26.02.2014. Глас Русије

Претешка економска и социјална ситуација натерала је многе Украјинце да се окрену против њега, дајући масу и енергију протестима опозиције. Варају се острашћене свезналице у Србији, које су до средине прошле недеље рајетински наивно славиле победу Јануковича у Украјини, да су сви људи са Мајдана еврофанатици жељни крви. Екстремисти су вешто искористили социјално незадовољство Украјинаца и привредно безнађе. Захваљујући томе, хронично политичко незадовољство запада земље прелило се на Кијев и централне делове.

Европска унија снажно је подржала насиље над легитимно изабраним руководиоцима Украјине, али није понудила решење. Британски министар финансија, Џорџ Озборн, штуро је јуче поменуо да ће Брисел Украјини помоћи кроз планове Међународног монетарног фонда. Заустио сам да кажем како би и Србија могла да јој помогне, на пример, кроз планове Светске банке.

Ипак, Кијев је велико упозорење за Србију. Драгоцено државно време, спискано на попуштања и нелогична надања у Брисел, Београд би тек могао да плати сукобима и даљим дробљењем државе, када прекасно призна да источна алтернатива ипак постоји. Разлика је што би Москва Украјину могла стрпљиво да чека, штитећи истовремено своје интересе на истоку те земље, у Севастопољу и другим проруски крајевима.

Од ЕУ, Украјина би могла да добије само оно што је на Балкану већ доживљено: окупацију тржишта, елиминисање домаће производње и програме задуживања. У партнерству са Москвом, међутим, Украјина би могла да добије ослонац за своју индустрију, енергетске, војне, пољопривредне и многе друге аранжмане. Плус, јефтиније финансирање и тржиште будуће Евроазијске уније.

Београд игра слично као Виктор Јанукович. Гомила проблеме код куће у име европске перспективе. Све карте бацио је на ЕУ, иако анализе говоре да ће се ЕУ од ове године још интензивније бавити искључиво сопственим проблемима. Лоша економија није једини проблем Брисела. Ближе се избори за Европски парламент и извесно је да ће конзервативне и десне снаге однети победу, а то значи да ће у ЕУ бити отворено још унутрашњих питања.

У таквој ситуацији, за периферију ће бити још мање или баш нимало воље, али и могућности. Европске могућности у Србији, баш као и у Украјини, протежу се од провидних обећања до дестабилизације. То је једино што ће Београд и Кијев видети од Европе у свом дворишту. Београд није савладао лекцију петог октобра, Кијев није извукао поуке из „наранџасте револуције“. Сада гледамо понављаче на делу.