Хоће ли та промена наше свести да боли? Колико та операција траје и да ли, не дај Боже, има неких споредних ефеката по наше здравље? Хоће ли да нам мењају колективну свест, индивидуалну свест, историјску свест, националну свест или можда еколошку свест?

***

 МИЛАНКО ШЕКЛЕР: ПРОМЕНА СВЕСТИ НЕ БОЛИ, НИЈЕ ТО ОДЛАЗАК ЗУБАРУ

Не би Немци толико инсистирали на промени свести код Срба да то није добро за нас. Зар не?

Миланко Шеклер
Нови Стандард

“Свест је у најопштијем значењу: свеукупност властитих психичких доживљаја (осети, опажаји, сећања, мишљење, представе, асоцијације, осећања, потребе и сл.) које смо у стању непосредно да опазимо интроспекцијом и релативно јасно опишемо или на други начин изразимо. У социологији, систем уверења, представа, ставова, вредности и знања, настао под утицајем традиције и социокултурних чинилаца, који припада једном колективу, друштву или друштвеном слоју (друштвена свест, класна свест, национална свест). Дефинише се и као реалност психичког која обухвата садржај чулних података и перцепција. Представља стечена знања и навике, усвојене вредности, ставове и уверења грађана о некој појави”  (из књиге Ивана Видановића Речник социјалног рада).

Ово је једна од многих дефиниција свести до којих сам успео да дођем методом такозваног „гуглања“. Као што се види, комплексна је и тражи дубоку и потпуну концентрацију и код обичног промишљања, а може се само претпоставити колико се тражи знања о појму свести да би се она још и активно усмеравала и мењала. Ко су ти генији који имају такво невероватно знање о свести?

То је елита елите, најбољи од најбољих: Соња Лихт, Борка Павићевић, Наташа Кандић, Борис Тадић, Соња Бисерко, Александар Вучић, Ивица Дачић, Светислав Басара, Биљана Србљановић, Чедомир Јовановић, Вук Драшковић, Драган Марковић Палма, Андреј Николаидис, Сретен Угричић, Латинка Перовић…

Тек кад наспрам тих несумњивих интелектуалних горостаса, са којима се судбина горко нашалила (неки кажу није судбина, него неки странци који су им то дали у задатак због неке међусобне опкладе) и дала им улогу да нам баш такви какве их је Бог они пробају да промене свест и да од заосталих, задриглих и на песму увек спремних Срба створе човеколико креатуре, које до сада још нико Србима није звао.

Тек када спрам тих набројаних великана данашње Србије, ставите имена оних бедника, који су нам ту заосталу и нездраву свест о нама самима вековима стварали и на превару потурали, као што су: Стефана Немања, Свети Сава, краљ Милутин, цар Душан, Лазар Хребељановић, Краљевић Марко, Милош Обилић, Стефан Лазаревић, Карађорђе, Милош Обреновић, Хајдук Станко, Војвода Степа, Живојин Мишић, Никола Пашић, Гаврило Принцип, сви безимени песници епских песама, Његош, Црњански, Јова Јовановић Змај, Светозар Милетић, Иво Андрић, Меша Селимовић, Дучић, Слободан Јовановић… тек онда постане јасно, пред којом групом људи је будућност и кога ће се Срби сећати за пар десетина, стотина или чак хиљаду година. Ваљда је сада јасно и највећим скептицима да само наша прошлост нема алтерантиву, док се о будућности још увек ништа не зна и велико је питање ко ће нас у њу водити. Народне вође се често промене у последњем трену, па тако народ у будућност одведу они до тада потпуно непознати, док многи до тада наизглед моћни остану заувек заборављени.

