.

ГЛАС РАЗУМА

Рат и мир виђени очима Патрика Бјукенена

(идеолога америчке републиканске конзервативне деснице и аутора књиге «Смрт Запада»)

Извор: Свободная Пресса
01.05.2014. Станислав Вариханов
Превела са руског: Нада Љубић

Цитирање туђих речи и није баш неки захвалан посао. Утолико пре данас, када у медијима тутњи беспоштедни рат речима, као претходница салви рата који је практично већ почео на југоистоку Украјине, са захвалношћу читам чланке Патрика Бјукенена, америчког десничарског конзервативног политичара, кога је мајка природа обдарила не само политичким, него и публицистичким талентом. Желим да његове мисли које сам прочитао поделим са онима који не владају енглеским језиком и не могу да читају Бјукенена у оригиналу. Стога опростите за обиље цитата –  али ово је такав жанр.

Пар речи о аутору: Патрик Џозеф (у публицистичким текстовима – Пат) Бјукенен се родио1938. године. Дипломирао је на Универзитету у Џорџтауну. Од 1969. године до 2000-их био је идеолог крајњедесне фракције Републиканске партије.

У периоду 1969.-1974. радио је као референт Ричарда Никсона. Године 1974. – био је саветник председника Џералда Форда. Од 1985. до 1987. године је руководио је одељењем за односе са јавношћу администрације Роналда Регана. Три путаје учествовао у изборној трци за место председника САД.

Године 2002. Пат Бјукенен је објавио књигу «Смрт Запада», у којој је развијао идеје Освалда Шпенглера и Френсиса Фукујаме о кризи западне цивилизације. Узроке те кризе Бјукенен види, пре  свега, у дехристијанизацији.

И ево, преда мном је један од његових недавно објављених  чланака: «На чијој страни је данас Бог?»
Повод за писање чланка пружиле су информације о украјинској кризи.

„Говорећи у Кремљу у одбрану руске анексије Крима, Владимир Путин је поменуо дубоке историјске разлоге (своје одлуке – прим.прев). Крим се, према његовим речима, налази на територији древног Херсонеса, где је био крштен кнез Владимир. Његов духовни подвиг предодредио јеразвој руске културе и цивилизације. Путин је нагласио да је Русија – хришћанска земља. Ове речи нас наводе да се сетимо поруке Путина коју смо чули у децембру, у којој је овај бивши шеф КГБ-а рекао да се Русија одупире западној декаденцији.“

Стекавши својевремено репутацију доследног борца против Совјетског Савеза, Бјукенен цитира бившег шефа КГБ:

„Ми видимо да су многе евроатлантске земље фактички кренула путем одрицањаод својих корена, укључујући и хришћанске вредности које чине основу западне цивилизације. Одбацују се морална начела и сваки традиционални идентитет: национални, културни, верски па чак сексуални. Спроводи се политика која поставља у исту раван породицу са много деце и истополна партнерства, веру у Бога и веру у Сотону.“

Уместо да даје своју оцену ове Путинове изјаве, аналитичар Бјукенен поставља питање: «Да ли сте икада чули да је иједан западни лидер, рецимо Барак Обама, говорио о нечем сличном?»
Одговор је познат. А на чију страну овде стаје конзервативни амерички политичар?

Он пише:

„У културном рату за будућност човечанства Путин подиже руску заставу на страни традиционалног хришћанства. Последње изјаве Путина као ехо одговарају на посланицу папе Јована Павла II „Евангеоски живот“, упућену 1995., а у којој се Понтификс обрушио на Запад критиком због глобалног наметања „културе смрти“.“

У завршном делу текста, Бјукенен поставља још једно питање, а одговор се већ налази у овој његовој формулацији: «У том новом идеолошком хладном рату – на чијој страни је Бог?»

Као православни хришћанин свестан својих грехова, никада се не бих усудио да поставим питање на тако фундаменталан начин. Посебно не реторичко питање, са унапред познатим одговором. Али то је право аутора, који ни у својим другим изјавама никада није тражио речи по џеповима.

Тако је, на пример, 1990. године, Бјукенен назво Конгресс и Сенат США «окупираном територијом Израела». А 2000. године је иступио са оштром критиком Џорџа Буша-млађег због рата у Ираку, због миграционе политике отворених врата и попуштања фактичкој, како се њему чинило, расној неравноправности, тј. доминацији црне мањине над белом већином грађана САД. Неке од његових исказа који су у облику цитата постали праве политичке пословице, можете и сами да оцените:

«Запад није изумео ропство, напротив, Запад је свршио с њим»;

«Између непријатељске најезде и имиграције разлика је само у томе, што непријатељи дођу и оду, а имигранти остају»;

«Совјетски Савез, са својим становништвом од 290 милиона људи, могао је управљати светском  империјом. Данашња све старија Русија, са својих 145 милиона људи биће срећна ако успе да сачува то што сада има».

