МИЛАНКО ШЕКЛЕР: БАСАРА, ВУЧИЋ И ПРОТЕСТАНТСКА РАДНА ЕТИКА

Пише: Миланко Шеклер
15 јануар 2014 Нови Стандард

Чак и да је богатство Запада плод протестантизма, има ли смисла тражити од Срба промену свести?

Мало, мало, па се Александру Вучићу омакне нека реченица о Максу Веберу (Max Weber). Наравно, лепо је кад неко после година и деценија почне да чита и нешто сасвим друго. Сигурно је да се том приликом отворе и нови видици и могућности. Али правити фетиш од било ког аутора у XXI веку, па макар то био и Вебер, исто је што и фетишизација Маркса, Стаљина или Шешеља.

Први потпредседник владе већ неколико пута за кратко време изјављује готово са сузом у оку како му само фали мало другачији народ од овог који му толико верује. Последњи пут то изјављује у интервјуу Светиславу Басари за Нови Магазин. Басара је интервјуисао и Бориса Тадића пре пар година, као председника Србије, и водио, чини се, скоро исти разговор. По томе би се рекло да Басара, воли друштво моћних људи и само са таквим троши време у интервјуима. Данило Киш је писао да су јадни господари који не траже друштво мудрих људи и уметника, али су и јадни мудри људи и уметници, који траже друштво господара. Дајем предлог Басари да направи интервју са Тадићем сада, кад није моћан, као и да то исто уради са Вучићем следеће године.

Између Тадићевих речи у том интервјуу и Вучићевих разлика је као између Светислава и Басаре. Али једна Вучићева реченица пара уво: “Много лакше би изашли из кризе да имамо мало протестантске капиталистичке етике“. Вебер?!

Макс Вебер је немачки социолог, чија је једна од најчувенијих књига изашла 1908. године под називом Протестанстка етика и дух капитализма. У њој износи запажање да је капитализам најуспешнији у земљама где је најприсутнија верска заједница протестаната. Протестанти у свом тумачењу света сматрају да се свако треба да се индивидуално и директно обраћа Богу и да му за то није потребно никакво и ничије посредништво. Самим тим, црква и њени духовници губе на значају у протестатској заједници. Свака кућа је црква, а глава куће може држати и проповеди и молитве. Према таквом схватању протестаната, да би умилостивио Бога, човек треба само да је у свом свакодневном овоземаљском животу вредан, марљив, скроман и упоран. То је и пут за окајавање грехова. Према Веберу, то је створило услове за настанак најразвијених капиталистичких друштава света.

ШАПЕРОВА ЕТИКА

Ово је више него поједностављено тумачење фактора који су довели до најбољих резултата у развоју капитализма као савременог и успешног друштвеног система. Многи други фактори, које Вебер не помиње, били су важнији (нагомилано богатство трговачких градова медитерана, многобројно становништво, присуство банкара итд) и практично одлучујући у развоју капитализма у тим, и у Веберово време и данас, најразвијенијим државама света. Зашто онда наш први потпредседник остаје заробљен у оваквој, рекао бих „поједностављеној науци“? Зашто то онда он ради?

Мишљења сам да је све кренуло овако. Први је ову тему наметнуо Срђан Шапер, један од оних најмоћнијих из маркетиншког тима окупљеног око Тадића. То се односи на његов ауторски текст из 2011. године у коме констатује да Ђоковић промовише кодекс вредности „који је комбинација протестантске радне етике, бушида и српско-балкансе импровизације и иновативности“. У том више него огавном маркетиншком тексту под насловом То је нова Србија, који је требало да буде посвећен Нолетовим успесима, говори се више о политичким ставовима самог аутора. Можда су више од Новакових успеха невероватни резултати Шаперове фирме резултат његове протестантске радне етике, мада пре би се рекло да су они више резултат одсуства сваке етике. Јер зарадити богатство за време док је твоја странка на власти, и то сарадњом са јавним и државним предузећима, не чини се нимало моралним.

Али да се вратимо протестантима. Како они проповедају да се само марљивошћу, упорношћу и скромношћу може постићи много, и то потпуно самостално и индивидуално, јасно је и зашто влада мишљење да је протестантизам фаворизовао индивидуализам, који се сматра суштином капиталистичког друштва. Зато, када протестант заради и обогати се, он и даље инвестира и хоће још и никада не стаје. То чини због друштва и заједнице, већ само ради себе, а, према протестантској и индивидуалистичкој етици, оно што је добро за тебе добро је и за друштво иако то суштински није тачно. Да ли су протестанти и они који су у САД освајали Дивљи Запад (често у вестернима видимо протестантске свештенике у црном, са белом крагном и обавезном библијом и пиштољем), стварали прве колоније, истребљивали Индијанце, отимали им земљу? Да ли су протестанти и они који су у Немачкој за само неколико деценија два пута подржали на власти оне који су покушали да силом преузму све европске ресурсе, газећи преко свих осталих европских народа и нација, уз пут их и радосно истребљујући? Наравно да то нису радили протестанти, као ни њихова радна етика. Нису протестанти заслужни ни за оно добро у развоју капиталистичког друштва, али нису ни криви за оно лоше. Рачунати удео протестаната у становништву неке земље, и то упоређивати са степеном развијености тог друштва како би та два параметра повезали у узрочно-последичну везу је и смешно, али и опасно.