ЖУТА КУЋА ЗА ПРОМЕНУ СВЕСТИ

Тој само на први поглед хетерогеној групи у већини случајева заједничко је јако комунистичко наслеђе, или идеолошко, или породично (дечица генерала са Дедиња или високо позиционираних комуниста). Њихова наднационална, готово религиозно анационална свест има потребу да проводи једноумље, да нас све уједначи према некој својој истини, да би се клањали том њиховом божанству, које је сада негде на Западу, а не, као код њихових родитеља, на Истоку. И као да им је несхватљиво да народ не види то што они виде јер то је тако очигледно. Није им јасно зашто сви ми нећемо да признамо ту једноставну истину да њихове богате донације за такав став само Запад може да тако издашно плаћа. И зашто се уопште неко противи тој тако очигледној и светлој истини. И, коначно, после те промене свести више неће имати ништа за мењање јер није познато да су у историји овце икада ишта желеле да промене у свом од људи још давно наметнутом статусу нове свести.

Они, само наизглед скупљени с коца и конопца, са предходно завршеним силним обукама, имају сва потребна сазнања и све је за ту операцију промене свести спремно, сем нас. Не верујемо им. На пример, сав се тресем пред ту операцију, као болесник са упаљеним слепим цревом пред непознатим хирургом у непознатој клиници која подсећа на жуту кућу. А последњих месеци, сви су се нешто намерачили на њу, на ту нашу, за њихова мерила очигледно, нездраву и болесну свест.

Одавно се зна да је један од услова које Србија треба да испуни на свом европском беспућу и та промена наше свести. Нико не каже да ли набоље или нагоре. Нико не каже да ли та промена треба да донесе бољитак нама или њима (Европи).

Да не причам о безгранично интелигентном интервју некадашњег председника, који је поводом стотог броја једног магазина урадио са њим један увек и надасве расположени књижевник (2011). И њих двојица крећу од заједничког становишта да, уколико Србија жели напред крупним корацима, потребно је да прво и пре свега промени своју културну матрицу и своју свест. У насилном мењању културе и њене матрице најдаље је у новијој историји отишла Кина (културна револуција) и том приликом су жртве били десетине милиона грађана, који су, док су се освестили, већ били пресељени у дубоку провинцију, у далека забачена села, да тамо на миру, док раде тешке пољске радове, размишљају о грешкама своје културне матрице. Милиони припадника грађанске класе, који нису умели да промене своју свест (самооперација) завршили су на тешким физичким пословима и изгладњавању. Али зачудо, те радње нису нимало промениле њихову свест. И данас ретки преживели заморчићи тог великог експеримента, причају о неуспеху државе, а и сама држава се одриче и осуђује те своје некадашње активности. Срећом што је Србија малена земља, и нема таквих великих забити иначе сам сигуран да би неки већ били у проблему.

НЕ МОЖЕ СЕ СА СВЕШЋУ У ЕУ

Није чудо да тако на ствар српске културе и традиције гледају ова два човека, у чијим венама тече само чиста наднационална југословенска идеја (некад комунистичка а сада глобалистичка) и нешто мало крви, и то само онолико колико је неопходно за одржање живота. Напомињем, и то мало крви што тече њиховим венама испуњава европске стандарде (не сме ни у минималним траговима имати српске састојке и елементе). Да не подсећам да у Европу не можемо ући уколико имамо крваве руке, сем уколико нам нису умрљане српском крвљу. Није пријатно, али, молим Вас, таква су правила.

На промену наше свести су се усмерили и они тренутно најмоћнији појединци у земљи. У Србији је потребна промена свести, изјавио је један од њих још у фебруару ове године на пријему поводом државности Србије у нашој амбасади у Берлину, у Немачкој. А поновио је и пре пар недеља. Тако су по тој новој матрици Срби криви за сваки испаљени метак на Балкану, било ко и било где да га је испалио, и на било на кога.

Хоће ли та промена наше свести да боли? Колико та операција траје и да ли, не дај Боже, има неких споредних ефеката по наше здравље? Хоће ли да нам мењају колективну свест, индивидуалну свест, историјску свест, националну свест или можда еколошку свест?

