Прва међувладина конференција ЕУ и Србије која је одржана 21. јуна, требало је да српској и европској јавности покаже да је сачуван интеграцијски тренд.[1] И за бирократију у Бриселу, а посебно за власти у Београду, овај тренд представља услов политичког преживљавања.Редовни избори за Европски парламент већ су расписани за мај текуће године, а Србију највероватније очекују ванредни парламентарни избори са непредвидивим резултатима. У насталој ситуацији потпуно је јасан оптимизам Брисела и Београда (у великој мери вештачки), као и својеврсно поређење које је уочи конференције ЕУ-Србија изложила шеф српске делегацијеТања Мишчевић: “Имам осећај као да седим за воланом Ферарија са упаљеним мотором који само што није кренуо”.[2]

Српском “Ферарију” неће бити лако. Пре свега, на столу Бриселских преговора стоји питање Косова, то је “ноћни кошмар” Београда како се сликовито изразио Премијер Србије Ивица Дачић. Штефан Филе, Комесар ЕУ по питању проширења, потврдио је да би “Београд требало да буде посвећен нормализацији односа са Приштином и настави са извршавањем свих договора”.[3]

Међутим, исто толико је важна и чињеница да је социјално-економска ситуација у Србији близу критичне тачке. Непосредно пред почетак преговора Србије са ЕУ, међународна агенција за рејтинг Fitch снизила је кредитни рејтинг Београда са BB+ на BB-. Стручњаци агенције окривљују за то неспремност владе Ивице Дачића да крене у непопуларне структурне реформе, као ни на такве објективне показатеље као што је буџетски дефицит, који је четврту годину заредом на нивоу 7% БДП-а, и државног дуга који износи 60% БДП-а.[4]

Међутим, већ у наредним годинама ситуација у самој ЕУ може да придобије ове негативне конотације. Уочи текућих преговора Београда и Брисела, ММФ је обнародовао нову “хорор причу”. Кирстин Лагард, генерални директор те организације, сматра да дефлација може бити озбиљна претња опоравку светске економије. “У условима када инфлација не достиже жељени ниво многих централних банки, ми видимо нарастајући ризик дефлације који може катастрофално утицати на опоравак привреде” – изјвила је директорка ММФ-а и додала: “Уколико је инфлација џин, онда је дефлација људождер са којим се треба одлучно борити”.

У складу са речима госпође Лагард, светска економија буквално мора да прође између Сциле и Харибде, тачније – између џина и људождера. А уколико верујете шефу ММФ-а, онда је управо људождер-дефлација у овом тренутку много опаснија претња, јер она представља смањење потрошачке тражње и инвестиција, повећава реалну вредност кредита и смањује ефикасност финансијских полуга. Истовремено, судећи по статистици, најалармантнија ситуација у целини је она у еврозони, где је инфлација прикочена до 0,8% у годишњем обрачуну. За Велику Британију која не улази у еврозону, овај показатељ износи 2%. У овом погледу САД заузимају средњи положај, па по задњим рачуницама годишњи ниво инфлације износи 1,2%. Посебну опасност представљају комбинације ниског темпа инфлације и високог нивоа незапослености (12,1%), које су регистроване у еврозони.

Није тајна да многи стручњаци виде мање зло у расту цена и девалвацији новца него у “сабијању” новчане масе и јачању куповне моћи националне (или општеевропске) валуте. Главни механизам дефлационе политике јесте мања јавна потрошња државних расхода, повећање каматних стопа, повећање пореза, ограничење новчане масе. Као што се није тешко уверити, управо те мере је све до недавно спроводила Европска комисија и Европска централна банка у оквирима Антикризне политике Еропске Уније.

Међутим, Британац Џон Кејнс, оснивач својеврсне економске теорије, сматра да таква политика може имати само краткорочне ефекте. Дугорочно гледано, треба очекивати смањење инвестиција, успорење економског раста, сужења пореске базе и као резултат свега – умањење државних расхода. На тај начин се затвара круг. Ако се обратимо данашњим европским реалијама, онда присталицама дефлацијских мера можемо сматрати Немачку, Холандију, Аустрију и низ скандинавских земаља, а њиховим опонентима “проблематичне” земље, заједно са Француском. И расправа о њиховој исправности далеко је од краја.

У самом ММФ-у очигледно преовладава песимистичко расположење. Његови стручњаци посебно се ослањају на реферат стручњака American Enterprise Institute Десмонда Лахмана који констатује да је привреда Европе упала у “дефлацијску замку” и практично “замрла”. По мишљењу Лахмана практично заустављени економски раст 17 земаља еврозоне, повећање незапослености и нарастајућа кредитно-дужничка криза води до стагнације, дефлације и повећања реалне вредности и без тога огромног државног дуга “проблематичних” земаља, као и еврозоне у целини.

Ипак, јасан одговор по питању преференција инфлације или дефлације не постоји. И то по свој прилици схвата и сама Кристин Лагард. Залажући се за “пуштање” инвестиција и других расходних механизама способних да ослободе инфлаторни замајац, она ипак не позива на претеривање. Њу брине нестабилност финансијских токова, општа нестабилност на светским финансијским тржиштима, инфлација од спекулативних финансијских мехурића. По мишљењу госпође Лагард у последњем случају, ефикасно средство у тој борби могу бити механизми финансијске контроле, што опет представља пре дефлациону него инфлациону меру.

Што се тиче САД – у којој многи чак и у самој ЕУ виде локомотиву која ће повући глобалну економију из њене дубоке кризе – сами Американци ће на све начине избегавати журбу по овом питању. Узгред, генерални директор ММФ-а одапела је критичне стреле и на рачун Американаца. Кристин Лагард сматра да Вашингтон треба да “нормализује питања буџета и плафон државног дуга” – што традиционално представља један од главних проблема узајамних односа администрације Барака Обаме и Конгреса САД. Мисао која је у целини, колико здрава толико и тривијална…

Већина водећих светских стручњака сматрају да је Сједињеним Америчким Државама помогао програм који управо реализује Федерални Резервни Систем о квантитативном попуштању, који полази од неопходности “напумпавања” економије “живим”, макар и свеже штампаним новцем. “Привреда САД демонстрира позитивне резултате” – посебно истиче специјални аналитичар јапанске компаније MizuhoTrust & Banking Co. Хитоши Атаока.[5] Међутим, сада ФРС ипак прелази на нову економску политику, па Европској Унији која је талац америчке економске политике, очигледно предстоје сложена времена.

Овакав развој догађаја посебно би требала имати у виду Србија – у том смислу да одмах не прихвати здраво за готово не само политичке него и економске изјаве, захтеве и препоруке које стижу из Брисела.