Радоје Јанковић: ДАНИ И ГОДИНЕ (одломак)

Почетком децембра представљено је друго издање књиге „Дани и године“ Радоја Јанковића, рођеног у Чачку, истакнутог официра у балканским и Првом светском рату, конзула у Чикагу и Њујорку, првог амбасадора у Албанији, којој је присуствовала проф. др Видосава Јанковић (94), Радојева кћерка.
Књига Радоја Јанковића “ДАНИ И ГОДИНЕ” објављена је први пут 1926. године и деценијама је била неправедно заборављена. Документарна књига, писана руком учесника Првог светског рата, говори о страдањима српске војске и народа, поносу, поштењу и храбрости. По деловима ове књиге снимљен је и филм МАРШ НА ДРИНУ. Изузетно сведочење великог човека, официра и дипломате о тешким и судбоносним тренуцима за краљевску Србију. Броширан повез, 158 страна, ћирилица.
У наставку текста дајемо вам, поштовани читаоци, један одломак из ове књиге…

26.01.2014. за ФБР приредила Биљана Диковић

„Када су српски војници, после упорне и дуге борбе за Шабац у Великом рату лагано ушли у варош, остали су пренеражени десетодневним окупаторским пустахилуком, непознатoм и незабележеном ни код највећих дивљака.

Сви домови, све радње, сви излози били су разбијени. Ни најбеднија циганска ковачница није била поштеђена. Клешта су била поломљена, наковњи изврнути, мехови исечени. Храна из магацина је просута па загађена. Со је измешана с бибером, зејтин с петролеумом. Клинци су растурени, посуђе полупано, намештај скрхан, фотеље избушене, одећа искидана-крпа с крпом да се не састави!… Ниједна полица, нити преграда, ни најмања кутија не остаде цела. Немоћни да победе Србе војнички, окупатори су се окомили су се на народну имовину.

Из војничког кукавичлука бежали су у лоповску храброст. Као обијачи каса, фијока и сајџиница били су срећније руке. Бербернице, кафанице, пекарнице… све је било похарано и растурено. Обијена су врата, разлупани ормани и прозори. Одваљени су поштански сандучићи, полупани су телефонски апарати, а по надлештвима разбацана акта из архиве. Дрогерије и апотеке су биле смрвљене, лекови измешани, тинктуре просуте, инструменти поломљени. По домовима завесе су биле очупане, слике унакажене, огледала поразбијана, библиотеке изгажене и попаљене. Епископски дом је упропашћен, гимназија опустошена и укаљана, дворишта такође а олуци закрчени.

То је учинила војска честитог цара Франца Јозефа, сагласно ономе што је он писао свом савезнику немачком цару у Берлин, да Аустроугарска не може трпети српско разбојничко гнездо на јужној граници његове мирољубиве империје. Аустроугарски официри су предњачили у злим примерима. Пљачка је унапред била обећана, а зверстава нарочито хваљена и подстицана, па су најагилнији у овом антицивилизацијском чину били они којима још на кожи стоје шаре њихових калмичких праотаца.

Још у деветом веку они су пљачкали и пустошили по Парми и Модени, оставивши за собом по злу чувену „Страду Унгарорум“. Исто тако су сада чинили у Великом рату по Шапцу и Мачви. Као што је Отон Баварски у десетом веку убио Маџарима апетит за пљачком у битки код Аугсбурга, где су их жене тукле моткама, тако и сада у околини Шапца хватаху их жене и деца те их разоружаваху. Пре двадесетак година прославили су неку зловајну хиљадугодишњицу од насељења у ове крајеве. Од Срба су се научили орању и добром обичају, да српском речју допуњавају празнине свог монголског речника, али оста забележено, да су гонили хришћанство и још у једанаестом веку бацали у Дунав своје епископе, док је код Срба владала хришћанска добродетељ.

Вођа овог башибозука у Великом рату био је заробљени мајор Балзарек, а „аустроугарске комите“ образоване по плану њиховог ђенералштаба као „пљачкашка команда“, која је уствари уствари била гомила свирепих убица деце, жена и немоћних стараца, палиоци мирних домова и мародери над рањеницима, обучени за сечу воћњака, отимачину и голу пљачку. Ни већих варвара у пљачки, нити беднијих ратника опасности!

А како се понашао „варварски“ српски војник и његова војна команда? Српски рањеници су ишли пешке док су се аустроугарски возили на запрежним колима. Успут, српски војници су по хришћанском назору лиснатим гранчицама терали муве са крвавих рана, делећи задње парче проје са злотворима.“

* Радоје Јанковић, из књиге „Дани и године“