ПРИКАЗ КЊИГЕ ХЕЛСИНШКОГ ОДБОРА ЗА ЉУДСКА ПРАВА, САМОИЗОЛАЦИЈА: РЕАЛНОСТ ИЛИ ЦИЉ, БЕОГРАД, 2008.
Хелсиншки одбор за људска права Соње Бисерко објавио је 2007. године списак 57 „националистичких“ професора и научних сарадника са Београдског универзитета који морају бити позвани на „одговорност за своје деловање“, а њихови радови „цензурисани“ (ПДФ-izvestaj2007) – ТАЈ СПИСАК ЈЕ БИО „У РЕДУ ЗА ТАДАШЊЕ ПОЛИТИЧАРЕ У СРБИЈИ“ ЧИМ ЈЕ НИСУ ПРИВОДИЛИ, НИЈЕ КРИВИЧНО ОДГОВАРАЛА, А НИЈЕ НИ ЕКСПРЕСНО ЗАТВОРЕНА ИЗА РЕШЕТАКА – ОВО НАПИСАТИ О СРБИЈИ, СРБИМА И ОДВОЈИТИ „СЛИКОВИТО“ КОСОВО И МЕТОХИЈУ ИЗ СРБИЈЕ И ТА СЛИКА ОДЕ У СВЕТ ЈЕ БИЛО ДОЗВОЉЕНО?!?

10.04.2014. ГЛАС ЈАВНОСТИ-Пише: Слободан Антонић (НСПМ), за ФБР приредила Биљана Диковић

2007. – Извештај Хелсиншког одбора Соње Бисерко о људским правима у Србији – ПРВИ ПУТ ШТАМПАНА ФОТОГРАФИЈА СРБИЈЕ БЕЗ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ!!!

Књига „Самоизолација: реалност или циљ“ (Београд, 2008) представља годишњи извештај Хелсиншког одбора за људска права, на 526 страна, о стању људских права у Србији 2007. године. У извештају се, одмах на почетку, каже да је „српски национализам девастирао друштвено ткиво нације и готово уништио потенцијал земље за демократску транзицију“ (стр. 9). Интегрисање Србије у ЕУ и НАТО доведено је у питање. Срби се, и после „Бљеска“, „Олује“, „Милосрдног анђела“, независности Црне Горе и Косова, још увек „не предају“, пише између осталог, у „Новој српској политичкој мисли“, чије делове објављујемо.

У књизи се (стр. 78-81) са носталгијом подсећа на чистку Правног факултета од „српских националиста“ након 1972. године. Тада је, да подсетимо, у затвор отеран др Михаило Ђурић, а из наставе су удаљени др Коста Чавошки, др Андрија Гамс, др Стеван Врачар, др Војислав Коштуница, др Александар Стојановић, др Стеван Ђорђевић и др Данило Баста.

Као прво име „здравих снага“ са Правног факултета, које су се те 1972. обрачунале са српским национализмом, наводи се др Војин Димитријевић (81). Нажалост, мисле аутори овог извештаја, та чистка није била довољно радикална, јер се „српски национализам“ обновио у још већем степену. Иако ова нова група „српских националиста“ обухвата готово половину наставника на факултету, од којих су неки чак у личном или стручном сукобу, за ауторе овог извештаја „нема дилеме да су чланови групе идеолошки истомишљеници“ (87). Зато ваљда, без обзира на све нијансе, чланове групе треба третирати једнако и изложити их једнаком поступку „лустрације“.

ЗА СВЕ КРИВИ СРПСКУ ЕЛИТУ

За све је крива, наравно, српска интелектуална елита. Она шири пожар српског национализма на околне мирне, демократске, „еуропске“ и мултикултурне земље, које предводе њихове напредне, „еуропске“, демократске и мултикултурне елите.

