Сасвим случајно: Стефан Симић, писац

Тог дана, не тако давно, упознали смо се случајно.

08.01.2014. записала: Ивана Јовановић

фото: са промоције у Бања Луци

У ствари, и није било баш тако случајно. Договорили смо сусрет на главном градском тргу и прецизирали време.

Можда смо случајно, заправо, договорили сусрет. Није било неког посебног повода.
Пре тога, дописивали смо се само једном на интернету (такође, случајно), а једино што сам знала о њему је да је писац и да је другачији. Можда је то било сасвим довољно да до договореног сусрета и дође.

Једнодневна, двочасовна преписка на интернету није показала неко велико слагање међу нама, нити је дошло до било каквог “препознавања душа”. Чак, напротив.
Закључих да је он човек кога није лако схватити и разумети. Можда смо ипак били превише различити.

Да, он као човек деловао ми је прилично недокучиво, иако он сам себе не сматра таквим. Али, његове приче, објављени текстови, деловали су ми веома блиско и познато. Закључих напослетку: њега сви познајемо, а познаје и он нас.

Он познаје начин на који размишљамо и како се осећамо – његови текстови о томе сведоче. Зна све наше лажи, самообмане и тајне. Зна све – чак не морамо ништа ни да кажемо или признамо, можемо само да се сложимо гласно – или прећутно.

Како у ствари познајемо ми њега? И да ли га заиста познајемо? Можда и не. У њему видимо једино нас саме. А њега препознајемо као неког ко нас све спаја и повезује.
Оно што је његовим читаоцима познато је да је његова животна прича веома тешка, што је и сам, приликом нашег сусрета, потврдио.

Све што је постигао – постигао је искључиво сам, а остао чист, мада стиче се утисак и несхваћен. Несхваћен као појединац, схваћен као огледало друштва и људског.
Остао је недокучив, барем мени. Или није било прилике, нити довољно времена да га боље упознам.

Скроман, млад и искрен; преоптерећен малограђанством, са животном мисијом и задатком да својим текстовима пробуди свест и оно људско у сваком човеку; без неких посебних претензија према материјалном, и само са својом душом као јединим капиталом; интелигентан изнад просека (мало је рећи), са специфичним животним искуством и великим природним познавањем људи и њихових скривених механизама – оставио је снажан утисак на мене. А најпре, осетих дубоко поштовање према том младом човеку кога истовремено и познајем и не познајем.

Можда ја и нисам неко ко би требало да пише о њему. Свакако, вероватно постоји неко ко би у том смислу био компетентнији и имао веће право да вам говори о њему.
Можда је главни узрок ове моје дилеме чињеница да ја не разумем потпуно његове личне механизме и покретаче, нити, чини ми се, потпуно разумем зашто је толико другачији; премда се његовој племености дивим и поштујем је.

Зашто се неко толико бави светом, а запоставља себе? Да ли је, уопште, човеку природно тако нешто, или је у питању нека његова лична борба? Зашто он жели да сваком човеку буде добро? Да ли је циљ тога да, на крају, и њему самом буде боље? Да ли и сам бежи од себе, хитајући ка другима?

Одговоре на ова питања нисам добила. Као писац, он воли људе тако што пише о њима и брине за њих. Али, као човек, као појединац… шта су његови мотиви?
Тог дана, како смо обоје закључили, наш сусрет био је: леп, пријатан и људски.

***

ФБР ДОДАТАК: 

Стефан Симић

– ЈЕДНОМ ЋУ ТИ НАПИСАТИ ПЕСМУ –

Једном ћу ти написати песму. Праву. Искрену. Без чежње и патетике, без ниских страсти и скривених намера…

Захвалићу ти што си била уз мене, када ни сам нисам био. Нећу помињати ни љубав, ни сузе, ни патњу. Нећу помињати ни прошлост, ни будућност. Нећу помињати ништа, само ћу ти захвалити.

Захвалићу ти што си око у долини слепих, што си титрај наде у долини глувих, што си нешто у овом сулудом мору ничега…

Захвалићу ти као што се мост захваљује реци због које постоји. Захвалићу ти као што се небо захваљује птици, сањар звездама, војник првим данима мира…

Захвалићу ти зато што видиш оно што нико не види, зато што осећаш оно што нико не осећа…

Захвалићу ти што си уз мене и када одем. Што ме љубиш и када ме друге љубе. Што си моја и када ниси. Што ћеш бити са мном и када ме не буде…

Захвалићу ти што разумеш све моје туге и радости. Што прашташ, дајеш, поштујеш и волиш.

Што си ми пришла на начин на који нико други није…

Што ме ниси оставила ни када сам сам себе оставио…

Што ме увек нађеш када ме сви забораве…

Захвалићу ти што ми враћаш веру у овај свет у коме тако често нема ничега…

Захвалио бих ти и сада, али је прерано. Можда се разочарамо и напустимо једно друго.

Коме онда да иде ова песма? Шта ћемо са њом? Нама тада неће требати а друге је ионако брига…

Боље је да заћутимо и да се волимо, него да причамо наглас о љубави. Боље да верујемо него да причамо о вери. Боље да живимо него да причамо приче о животу…

Не знам још колико ћемо трајати. Месец, годину или заувек. Али знам да и дан-данас, после свега, приступам сваком нашем сусрету са истим оним узбуђењем, као да је први и последњи.

Једном ћу ти написати песму. Праву. Искрену. А ти ћеш знати да увек имаш где да одеш и где да се вратиш.

Ко зна, можда је и ово та ненаписана песма у којој све време покушавам да ти кажем колико те волим…

Стефан Симић