Некако сам спреман да помислим, да не би Немци толико инсистирали на томе да је то добро за нас. Кажу да нам је то услов и за чланство у ЕУ. Бивши амбасадор Мас је објаснио да треба да променимо свест и објаснимо нашим потомцима да је бомбардовање 1999. године било за наше добро. А ми што смо мислили да је кривац онај ко дође у твоју земљу, на твој кућни праг, и каже да један Немац вреди као сто Срба (делује расистички, али данас није), и због тог правила стреља цивиле, ђаке и професоре (Крагујевац и Краљево), ко бомбардује нечији главни град без објаве рата (Београд) и притом убије десетине хиљада људи – са таквим ставом смо тако заостали и назадни.

Мислио сам да је све то тешки ратни злочин и геноцид, али, видиш, није. Нама заиста треба промена свести, за разлику од Хрвата, који су се још тада трудили да помогну онима који су и тада и увек чинили савест Европе – Немцима. Захваљујући свему томе, али и модерним и напредним концентрационим логорима у којима су убијани Срби, Јевреји, Роми, на један не баш врхунски технолошки начин као у Немачкој, али за Балканске услове прихватљив и прогресиван, као и због бацања цвећа уместо бомби на немачке тенкове док су улазили у Загреб 1941, Хрватима ни после 70. година за улазак у Европску унију није била потребна никаква додатна поправка и измена свести као нама. Њихова свест је баш европска, цивилизована, а наша је, варварска, или барбарска, и примитивна, и азијатска, и шизматичка, и православна…

КАКО ДО НОВЕ СВЕСТИ

Сећате ли се како су неки од данашњих активних бораца за измену свести, пре само 15 година били фанатични борци за људска и демократска права Срба. Имали су свест да се треба жртвовати за добробит свог народа и да ништа није важније од једнаких демократских права за све нације и народе бивше Југославије. Сада су на неки волшебан начин постали друге личности, стекли сасвим нове пријатеље, до сада и њима и нама потпуно непознате, пријатеље које пре тога нису ни видели, а камо ли познавали. Као деца на Фејсбуку. Зато они још увек, своје најбоље пријатеље у животу нису ни упознали. А, када неке од њих и сретну, то одмах поделе и са нама. Благо њима, и нама са њима.

Зар се нисте и сами уверили да је тај шеик, велики пријатељ Срба и Србије, и да није никакав двоглави Арапин, већ наш пријатељ, као са Фејсбука. Сад, кад смо се коначно срели, када је човек видео како пева и како изгледа Рада Манојловић, и како изгледа Београд ноћу, и провод на сплавовима, сада је све готово. Сви га требају узети за славску икону или да га бар одведу кући и упознају са родитељима. Иако врло богат, он је сасвим нормалан човек и, као и у свим правим пријатељствима данашњице, ми ћемо се са њим дружити само из интереса, а он ће бити толико наиван да ништа неће укапирати.

Албанци кажу да ти је пријатељ у животу само онај коме све можеш веровати, а можеш веровати само оном са ким заједно поједеш џак соли и никоме више. Ту изреку сигурно зна и наш шеик јер су му је испричали његови пријатељи са Косова и Метохије (шеик је један од највећих инвеститора НВО сектора на КиМ). Многи од наших стручњака за промену свести скоро да све што раде за државу и друштво раде волонтерски и бесплатно јер се ето они свесно жртвује за нас.

Како је њима лако променити страну и оставити све жртве своје старе политике на напуштеној и разрушеној половини терена, а потом мртав хладан ратовати на сада потпуно новој страни, за њих некада непријатељској (и издајничкој страни – како су је и они често називали некада), а сада са њима на челу, воде рат против свих својих старих ставова и старих пријатеља и старих принципа. И како их је баш брига за оне које су оставили, и како им је лако и не остврнути се за нечијим изгубљеним деценијама и годинама, а у многим случајевима и буквално животима. Прикупљаш добровољце и шаљеш у борбу за твоје политичке идеале, и знаш да се многи неће ни вратили из те борбе, неки симболично, а неки буквално. Нечија деца, нечији синови, нечији јединци. А онда, две деценије касније, некако спонтано и изненада заволиш Макс Вебера. Ваљда то некако дође са годинама, искуством или можда спонтано, и само од себе.