Значи ли то да су припадници других религија предодређени да живе у неразвијенијим друштвима, па и ми православни Срби? Погледајмо економске параметре у Белорусији, која је православна, и изложена санкцијама већ годинама. Изненадићемо се колико је та економија успешна, а још је, да зло буде веће по савремена схватања, и државна. По тој веберовској логици, не би ни било богатих муслимана, православаца, Индуса, Кинеза. Било би занимљиво да Вучић пита свог шеика да ли се придржава протестантске радне етике? Шта ли би му његов „брат“ одговорио? Да се разумемо, не волим уопштавања и издвајања карактеристика појединих нација или религија, али господар је први почео. Сви народи и религије уздижу марљивост, упорност и скромност као пожељне врлине, али су ретке религије које материјано богатсво уздижу изнад духовног. И ту је све речено.

ИНДИВИДУАЛИЗАМ КОЈИ УБИЈА

Али све да је и тако и да је све то остварено у развијеним друштвима Запада стварно само плод протестантске радне етике, питање је да ли је политички коректно тражити од Срба нешто што није у складу са њиховим народним духом? Шта уопште значи дух народа? Рецимо, Срби су словенски народ код којег се дуго одржала институција задруге. Она је представљала вишевековни начин живота, скуп више крвно сродних породица, које су живеле у једној великој задрузи или заједници, која је сву имовину, покретну и непокретну, третирала као заједничку. На тај начин Срби су преживели времена турске окупације, олакшавајући себи живот у злим временима. То је и народна карактеристика, коју подржава кроз своју историју и Српска православна црква, а која је дефинисана као идеја саборности. Саборност подразумева дубоки осећај припадности једној овосветовној, оносветовној, па и небеској заједници, без обзира на место где живе, државу, богатство, положај, образовање, старост и пол. То је оно што је сачувало Србе као народ и омогућило им да поново добију своју државу, после петсто година ропства.

Развојем грађанског друштва у Србији и доношењем 1844. године грађанског закона, који је уредио власничке односе на индивидуланој основи, али и развојем трговине долази до њеног постепеног урушавања. Развојем Србије и зачетком капиталистичких односа битно се урушавају важећи односи у друштву, пре свега саосећајност (како је данас зову, емпатија) и на крају и сам морал. То се, нажалост, зове развој друштва. У 19. и почетком 20. века појављују се први богати појединци, зачетници трговине и индустрије у Србији. Али ни они, према свом понашању, нису били носиоци протестантске радне етике. Ни они своје стечено богатсво не користе да би га даље увећавали и учинили себе индивидуално бесмртним (формирањем великих бесмртних корпорација, на пример), већ у духу свог народа подижу болнице, задужбине, школе, домове за сиротињу, за удовице, за сирочад, за ратне инвалиде, дају често комплетну имовину Српском краљевском академском друштву или Универзитету у Београду.

Према писању Смиље Аврамов, између два светска рата Универзитет у Београду је био један од најбогатијих у Европи. Пре тога лија Милосављевић Коларац своју огромну имовину је опоруком завештао „Свом народу, с тим да се из свега имања образује фонд из кога ће се временом подићи Српски Универзитет…“. Никола Спасић поклања целокупну имовину, вредну скоро као Нобелова фондација, за подизање болница и „општепривредне циљеве“. Михајло Пупин оснива фонд од ондашњих милион долара за стипендије гимназијалаца из Јужне Србије и оснива фонд за „откуп уметничких дела за наш Народни Музеј“. Београдски трговац Лука Ћеловић Требињац поклања неколико палата у центру Београда Универзитету, чиме постаје највећи добротвор наше високообразовне институције. Има тога још, али је оволико довољно као илустрација како су се према народу односили најспособнији, највреднији и најбогатији појединци. Не зна се ни за један сличан потез данашњих богаташа, на пример Срђана Шапера.

Можда зато што је принципе индивидуализма и себичности Запад већ успео да наметне нашем друштву и да тиме потисне наш народни дух, којег је вековима чувала Српска православна црква. Али као да то још увек није довољно нашем господару, и да се тражи од свих нас да заборавимо ко смо, да променимо свест и постанемо оно што нисмо: индивидуе окренуте само стицању богатсва као јединог смисла живота. Уз то ће ићи и она пожељна нова свест, која више неће славити поразе, већ победе. Нећемо више славити пораз у Косовској битци, већ велику победу од 5.октобра; нећемо славити победу у рату против НАТО, већ победу у Бриселским преговорима.

_________

Литература:

1. Смиља Аврамов, Алтернативни модел светске заједнице, Академија за дипломатију и безбедност и ИГАМ, Београд, 2009.

2. Макс Вебер, Политички списи, Филип Вушњић и Службени Гласник, Београд, 2006.

3. Макс Вебер, Протестантска етика и дух капитализма, Медитеран, 2011.