СОЊИН СПИСАК ПРОБЛЕМАТИЧНИХ

Списак „проблематичних“ професора, направљен у овом извештају, предводе предавачи са Правног факултета. Тај факултет је, према Хелсиншком одбору, „најзначајније академско упориште српског националистичког пројекта“ (66). Српски националисти и чланови „антихашког лобија“ поименице су: др Љубиша Лазаревић, др Драгутин Шошкић, др Миодраг Орлић, др Будимир Кошутић, др Слободан Марковић, др Слободан Панов, Балша Кашћелан, др Ратко Марковић, др Мирјана Стефановски, др Загорка Јекић, др Ђорђе Лазин, др Бранко Ракић, др Стеван Ђорђевић, др Југослав Станковић, др Саша Бован, др Милена Полојац, др Мирослав Милошевић, мр Горан Илић, др Жика Бујуклић, Дејан Ђурђевић, Бојан Милисављевић, др Владимир Стојиљковић, др Оливер Антић, др Обрад Станојевић, др Гордана Павићевић-Вукашиновић, др Златија Ђукић-Вељовић, Владан Петров, Александар Гајић, др Вера Чучковић, мр Миодраг Јовановић, др Оливера Вучић, др Мирко Васиљевић, др Боривоје Шундерић, др Ранко Кеча, др Влајко Брајић, мр Марко Ђурђевић, др Ђорђе Игњатовић, мр Зоран Мирковић, др Владан Јончић, др Небојша Јовановић, др Милан Шкулић, мр Наташа Делић, Ненад Тешић, др Владимир Милић, др Александар Јакшић, др Миодраг Симић, др Зоран Станојевић и др Коста Чавошки (неки са овог списка су већ одавно мртви, или у пензији, али свеједно, очигледно да због нечега и даље сметају).
Са Филозофског факултета на списку неподобних професора нашли су се др Слободан Антонић и мр Ђорђе Вукадиновић, са Факултета политичких наука др Мирјана Васовић, др Слободан Самарџић, и др Радмила Накарада, а са Института за европске студије др Миша Ђурковић.
На списку су и пензионисани професори, који су још увек активни у јавности, као што су др Светозар Стојановић, др Владета Јеротић, др Василије Крестић.
У попису националистичких интелектуалаца стоје и имена књижевника као што су Момо Капор, Добрица Ћосић, Брана Црнчевић, Рајко Петров Ного, Слободан Ракитић, затим сликари Милош Шобајић и Љуба Поповић, па режисер Емил Кустурица, спортиста Душан Савић, као и новинари Слободан Рељић (НИН), Зоран Ћирјаковић (НИН), Богдан Тирнанић (НИН), Љиљана Смајловић (Политика) Светлана Васовић-Мекина (Политика) итд.

НЕОБИЧНИ ЈЕЗИК

Иначе, ово захтевано обезглављење српске националне елите написано је веома необичним језиком. Ту налазимо речи као што су „југославенски“ (10), „Еуропа“ (11), „промицање“ (у смислу пропагирања; 18), „разина“ (79) „убоиство“ (баш тако написано, чистим „корјенским“ правописом; 100), итд. Занимљиво је, такође, да извештај садржи и прави панегирик Хрватској и њеној политици. Тако се каже да „у односима на релацији Београд-Загреб хрватска страна показује већу толеранцију и стрпљење“ (479). То је зато што, док у Србији нема чак ни основних претпоставки за „демократску транзицију“ (17), Хрватска је већ ушла у ред „консолидованих европских демократија“ (480). „Европско опредељење Хрватске (за разлику од Србије, где су сваки нови избори и даље пресудни за евентуални европски пут земље), више не доводи у питање избор било СДП или ХЏ као водеће странке у влади“ (482).

Све оптужбе из Србије да Хрватска систематски онемогућава повратак српских избеглица у Крајину јесу само националистичко клеветање једне развијене европске државе. „Када је реч о избеглицама, Србија је од самог почетка опструисала повратак (у Хрватску – А. С) и та тема је искључиво у функцији уцене Хрватске“ (485). Дакле, за то што се Срби не враћају у Крајину одговорна је Србија, која на тај начин „уцењује Хрватску“ (?!). Када је реч о суђењима за ратне злочине, хрватско правосуђе то одлично ради, док, напротив, српско судство опструира и заташкава злочине. „Национална суђења су јако важна и несумњиво је на том плану учињен напредак, али су и она још увек у сенци релативизације властите одговорности. То се односи првенствено на суђења која се одвијају у Србији и на опструкције са којима се она суочавају“ (486). Српски интелектуалци, каже се на истом месту, злоупотребљавају неке појаве у Хрватској како би довели у питање демократску и „еуропску“ хрватску државу. Тако су, рецимо, српски професори, академици око САНУ и великодостојници СПЦ злоупотребили „концерт певача Марка Петровића Томпсона“ (493).

Али ова књига-извештај је особена по више ствари. Прво, она је обухватила све негативне стереотипе о Србима, све најгоре антисрпске оптужбе и све максималистичке антисрпске захтеве. Поврх свега, она је написана и некаквим новим, полухрватским језиком (који ваљда треба да постане нови књижевни стандард „денацификоване“ Србије). Књига садржи и два антисрпска „новума“, која до сада нисмо имали прилике да сусретнемо у „другосрбијанској“ пропаганди.

Први је директан захтев да се промени српски национални идентитет тако што ће се извршити чистка Универзитета, медија и културе од „неподобне“ интелигенције. Захтев за цензуром универзитетских предавања и универзитетских уџбеника злокобна је најава правог тоталитаризма. Такву врсту насртаја на елементарне академске слободе могу извести само окупациона сила или марионетски режим. Изгледа да неко у „другој Србији“ мисли да је бар један од ових услова на најбољем путу да буде испуњен. Новост је и насловна страна књиге. На њој је по први пут у српској јавности Србија приказана у границама без Косова. Штавише, Србија је на тој слици ледена санта која, усамљена, плута у мору, топи се и распада. Комад који представља Косово већ је одваљен. Који комад је, по плановима Хелсиншког одбора и његових покровитеља, следећи на реду? Војводина? „Санџак“? „Прешевска долина“? „Влашка крајина“? И колико ће још требати времена да се та усамљена плоча сведе на меру која би задовољила Соњу Бисерко и њене „еуропске“ пријатеље?