Расло дрво златограно
С три златне гране,
На њему су беле птице,
Беле снежане.
Па падоше беле птице
Доле дубоко,
Оста светло златно дрво,
Дрво високо.
У дубини смрт и тама,
Тамно тамнило,
Злоба и глад, жалост и јад,
Глупост, бунило.
У црну се смолу птице
Све заронише
Не могаху никад више
Летет навише.

Сажали се златно дрво
Бедним птицама,
Па разговор наста тајни
Међу гранама.
Тад се сави једна грана
Страшном понору,
Те подиже јато птица
Врху на гору.
Тако Христос, златна грана,
К земљи се сави
И подиже пале људе
К Тројичној слави.
И сад расте златно дрво
С три златне гране,
На њему су беле птице,
Беле снежане

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ (Св.Николај Жички)