ПРОЧИТАЈ И ПРИМЕНИ: АУТОРИТИ О ПРОМЕНИ СВЕСТИ

Ричард М. Хер: О фанатизму

Он каже да постоје различити степени нечије привржености свом идеалу, а када та приврженост не зна ни за какве границе, тада говоримо о нечијем фанатизму. Основи проблем са фанатизмом је што не зна за рационалну аргументацију.

Нечија претерана преданост идеалу је најчешће последица незнања о пуној цени остварења тог идеала или пак недовољно јасне и упечатљиве представе о тој цени, неспособност да се ствари виде и из перспективе оних који треба да падну као жртве остварења тог идеала.

Фанатизам такве врсте је тешко отклонити аргументима против, већ једино ако фанатичног поборника неког идеала приволимо да напусти тај идеал, тако што ћемо га навести да себе или замисли као жртву његовог остварења или га натерамо да буде жртва. Када је он директна жртва или њему неко близак, брзо се освести и промени мишљење, поготову ако је већ дијаметрално већ мењао свој став и животне принципе и идеале. Нечији истински фанатизам је веома редак, и најчешће је резултат непознавања релевантних чињеница или пак пука себичност која се лажно приказује као приврженост неком моралном идеалу.

Џон Стјуарт Мил: О значају слободе

Он се залаго за потпуну слободу мисли и речи, као и слободу појединца да живи у складу са својом свешћу, и својим верским, моралним, политичким и другим уверењима. Слободно, просвећено, напредно друштво, мора да својим грађанима обезбеди слободу савести у најширем смислу: „слободу мисли, осећања, апсолутну слободу мишљења и чувства у свим питањима, политичким, практичким, научним, моралним итд.“

Таква слобода се захтева за сваку идеју или доктрину, чак и уколико се чини ирелевантном, погрешном или чак и неморалном. Питање о природи политичког поретка или о томе колико је неко схватање широко прихваћено у друштву је у том случају потпуно беспредметно. Сама моћ је потпуно нелегитимна уколико се користи да ограничи слободу мисли, јавне расправе, речи и штампе.

„Ни најбоља влада неке земље нема на то више права од оне најгоре могуће“, каже Мил. “Када би цело човечанство било истог, а само један човек супротног мишљења, човечанство не би имало више права да ућутка тог једног човека него што би он, ако би имао моћ, имао права да ућутка цело човечанство” (или бар Србију; пр. аут.).

Једино таква слобода омогућује неспутано и плодно трагање за истином; једино она обезбеђује поступно ослобађање од погрешних уверења, илузија и предрасуда, и напредовање ка спознаји истине – једном речју, интелектуални, а самим тим и општи прогрес друштва.

И потпуно истинито уверење се претвара у безвредну предрасуду ако се не сме оспоравати и суочавати са другачијим, па и потпуно супротним уверењем. Најзад, ко год спречава да се неко мишљење изнесе и да се о њему слободно расправља, полази од претпоставке о властитој непогрешивости – било у погледу тога која су мишљења истинита, а која неистинита, или пак у погледу тога која су мишљења корисна, а која штетна по друштво, мада је та претпоставка свакако потпуно произвољна и недопустива, јер ниједно људско биће није, и не може бити, непогрешиво (Зато хоћу да ми прво расправљамо јавно о томе каква је наша, а каква ваша свест, па тек онда да одлучујемо ко ће чију да мења.).

И на крају још Мил каже: „Друштво мора да препусти појединцу да слободно изабере начин живота, и да живи у складу са својим избором, да чини шта год му се прохте, колико год се то другима чинило чак и неразумним и опасним, чак и рђавим, све докле год својим поступцима не наноси никакву штету било коме другом. Једино оправдање за уплитање друштва у живот било ког појединца (и њихове свести, прим.аутора), и јесте ако наноси штету другима. Једино самосвојан, слободан појединац развија своје способности и таленте, и свој живот чини разноврсним и пуним. Једино такав појединац може бити оригинална, стваралачка личност, а без таквих личности нема напретка ни у једној области привредног, друштвеног и културног живота.”