…Код енглеског религиозног мислиоца и писца Гилберта Честертона постоји прича о католичком свештенику који је проповедао Јеванђеље афричким племенима. Једном, док је спроводио сопствено «социолошко истраживање», падре је покушао да установи у чему се састоје основне представе о добру и злу становника невеликог, забаченог села у џунгли. Њихове представе су се показале непретенциозним. „Добро“ – то је кад ми освојимо село другог племена, победимо мушкарце и узмемо у ропство њихове жене и децу. „Зло“ – то је када то исто ураде нама. Житељи афричког села су били једноставни и искрени људи.

Чиме се «сложени» човек принципијелно разликује од «једноставног»? Он много шта подвргава сумњи. Он живи у вишедимензионалном 3D-свету и способан је да сагледа збивања и тенденције из разних перспектива, а међу њима  – о, ужаса –  и са становишта опонента. Такав поглед на свет је недоступан и несхватљив «простом» човеку, који мисли: што је добро за нас, то је добро и уопште.

Читајући Бјукенена, почињеш да схваташ да на политичкој сцени линије раздвајања не пролазе толико између десних и  левих, јастреба и голубова, конзервативаца и либерала, колико између «простих» и «сложених» политичара.

Сенатор Мекејн, који је пре пар година грешком или намерно назвао Русију Совјетским Савезом, безусловно, припада првој групи. Други упадљив пример простоте мишљења може да буде девојка са плетеницом око главе која у Украјини учествује у изборној трци за председника државе, и која се у разним периодима живота окушала као комсомолска радница, business lady, политичарка па чак и «зечка»[1].
Не тако давно, на Интернету се појавио снимак телефонног разговора на руском језику, у коме ова дјевушка изражава жељу да стреља кацапе [2] атомским оружјем. Највеселије је то што нико није опровргао чињенице тог разговора, тј., судећи по свему, имамо посла са снимком намерно убаченим у јавну комуникацију, са прорачунатим чином предизборне агитације. А са руске стране, у појаве истога реда слободно можемо убројати изјаву популарног водитеља ТВ новости недељом о томе како би просто било претворити Америку у радиоактивни пепео.

На фону тог глобалног тријумфа пропаганде «простих» људи, чланци Бјукенена изгледају као врхунски домети политичке анализе.

Ево, узмимо за примерчланак «Хилари, Хитлер и хладнират-2».

„Као одговор на кризу у Украјини Путин је наредио својој војсци да стави под контролу невелико полуострво Крим, где је руска флота базирана још од времена Наполеона„–  пише Пат Бјукенен.
„Wall Street Journal то назива блиц-кригом иако је та војна операција била мирнија од освајања Флориде које је Ендрју Џексон извршио1818. Генерал Џексон је стрељао Индијанце, протерао Шпанце на Кубу, вешао Енглезе. И Американцима се то допадало“ – примећује аналитичар.

И прави излет у ближу историју:

„Између 1989 и 1991,  Михаил Горбачов је ослободио народе Источне Европе совјетског угњетавања, дозволио да се СССР распадне на 15 држава, пружио руку пријатељства Америци. Чиме смо ми на то одговорили? Ми смо проширили НАТО до самих главних врата Русије“.

Тема анексије Крима је присутна и у чланку «Да ли је Путин ирационалан?».

«Поставимо себи питање: ако је Путин узео Крим без иједног пуцња и уз подршку 95% локалног изборног тела, да ли су његови поступци, онда, ирационални? Да ли је требало очекивати да ће Русија пасивно да посматра како суседну земљу избацују из њене орбите помоћу преврата извршеног уз помоћ Америке и да не предузима ништа да заштити двовековне стратешке положаје на Црном мору?“– пита аналитичар.

Уовом чланку он помиње другог познатог америчког политичара, Збигњева Бжезинског, који је изјавио да Путин настоји да изгради нову царску империју. А неки други, пише Бјукенен, предпостављају да он жели да обнови Совјетски Савез.

Шта наш аутор мисли о томе?

„Ако су они у праву –  пише он – онда, очигледно треба очекивати од савремене Русије, која је преживела ратове са исламским сепаратистима у севернокавкаским провинцијама, да окупира Казахстан и друге исламске државе – бивше средњеазијске републике СССР, уз џихадистичу интервенцију и бескрајни рат, као последице. Ви стварно верујете да Путин планира тако нешто?

