О.Љубо Милошевић, уредник сајта „СВЕТОСАВЉЕ“: „МИСИОНАРСКЕ ЛИТУРГИЈЕ“

18.12.2013. svetosavlje.org

13.12.2013 05:35:56 

Помоз Бог!

Не треба да се прекида Литургија Слова, и насупрот њој људским речима да се она појашњава, јер тиме се не поштује сама њена њена суштина да она једноставно сама од себе учи а на те разне начине давања благодати Светог Духа: „Ко би вољу Твоју сазнао, да Ти ниси дао премудрост и послао Духа Светога Твојег са висине“ (Прем. Сол. 9,17). Ово што читам овде, а и раније чуо, јесте само погрешан покушај образовања чланова Цркве о Цркви. Овакав покушај едукације јесте „бајпас“ око срца, да се богослужење отвори народу да њено спољашње буде јасно а да се на тај начин уопште не дотиче оно унтрашње, оно онтолошко што она у себи дубоко садржи. Ово све још и штети, јер човек када сазна литургичке ствари површним опажањем или тим „спољашњим“, а које саме по себи не дотичу динамику оног „унутрашњег“, после једног времена одушевљења за човека престају и та површност знања прелази у досаду. То смо видели у римокатоличком а посебно у његовом исчадију протестантском опиту богослужења.

Ми би нашли једноставан одговор на овај проблем само ако би нешто учинили да текст богослужења оствари своју замишљену „логосност“, т.ј. да се чује Реч Божија путем благодати Божије што је најпростије освећење човека а тиме и једино богопознање. Богопознање (да сада и то не доказујемо) јесте процес обожења, или богоуподобљења, и сасвим се не ради о интелектуалном познању и опажању ствари. На многим местима је записано да неписмени старци анђелског подвига, ти пустињски странственици, да су без иједног дана школе носили академске мудрости и најтананија знања о Богу и Човеку.

Литургија спаја Небо и Земљу, и земљаским се то не може никако поднети народу да се образује, јер се то само срцем добија, т.ј. осећа. Акцентовање визуелног на штету мистичном није знање а најмање богопознање као обожење.

Нама Србима је потребна друга врста едукације о богослужењу. Прво, народ треба нешто да привлачи на та богослужења. Дакле, ми треба да нашим талентима и послушањем догмама Цркве разрадимо благољепије богослужења. Нажалост, оно се данас поједностављује, поред духовно-криминалног скраћивања и упрошћава, релативизује, и тако се своди само на спољашње опажање. То посебно видимо у све више бесмисленим расправама о старом и „новом“ Типику, т.ј. о отвореним или затвореним дверима и слично, а да се слабо ко дотиче суштине свега овог. Сигурно је да је то болесни вирус са којим смо се већ заразили од нама стране „евхаристијске теологије“, када она само говори о спољашњој Евахристији а у потпуном отсуству созерцања оне њене унтрашње, миситичне, т.ј. онтолошке садржине а тако и њене ЈЕДИНЕ „едукативне“ поруке. То што видимо јесте опажање Литургије, познавање њених радњи, али потпуно отсуство обожења човека у њој. Ова литугичка театралност („склонити иконостас да боље видимо“?!), то конкретно опажање јесте оно стално Томино опипљиво „проверавање ребара Васкрслог“. И истина је да су њој такој упућене речи: „Зато што си ме видио, поверовао си? Блажени који не видеше а вероваше“ (Јн. 20, 29). Опажање је примитивно и сумњиво сазнање, и свакако је ово укорно Томино неверије: „Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу веровати“ (Исто, 24 стих).То није добар пример „веровања“ у том неком сталном визуелном „опивању“ и проверавању, и зато је Господ укоривши Тому рекао да су блажени они који су суштински разумели оно што је Он својим ученицима говорио и показивао. Што је укор да је и поред свега тога што је Тома видео пао у неверије.

Насупрот опажању или уверавању, стоји созерцање што је непрестана молитвена динамика као делатност која је унутрашња, која је та стална логосна конверзација или зајдница са Богом. И на томе стоји све отачко богословље. А на овом „опажању“ стоји западна теологија почев од Томе Аквинског а путем римокатоличких реформи вере и литургије, са чиме су се инфицирали расколнички руски „парижани“, та интелегенција богословља „знања“ и опажања, које је руковођено својим личним разумом и књигама (тзв. књижно богословоље) а не простом вером и христоподражавајућим великим подвигом. И овде је реч о знању које се добија из богопознања, или образовање из подвига црквености о истинама о Богу и Човеку што је све то сагледавање и чување унутрашњег човека, а конкретно богопознање које се добија скрушеношћу срца а путем њега и смирењем ума. То је у богословвљу познатије као смиреноумље. Дакле, слабо се шта у Цркви својим умом постиже и достиже.

