржава Србију и то је изразито јако важна и добра ствар.

Руски предсједник Владимир Путин и српски предсједник Томислав Николић потписали су на састанку у Сочију декларацију о стратешком партнерству. Тај споразум се мора поштовати и интезивно спроводити.

Не могу се увести санкције земљи с којом се његују стратешки односи и која није признала Косово и то на захтијев оних држава које не само да су признале отцепљење Косова, него су својом улогом и придонјеле томе. Иначе, уколико би ипак до тога дошло, била би то кардинална грешка српске дипломатије са несагледиво штетним последицама за Србију.

Дипломатски односи између Русије и Србије су традиционално веома блиски и посједују у свом облику посебан привилегован статус, уз подршку и међусобне симпатије народа обје земље. Ово је оправдано вјековима у заједничкој култури и религији паралелно.

Са друге стране политичког аспекта, реално посматрано, Србија је била и још је увјек је поприлично малтретирана од стране западних сила. У последњих двадесетак година Срби су преживљавали тешка времена: грађански рат  1990-их, лажно и неправедно жигосање Србије као главног кривца за његов почетак, затим десетогодишње економске санкције које су изазвале оштар пад животног стандарда и пораста незапослености, крволочно и разорно бомбардовање НАТО-а 1999. године и накнадна отимачина њене територије. Све је то изазвало љутњу, јаз и  огорчење српског народа према западу.

Последњих година неке европске Владе исказују све више непоштовање према вредностима цивилизованог друштва и примјењују империјалну политику и понашање САД.

Иза паравана  “право на хуманитарну интервенцију” или “рат против терора” крије се милитаризација ЕУ и експанзија НАТО-а. Све жешће реторике у различитим националним и ЕУ институцијама, одају нам спознају да је фашизам итекако оживео. Суочени смо са систематском ревизијом европске историје 20. вијека и рехабилитацијом нациста у некаквим новонасталим “модерним демократијама.”

На основу свега овог, Србија би требало да уочи поуку да јој није мјесто и да нема шта да тражи у једном таквом “клубу.”

Развој односа са Русијом, Кином, Индијом и другим земљама од којих нема политичких предуслова и које подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије, требало би да буде главни приоритет Владе Србије. Европа је очигледно изгубила компас и скренула са свог почетног исправног пута. Србија га још увијек има и чврсто у својим рукама држи, потребно је само да га на прави курс усмјери.

Не треба бити никакав пророк, нити томе нешто слично – свако ко мало логиком расуђује схвата да се формира  “Нови свјетски поредак,” у којем мале државе попут Србије немају никакав  политички и економски значај и као такве постају лака мета и плијен великих сила и њихових комерцијалних компанија.

Срби су независтан и слободољубиви народ и са таквим особинама питање је да ли ће се олако помирити са евентуалном ситуацијом да постану ускоро послушна покорена нација.

___________