Водитељ радијског америчког програма „Синови слободе“ Bradley Dean, објашњава: „ADHD је теорија који је осмислио Eisenberg. Иако је признао да је болест измишљена нико није реаговао, а никада ниједан други лекар није научно доказао да ADHD постоји. Упркос том признању планови се настављају, и рачуни фармацеутске индустрије неумољиво се пуне сваки дан. А шта то тек ради здравој деци? Они се кљукају тешким дрогама од својих најранијих година. Пију отрове попут Ritalina (metilfenidat) и Adarella (amfetamиn), који изазивају велику зависност. То је најобичније смеће, дрога, а не лијек. Они стварају зависнике од деце. У питању је превара“.

19.04.2014. Dnevno.hr – аутор: З. К., фото: Жељко Мршић/PIXSELL, за ФБР приредила Биљана Диковић

Лечите ли своје дете од ADHD-a? Престаните одмах! То је измишљена болест, а лечење доноси тешке последице – децу зависнике!

Да је још увек жив, креатор болести ADHD упозоравао би родитеље на лажљиву и преварантску игру психијатрије и фармацеутске индустрије. Али, иако више није жив на самртној постељи, психијатар и човек који је измислио ADHD, Leon Eisenberg, признао је да је ADHD потпуно измишљена болест, коју је као „пионир“ ADHD-a осмислио за фармацеутску индустрију.
То би отприлике значило да се од милиона деце у овом тренутку праве зависници од фармацеутских дрога, али и од неуспеха и то за цео живот. У питању је страшна превара на коју нико не реагује.

Водитељ радијског америчког програма „Синови слободе“ Bradley Dean, објашњава: „ADHD је теорија који је осмислио Eisenberg. Иако је признао да је болест измишљена нико није реаговао, а никада ниједан други лекар није научно доказао да ADHD постоји. Упркос том признању планови се настављају, и рачуни фармацеутске индустрије неумољиво се пуне сваки дан. А шта то тек ради здравој деци? Они се кљукају тешким дрогама од својих најранијих година. Пију отрове попут Ritalina (metilfenidat) и Adarella (amfetamиn), који изазивају велику зависност. То је најобичније смеће, дрога, а не лек. Они стварају зависнике од деце. У питању је превара“.

„ADHD је превара с којом је јасно да се деца у овом тренутку праве зависницима од дрога, што је заиста страшно“ рекао је dr. Edward C. Hamlyn, оснивач и члан Краљевског колеџа лекара опште праксе.

Наравно, уз патологизирање и преувеличавање одређених симптома циљ је наравно омогућити фармацеутској индустрији велики профит.

Према подацима Удружења грађана за људска права у SAD тренутно је на тешким лековима против ADHD-a чак 20 милиона малолетне деце само у SAD. Исто толико има и у осталим деловима западног света па слободно можемо рећи да је око 50 милиона деце у овом тренутку зависно од дрога фармацеутске индустрије за цео живот, иако за то није било никакве потребе. „Скидање“ са ових лекова може потрајати месецима или пак годинама, а деца се „скидају“ неким другим једнако скупим и једнако отровним, опасним лековима, тако да је профит загарантован без обзира на све.

Број здраве деце која су наводно оболела повећава се сваки дан, а многи ту појаву називају кугом западног света. А где су тек нуспојаве овога лека? Или пак психички проблеми са којима се та деца беспотребно сусрећу унутар система, јер их систематски уверавају да су болесна, и неуспешна, иако су пре примања лекова била потпуно здрава, можда мало живахнија од просека, али без лекова који заправо уништавају дечју способност и мисли и покрета, та деца живела би сасвим нормалан и здрав живот.

Не заборавите, мега фармацеутске корпорације могу да зараде само на два начина: да измисле нове лекове или да измисле нове болести, које ће онда лечити новим, измишљеним лековима. То је закључио dr Jay Parkinson у књизи „Индустрија која измишља и лечи болести“.

У последњој деценији фармацеутске корпорације измислиле су 10 до 15 потпуно нових лекова у години дана. Болест ADHD не постоји, али постоји затупљеност система који није спреман да препозна појединца у друштву, због чега је та болест добила „добру рупицу“ за провлачење у масама. Систем је дизајниран на принципу робова, сви су исти, сви исто размишљају, и нико не сме да искаче од неке, такође неутемељене нормалности.

Чим се појави дете које по нечему одскаче од већине друге деце тј., ако је дете посвећено својој личности, то дете стављају на лекове и проглашавају га болесним. То је један од највећих проблема данашњице и чињеница на којој се могу градити и измишљати нове болести за фармацеутску индустрију.

За Jacoba Barnetta, 14-годишњег аутистичног дечака генија лекари су у старту рекли да никада неће ни читати ни писати, поготово ако га не подвргну тешким дрогама. Данас, Jacob ради на магистарском раду у квантној физици док његови вршњаци седе у школским клупама. И то само зато што родитељи нису прихватили да је њихов син болестан, него једноставно мало другачији од вршњака.

Психијатријска фармацеутска индустрија троши милијарде долара како би уверила и психијатре и политичаре у поремећаје који се уопште не морају лечити дрогама попут биполарног поремећаја, депресије и поремећаја повезаних са хиперактивношћу, попут ADHD-a. За ове болести не постоје научна истраживања која их апсолутно потврђују, а ипак се „лече“. Проблем је ту мало дубљи.

Пропишете детету „психофармаке“ у шестој години и то дете ће бити зависник од њих цео живот. ADHD је намерно осмишљен као дечја болест, јер тако деца постају зависна од легалних дрога на самом почетку живота, а то их доживотно веже за отрове и лажи ове нехумане индустрије.

***
Из Википедије, све о ADHD (Attention-Deficit Hyperactivity Disorder)…

скен: упоређење нормалног и ADHD мозга

Хиперкинетички поремећај (Хиперактивни поремећај, ADHD, енгл. Attention-Deficit Hyperactivity Disorder, AD/HD, ADD, је стање за које је карактеристичан врло висок степен моторичке активности као манифестација врло високе активности ума. Иако се АДД углавном сматра поремећајем, он то није. Људи с АДД-ом најчешће су врло интелигентни и изразито маштовити. Неуклапање у уобичајена правила друштва око њих их чини на неки начин непогоднима, те се медицина бави тиме у циљу „излечења“ хиперактивности.

У САД-у постоје лекови који могу „смирити“ хиперактивне људе. Ти лекови делују на мозак осталих људи као стимуланси. Један пример лека за АДД је Риталин. Примена Риталина у САД-у је врло раширена. Разлог тому је тај што већина људи кроз период развоја пролази кроз раздобље хиперактивности којему је циљ истраживање околине, а родитељи то виде као „ненормално“.

АДД најчешће нестаје после пубертета, но код неких људи остаје цели живот. За њих се може рећи да су „прави“ хиперактивни људи.

Велики број познатих научника, уметника и глумаца имао је АДД. Алберт Ајнштајн, Томас Едисон, Бил Гејтс, Волфганг Амадеус Моцарт, Леонардо да Винчи, Ван Гог, Салвадор Дали, Алфред Хичкок, Стивен Спилберг, Том Круз, Џим Кери, и Вил Смит само су неки од њих.

Из свега наведеног произлази чињеница да су многи хиперактивни људи корисни чланови заједнице, те да њихово стање није поремећај који захтева психијатријску дијагностику, те последично лечење и терапију.