На дан када обележевамо њен рођендан, Црква нас учи да она својим Духом Светим „неписмене научи мудрости, рибаре показа као богослове“ (Педесетница, стихира вечерње). Дакле, ми видимо да она раздаје дарове Светог Духа као финално „знање“ о нама и о нашем спасењу, и ти дарови су отолошки, и они не могу да се добију сувим формализмом, као например овим шта се тренутно дешава на Литургији. Црква постоји само са разлогом да нас учи о нама и тако нам показује своју мисију коју ми морамо да знамо и у том њеном унапред припремљеном програму прихватимо, јер све ван ње је бесмисао и на крају увек смрт.

Имамо два избора да се суштински суочимо с овим питањем наше едукације у Литургији.

Треба да доучимо црквенословенски језик (који је наш рођени језик и лак), или пак да сав богослужбени текст који је доксолошко богословље преведемо на српски језик. Да преведемо све минеје, Октоих, оба триода…., ама све да сада не набрајам. Учење у богослужењу је благодатно богопознање као директан плод богослужбеног или молитвеног подвига а никако не може да буде пасивно опажање. И зато је погрешно ово што читамо да они раде, јер том методиком у свему динамичној Литургији предлаже се бубање литургичког символизма и ништа више. Још се потиска на страну усредсређење на молитву, т.ј. на живе речи богослужбеног текста које су једине речи Цркве, које треба да се созерцавају и једино на тај начин достиже истина и богопознање у њој.

Ми оваквим „мисионарањем“ сводимо човека до идиота који није способан ништа да разуме: два входа, читања из Библије, четири молитве анафоре и неколико јектенија… Аналогно томе упоредимо савремени феномен неприкосновене интелегинције када је у питању љубав и труд, да рецимо правила комплексних спортова са врло мало воље и хтења су нама јасна? Сва та правила и покрети, и суђење у разним спортовима су лако нама доступни да их разумемо. Зашто? Зато што наш прилаз према оном што волимо је заснован на искреној љубави. Када би тако искрено волели Литургију у свој тој њеној пуноти и онтолошкој мистици ми би исто тако знали сва њена правила и покрете. Дакле, у овом је прави одговор за ово о чему ми говоримо, да оно што волиш са мало, али врло мало улагњања можеш одмах и да разумеш.

Ми прекидањем Литургије учимо људе о њеном спољашњем символизму а управо тиме рушимо оно важније у њој а то је њено мистично или онтолошко дејство. И оно не може уопште да се види, нити може да се опипа, осим једино покретима срца и душе – да душа тим њеним светом себе загреје и умири, ублажи у овом свету зла и смрти. Овај начин едукације једноставно није православан зато што се се, иако у Лиутургији, суштински ван ње учи и одбацује њена методика учења. Зато су данас популарна предавања по разним дворанама насупрот исконској методици Цркве са којом је она преносила истине о нама. И наравно, на овај начин човек слабо може да нешто сазна о Литургији.

У овој проблематици треба рећи да људи не знају да је недељна служба у самој ствари понаваљање Васкрса, јер свака недеља је наше литургичко созерцање Васкрса. Можемо ли ми да објаснимо све то овим „едукативним“ прекидањем Литургије. Наравно да не можемо, јер не чујемо глас Цркве. Пре свега због избацивања служби Литургије и безочних њених скраћивања, где Библија у богослужењима највише трпи. А чијом кривицом? Па управо оних који желе да „едукују“, али својим силама и визијама а не црквеним исконским програмом и мисијом.

Црква одавно има систем са којим она едукује своје чланове, и још при томе она их уједно и освећује, дакле, самим тим она људе просвећује благодаћу Светог Духа. Дух Свети је тај који учи а не човек који још мења Његову онтолошку методику преношења знања о Богу и нашем спасењу. Наш проблем је језик на којем се богослужи, јер ми немамо ни најмању вољу да га разумемо. Немамо више самопштовања ни према свом националном имену и отаџбини а камо ли о неком тамо старом словенском језику! Неко ће рећи: а зашто ја морам да учим неки архаични језик да бих разумео живе речи Господње? Добро, аргумент опстаје, јер је он дискутабилан (за дискусију),и на неким ужим основама може да се одржи. Тражи ли се други излаз да се сав систем учења Цркве преведе на наш живи језик? А у тај систем поред језика спадају и гласови, духовна музика, ритмика, благољепије богослужења (цео руски народ је примио хришћанство не због богословља него управо због небеске лепоте богослужења) и типик, што је све ово заједно познато као доксолошко или славословно, или живо богословље – „доксолошко“ (кованица св. Јустина Новог). Ради ли неко на томе да се све ово пренесе на живи народни језик? Не, ми то за сада не видимо. Црквена власт колективно не види ту потребу а индивидуални ентузијазам стварања код наших теолога је усмерен на „фантомске црквене проблеме“, из којих издвајам Платона, и стално га васкрсавају као неког непријатеља свега и всја у нашем Православљу. То за сада не видимо, осим у одговорнијем смислу речено обмане да је Литургија преведена на српски. Ни десети део литургичког као богослужбеног текста није преведен и за сада не видимо ни најмање покушаје да се то учини. Ми себе, нашим незнањем и аргатношћу преводимо жедне преко воде, и на том путу тражимо алтернативе већ одавно чврсто изграђеним мостовима наше свете Цркве. И долазимо до апсурда као што је овај: човек у Литургији замењује Литургију која од искони учи човека.Ово што кажем је заиста важно да се разуме!