Ако ми, Американци, данас гледамо да се побегнемо што даље од Авганистана, има ли смисла сматрати да се Путин спрема да освоји  Узбекистан? Или Западну Украјину која мрзи Русе још од Стаљиновог времена? Освајање територије Украјине коштало би Москву брда новца и много крви, а последица таквог корака би било непријатељство широм Европе и мржња Америке. Да ли Ви стварно верујете да Русија то жели? Да се земља чији се број становника сваке године смањује за пола милиона људи спрема да врати своје војнике у Варшаву?“

У чланку «Да ли је Путин ирационалан?» Бјукенен поново покушава да погледа свет очима геополитичког опонента.

„Покушајте да замислите слику која се створила пред очима политичара Путина, када је дошао на власт после десетогодишње владавине Јељцина“ – пише он. „Путин је угледао Мајку Русију покрадену од стране олигарха и њихових пријатеља-капиталиста, укључујући ту и  америчке. Он је угледао милионе етничких Руса, избачених из живота на огромној територији од Балтика до Казахстана. Он је видео  како су Сједињене Државе обмануле Русију, обећавши да, ако она напусти Источну Европу, НАТО неће ући на ту територију, а тамо су по одласку Руса никле натовске базе.

Да су наши неокони[3] успели у својим настојањима, не само бивше чланице Варшавског блока, већ и још 5 од 15 бивших република СССР – а, укључујући Украјину и Грузију, биле би до сада у НАТО алијанси, створеној за борбу и, ако треба, за рат са Русијом“.

И још о северноатлантској алијанси:

„Какве смо користи извукли из тога што смо Естонију и Летонију примили у НАТО, а Русију, која је на крају хладног рата постала наш пријатељ и партнер, изгубили? Да ли је имало смисла изгубити Русију да би се у својству савезника добила Румунија? Ко је ту ирационалан?“

Како изгледа Владимир Путин уочима овог америчког  конзервативца?

„Вашем аутору он изгледа као у руско тле дубоко укорењени етно-националиста, који себе види као заштитника Русије и Руса ван њених граница, а бригу за њихову безбедност сматра својом законитом дужношћу. Тако и Израел гледа на Јевреје изван граница своје државе“  – читамо у чланку  «Да ли је Путин ирационалан?».

У истом том чланку Пат Бјукенен подсећа на то да је пред крај хладног рата, по сведочењу тадашњег амбасадора САД у Совјетском Савезу Џека Метлока, 80%  Руса гајило симпатије према Америци. А већ после десет година, у контексту натовског бомбардовања Србије, 80% житеља Русије доживљавало је САД као недруга. И све се то догодило пре Путина, наглашава аналитичар.

„Америка и Русија се сукобљављју око тога чији застава ће бити истакнута на различитим старанама Украјине. Источна Украјина жели да озакони своју историјску, културну и етничку заједницу са Русијом. Западна Украјина тражи да прекине све везе са Москвом и придружи се Европској унији. Шта спречава да се тај проблем реши политички, дипломатски и демократски, коришћењем гласачких кутија у ту сврху?“ – пита се ветеран америчке политике.

Желим да мало изменим ово његово питање: не „шта“ него „ко“спречава решење проблема? И да наведем још један цитат – речи руског песника Фјодора Тјутчева, изговорене у неко друго доба о једном другом рату: „Цео свет се руши и гине под теретом глупости неколико будала.“ Истих таквих будала као што су ове које на обе стране Атлантика и са обе стране украјинског сукоба заглушују политичко поље лавежом ловачких паса. Они који су попут афричких дивљака из Честертоновог описа убеђени да је оно што је добро за наше племе, добро уопште. На том фону voice of reason – глас разума, који се чује у иступањима Патрика Бјукенена, остаје глас вапијућега у пустињи. Али и за то му треба рећи велико руско хвала.

Превела са руског: Нада Љубић

***

[1] Жена на робији, мушкарац у истом положају је «зек» —  жаргонски назив потиче од скраћенице «з/к», која је у званичним совјетским документима од краја 1920-их до краја 1950-их година означавала робијаша упућеног на копање Беломорско-Балтијског канала и замењивала синтагму «заключённый каналоармеец», затввореник каналоармијац.

[2] Каца́п (жен. кацапка) — етнофолизам — поспрдан или увредљив назив за Русе, који радо користе украјински националисти, у алтенацији са данас чешће употребљаваним Москаљи. И Руси имају подругљиви назив за Украјинце: Хохлы (хохо́ли хохлу́шка, по хохолу, т.ј. перчину на обријаној глави који је био заштитни знак запорошких Козака).

[3] Нови конзервативци