Радница једне кијевске организације пише о томе како су се после Мајдана променили односи међу колегама код ње на послу, по чему се разликују западни Украјинци од источних, и где је подметнута бомба узајамног неразумевања.

Где си био/ла за време Мајдана?

Пише: Светлана Коцуба
Извор: Росбалт
Превод: Нада Љубић

Радим у компанији која има два офиса, један у Криму, други у Кијеву. Део радног времена проводим у првом, део у другом. Билингвална сам и етничка сам Украјинка. Хоћу да кажем да код мене нема алергије на Украјину, украјински језик и слично. Али Мајдан је извукао на светлост дана све „бубе“, које су се намножиле у главама житеља запада и истока Украјине. Показало се да их је толико да је повремено тешко радити свој посао.

Отварам писмо старог пословног партнера који ми се увек обраћао на руском, јер је ваљда мислио да сам Кримчанка. „Од сад с вама разговарам само на украјинском!“ [пише на украјинском]. Одговарам и ја на украјинском: „Нема проблема, ја говорим украјински“. Сазнајем да је он, изгледа, „западњак“, који јако дуго живи у Кијеву па је научио руски. А сад се сетио својих корена и одлучио да мало гази по онима који се, по његовом мишљењу, нису запели кад је требало. Сетила сам се [сцене са Мајдана]: „Ко не скаче — тај је Москаљ“.

У нашем кијевском, главном офису, руководилац је Кијевљанин и говори  руски, али његово ближе окружење је листом из Западне Украјине. Новоотворена радна места су попуњавана на тај начин што су, ако се међу кандидатима појавио „западњак,“ њега и примали. Кијевљани су гунђали и питали шта ће му „западњаци“ кад и у Кијеву има пуно незапослених. Уобичајено за велики град, зар не? Гунђали су у стилу „нема доброг шефа, само му треба наћи ману“, али су мирно пили чај  и пријатељски се понашали.

Ипак су постепено почели да увиђају да смо ми различити. По чему се то видело? Па, на пример, ако приђете „источном“ Украјинцу и замолите га да заврши неки посао, његово прво питање ће бити: „Је ли то хитно?“.  А западни Украјинац ће: „Зашто баш ја треба то да радим?“

Ако је за нас нормално да останемо прековремено да би завршили неки посао, ако је сасвим у реду да нас због посла зову телефоном и у слободне дане, узнемиравање наших западњака је — табу. Они се одмарају. То није пристојно.

Они су се трудили да говоре на руском, иако смо ми чешће прелазили на украјински.Али, све у свему, живело се мирно.
Сада између нас стоји провалија.

Офис се поделио на оне који су били на Мајдану (углавном људи из Западне Украјине), и оне који нису били. Још за време мирног Мајдана, ови први су попреко гледали и презирали ове друге. Из дубине душе. Било је дана када се са њима нису ни поздрављали. Ми смо дубоко уздисали и ћутке, с разумевањем рмбачили за двоје-троје, уместо оних који су отишли на Мајдан. Схватали смо да, ако је већ настала таква ситуација, не смемо запуштати посао јер и после Мајдана ће морати да се једе. Неки су остајали из ноћи у ноћ, јер се накупило много посла, и ствари су морале да се среде и систематизују. Јер, крај гоодине још нико није бео укинуо, а то значи ни предају докумената, планирање, буџетирање.

Западњаци су наговарали руководство да не доноси никакве финансијске одлуке и планове. Говорили су: „Чему? Мајдан је, а не зна се шта ће после Мајдана бити. Можда нашу организацију и укину.“

Стискали смо зубе и завршавали извештаје, обављали текуће послове, планирали координацију за следећу пословну годину.

Била је ту и група сарадника која је као и ми остајала у офису, али уместо да ради, она је са заносом коментарисала сва збивања на Мајдану. Њих су сматрали мајдановцима и достојним руковања.

На прославама рођендана почели су да пију у част Степана Бандере и Тјагнибока. Мрштили смо се, али да не би испали нелојални и политички некоректни, ћутке смо дизали чаше за наше.

Сад ми морамо да идемо смркнутих лица, због тога што наш живот у радне дане и наше ситне радости вређају осећања оних који су на Мајдану били. Да, нама је искрено жао свих који су погинули. Али морамо ићи даље и наставити да живимо.

Социјалне мреже и наше коментаре о Мајдану и свим што је с њим повезано, наше западноукрајинске колеге прате и оцењују строже него што би то радиле специјализоване службе. Некима — онима који нису ишли на Мајдан и који су против овога што се дешава у земљи — забранили су да се оглашавају на друштвеним мрежама. Наравно, службеног наређења  организације нема, али су позивали људе и строго их упозорили да се сада неће толерисати ништа томе слично.

А шта су то говориле наше „немајданске“ колеге? Нешто попут овога: „Нисам ишла на Мајдан и опет не бих ишла тамо. Отерати у смрт сто људи да би избори били померени за 6-7 месеци —  то није било вредно ратовања. И, ја заиста не разумем зашто би требало да мрзим Русију због смрти тих људи.“

Русија је још једна велика „буба“ у главама. На сав глас су медији трубили да су Руси извршили десант на [кијевски аердром] Бориспољ, да у Украјини делују руске војне јединице специјалне намене. Свуда се тражи руски траг. Час су нашли руске војне ознаке у неком хотелу. Час је неко изјавио да су их тукли људи са московским акцентом. Доказа има нула, али „талог“ дезинформација остаје и накупља се. Сада  се то, на овај или онај начин, одражава на положај оних [грађана Украјине] чији је матерњи језик руски и на положај самог руског језика.

Руси који су помагали Мајдан, сада се у чуду питају зашто их овде не воле и зашто их називају „робовима“,  руски језик – „окупаторским“, а оне који у свакодневном животу не говоре на украјинском  – „олигофренима“. Логика је проста: ако не говориш, значи да не умеш, не можеш. А чим не можеш – ти си дебил или ологофрен. А шта ако ја могу, али просто хоћу да говорим на свом рођеном руском језику? Да, то још није мејнстрим, пре ће бити да су у питању крајности, али таквих је ситуација све више и више.

„Где си ти био/ла за време Мајдана?“ Они планирају да то питају свакога. Увукли су нас у рат који нисмо желели. Три месеца смо живели на бурету барута. Нисмо ишли на Мајдан, јер тај рат нисмо сматрали својим. И сад смо ми криви због тога што су они ишли, а ми нисмо. А ми од њих нисмо тражили тај рат.

Прелазимо на толерантност у европском стилу: када нам се они који сматрају да су били у неповољнијем положају пењу на главу и јашу нас. Зар су ти Кијевљани, Кримчани, Одесити, Дњепродзержинци који су подржали Мајдан, то хтели?

Има још. Сад, када су у Криму почели озбиљни немири, међу присталицама Мајдана се организују лепе акције „против шпекулација бескрупулозних политичара на језичке теме“. Прво је издавач из Љвова који од постанка не објављује књиге на руском, одлучио да се промени и ипак објави једну. Затим је кијевски ТВ водитељ, који од детињства из принципа не говори руски, проговорио. А онда је Љвов прогласио Дан комуникације на руском језику у целом граду. Све те једнократне акције не могу да не обрадују, наравно, али поверење, опростите, не уливају. У светлу гореописаног.

Објављено 26.фебруара 2014 на: Росбалт