Без умора увек треба говорити да се код нас Литургија правилно не представља. И неко то намерно и лукаво прорачунао чини!

Све ове промене нису плод екуменизма „пер се“ као задатом појму, него су нечег опредељенијег и много опаснијег што је унијатизам. Већина ових „новотарских“ активиста нису ни свесни да су само умислили „да службу чине Богу“ док у самој суштини краду себи и нама наше Православље. Све ово одавно има на задатак да служи подмуклој идеји унијатизма. У Православљу не могу да се покрену иновације у богослужењу а да се за то не пита црквена пунота и црквена власт која истиче из ње.

Пре неки дан је на tv4e.gr била транслација литургије из Истамбула (Цариграда?), и на њој ђакон излази пред иконостас и окреће се народу, и према њиму уздиже свој орар и говори јектенију све до њеног краја. У Православној цркви ова радња је сасвим непозната. Дакле, при тој радњи ЛЕЂИМА је окренут предложењу или освећеним даровима (зависи од времена Литургије), и он тиме он њих ставља у други план у односу на тело – народ, као сабрање чланова цркве. И зашто да се не бринемо због тога? Не само да треба да се бринемо него и да објављујемо борбу против оваквих самоиницијативних иновација. И оне нису случајне. То је тај „прелаз“ или адаптација на римокатоличку мису која се служи окренуто према народу. Јасно то кажем. Поштено речено католици имају престо испред себе преко њега гледајући на народ, док ова поменута својевољна пракса заиста ничим не може да буде оправдана, т.ј. неосуђена. Чак је светогрђе! Нажалост, ова истамбулска ортодоксија „васељене“ је дошла дотле да предоложење или касније освећено Тело и Крв стоје иза леђа служашчег ђакона.

Недавно сам навео Ројтерс у којем модерниста и изразити унијатофил м. Јован Зузјулас говори да све ствари које нису догматски спорне треба да се као препрека одстране; све оне које сметају литургичком јединству Истока и Рима. Са друге стране признати језуитски теолог Роберт Тафт са усхићењем говори о лепоти визнатијског символизма у богослужењу, а управо о оним стварима које су давно изгубљене у римокатоличкој богослужбеној пракси, која је сведена само на „опажање“. Чак иде до детаља на бденију и литургији посебно истичући кадионицу, свеће, кандила, иконостас, пригушену сетлост…, стајање народа…, док све то у неким данашњим модринстичким православним црквама ништа од наведеног није практично: јер се дими и џади; замара или боле ноге и тд.

Завршићу одличним оцењивањем ове наше ситуације јасним и необоривим мислима оца ђакона Владимира Василика, бившег професора Петроградске академије и тренутног професора истоименитог Универзитета које је он изнео у свом чланку Размишљања о „мисионарској литургији“:

“ У црквеном предању заиста постоји традиција коментарисања Литургије, украшена именима светог Кирила Јерусалимског, преподобног Максима Исповедника, светог Патријарха Германа Константинопољског, Николаја Андидског, светог Симеона Солунског, но никада раније се тумачење богослужења није читало као сада, за време Божанствене Литургије – и то још по деловима, после сваке молитве или јектенија. Да се то Оцима Цркве и њиховим наследницима изволело за корист Цркве, тада би у склопу Литургије постојало нешто попут синаксара после шесте песме на јутрењу, но ничег сличног ми не видимо ни у пракси Древне Цркве, ни у новије време. Ни преподобни Максим Исповедник своје коментаре није стављао за време службе у Александрији или Риму, ни свети Герман није прекидао Литургију светог Василија Великога или Јована Златоустог ради појашњења, затим ни свети Симеон Солунски није прекидао службу да би на њен рачун просветио своје парохијане. Чак ни у новије време, свети праведни Јован Кронштатски, уз сву његову праведну одлучност, није чинио ништа слично“.

Нека су браћа навела и друге разлоге а зашто не сме да се прекида Литургија. Све у свему шаљем врло јасну поруку да је овај покушај увођења праксе оваквог „едукаовања“ на литургији у самој ствари одрицање исте, а посебно истичем њену дубоку онтолошку методику учења. Проблеме треба тражити у нашем нераду а на стварима које одавно очекују наш тежак посао ако је реч о мисионарању у СПЦ. Негде сам под мојом Јелицом од сељака чуо: „нема леба док се добро не загреје и рукама углача држалица мотике“. Па и овде, јер све би хтели да ураде линијом мањег отпора а да исте резулате добију. Све је ово безглаво лутање а све због ћутње и нерада оних који у самој ствари не би смели да ћуте на добијеним службама у орагнизму СПЦ, и ако да ову нашу муку у недоглед да одлажу.

Опростите на штампарским грешкама … расписах се.

Поздрав

оЉуба