Најзад, наводни интерес друштва (на пример њихов) за добробит појединца (отуда жеља да нам мењају свест, прим.аутора), увек је посредан и делимичан, а друштво (то јест они, власт, Богови, итд.) о његовој добробити знају неупоредиво мање од тог појединца, то јест њега самог.

Због тога је веома вероватно, да ће се друштво (или они, моћници, Богови,) уплитати у живот појединца на погрешан начин и на погрешном месту, и да ће из тога на крају проистећи више штете него користи.  Али можда ће настати и нечија енормна корист, ко зна. Можда ако се спусте радничке дневнице у Србији, ако се спусте пензије, приватизује пензиони фонд, ако се смањи улагање у здравство и образовање, и ако се приватизује здравствена заштита, и продају малобројна јавна предузећа, ако се усвоји закон по коме се могу лако и без икаквих последица отпуштати радници, можда ће свима њима-пардон нама бити боље.

Барух Спиноза: О значају слободе мисли

Спиноза истиче да сваки покушај власти да путем суда и закона одузме грађанима право да слободно мисле те да слободно изрекну или напишу шта мисле, по правилу, има последице сасвим супротне онима које је власт желела: “Што се више улаже напора да се људима одузме слобода говора и мишљења, утолико се они упорније одупиру томе… Људи су уопште тако створени да им је најнеподношљивије ако им се пребацује због њиховог мишљења која сматрају истинитим и ако им се то уписује у прекршај и злочин, што напротив, још јаче храни и подржава њихову оданост ближњима, традицији и Богу. То је оно што људе коначно доводи до тога да се гнушају таквих ставова, закона и судија. То је оно што чини да они не сматрају срамотом, него часном ствари, да подстичу побуне, и покушавају многе насилне подухвате.“

Ућуткивање и игнорисање оних који имају супротно мишљење од оних моћника тренутних на власти нема застрашујуће дејтво којем власти теже. Чак је потпуно супротно, пружају пример слободе, врлине и жртвовања за највише вредности.

Таквог одбаченог човека и прокуженог, јавност доживљава као часног и храброг човека којем се ваља дивити и чији пример треба следити. (Дубоко у себи верујем, и знам, да ће се и сви они, сећајући се својих некадашњих каријера и ставова, тајно дивити таквим људима. прим.аутора). Спиноза каже: „Слобода мисли, слобода свести, слобода савести, је неопходан услов за успешно неговање науке и умености, за интелектуални, привредни и културни напредак друштва уопште“.

Пјер Бејл: О ограничењу људског знања

Ниједном човеку (па ни онима најмоћнијима у Србији, прим. аут.) није дато да својом свешћу докучи нечију свест и апсолутну истину.

„Можемо веровати да су нека од наших уверења истинита, чак посве извесно, апсолутно; али они чија су уверења дијаметрално опречна нашим могу бити пођеднако сигурни у истинитост својих уверења“.

Нема никаквих поузданих показатеља апсолутно истинитог знања (чак и ако им њихова средства информисања дају процену подршке у висини од 110 одсто јавног мњења; прим. аут.). “Дела имају смисла само ако проистичу из унутарњег уверења и осећаја (сопствене свести), јер се иста не могу људима никада наметати силом, претњом или понижењем, осим можда неких извесних поступака, који су ипак само тек лицемерни и безвредни уступци пред претњом.”

Хана Арент: Ореволуционарној свести

Она је приметила да „свака револуцинарна свест” (а ја мислим да њихово упорно позивање на велике суштинске реформе и модернизацију Србије јесте исто што и доживљавање себе као вођа револуцинарне свести) има јаку „веру у историјску нужност промена“, које она доноси. Ето одакле њима идеја промене наше свести. Па они су обични, припрости ко и увек до сада, револуцинари.

(Текст изворно објављен на Новом стандарду 26. септембра 2013.)
________

Литература:

1. О толеранцији, расправа о демократској култури, приредио Игор Приморац, Либертас, 1989, Београд.
2. Живот духа, Хана Арент, Службени гласник, 2009.
3. Култура новог капитализма, Ричард Сенет, Архипелаг, 2007, Београд.