А за то време се цела српска историја без имало стида клевеће и скрнави, од стране ЕУропских „пост-Срба“ сред Београда. Политика је бар имала образа да штампа одговор који је на злонамерна булажњења драмских критичара написао Жељко Цвијановић. Државно Дно и квислиншки култ, међутим, нису хтели да им тамо некакав народ ремети загрљај са Наташом Кандић и подобним жртвама. За уметност која се бави злочинима над Србима, на шта подсећа Владимир Недељковић, места у београдском Културном центру, или било где друго у колонији Жутији, нема. Јер за квислиншки култ, вели Ратко Дмитровић, Срби могу да буду само и једино злочинци.

Самозвани либерали и демократе тврде да имају монопол на толеранцију, цивилизацију и културу. Стварност је, дабоме, другачија. Јосиф Дискин пише о апсолутном одсуству морала и логике код тзв. либерала који призивају нацистички тријумф над „злим комунизмом“ – конкретно у СССР, али таквих нажалост има и међу нама. На примеру демонстраната у Кијеву, Александар Павић илуструје отворено антицивилизацијски став њихових ЕУропских спонзора. А о каквој се толеранцији ради, пита се Ива, када они не толеришу никакво друго мишљење сем сопственог?

Параде, изложбе, медијска пустиња, оклопници на улицама и биралиштима, све су то знаци не цивилизације, већ варваризма. Не културе и толеранције, већ тираније (како добро примећује Весна Веизовић) и силе. А што рече Његош: „коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“.

Миодраг Новаковић пише о тиранији Државног Дна, коју назива „национал-социјализмом“. Сасвим намерно. Али они су пре интернационални или антинационални, иако се слажем да су фашисти (по оној Мусолинијевој, „ништа изван, изнад, или против државе“ – при чему су они, је ли, држава).