Турбо фолк је државни пројекат

Небојша Мита Милутиновић, један од најбољих рок вокала наше рок сцене, годинама с пријатељима свира за своју душу. Одбио је понуде наших највећих рок састава због којих би неки пешке отишли у Београд. Његов рок састав издао је пре двадесетак дана други албум провокативног назива „Tell Your Boss To Shut The Fuck Up“ („Реци свом газди да умукне“). Постоје више од 10 година и одсвирали су велики број свирки широм Србије и региона. Данас Небојша ради у градској топлани, а свира рокенрол за своју душу.

12.12.2013. М.Станимировић-Вести

Концерт Небојше Милутиновића и његовог бенда у Ужицу

МАШИНАЦ НА ПРОТЕСТИМА

– Рођен сам 1970. у Ужицу, као прво дете инжењера Ивана и Јулијане. Имам двојицу браће Радосава и Ненада. У трећем основне отац ми купује акустичну гитару. Убрзо сам приметио да релативно једноставно успевам да скинем тада популарне мелодије на једној, најчешће првој жици, што је мог тату уверило да сам музички геније и да ми је место у музичкој школи. Убрзо се и покајао због те одлуке, јер сам био један од најгорих ученика у богатој историји Музичке школе „Војислав Стефановић“, из које сам, на крају, и искључен због изостајања.

– Моја браћа и ја смо одмалена навикнути на рад и извршавање обавеза. Викенде, летње и зимске распусте смо проводили код деде и бабе у Стапарима, родном селу мог оца. Из данашње перспективе, то је била мудра одлука наших родитеља. А нама клинцима, наравно, робија. На селу се увек имало нешто радити, а ни деди Илији није мањкало идеја како да што ефикасније искористи растућу физичку снагу својих унука. Било као било, све то је послужило изворној сврси – данас ни ја, ни моја браћа не бринемо превише око запослења, отказа, приватизација… Не стидимо се и не либимо било каквог посла, а тих било каквих послова увек има.

– Студирао сам Машински факултет у Крагујевцу, поштујући жељу свог оца, доктора техничких наука. Кад мало размислим, увек сам био расплинут на сто страна. Имао сам иза себе неколико средњошколских бендова и био запажен као певач. Почео сам и да компонујем, а лирику сам писао од малена. То је било довољно да мој отац закључи да сам ја, у ствари, ленштина и кампањац и да ће ме баш машинство вратити у стварни свет. Елем, паралелно са одласком у Крагујевац креће и добро знани расплет југословенске драме. Као један од организатора студентских демонстрација 1992. постајем занимљив и служби, знате већ којој. На Машинац у Београду сам прешао када ми је јасно стављено до знања да за мене као студента нема будућности у Крагујевцу. Некако сам успео да апсолвирам. Факултет, ето, никад нисам завршио. Занимљиво, не осећам никакво жаљење због тога…

• Бенд без пара

  – Немам прецизне податке о броју свирки и пређеној километражи, али било их је заиста много. Мој лични рекорд у броју узастопних наступа је 54 вечери, лета 2005. Свирали смо на Егзиту, у Сарајеву, Бањалуци, Зеници, Никшићу, Скопљу… С обзиром на развитак интернета и друштвених мрежа, и питање издавача је брзо стављено ад акта. Ми дефинитивно нисмо бенд који зарађује много новца. Нас не занима „популарност“, ма колико тај појам био извитоперен у ери ријалитија. Ми уживамо у музици, дружењу, путовању и слободи да радимо ствари које нас чине срећним. Нисмо алави, наша филозофија је да је боље свирати осам пута месечно за 100 евра него два пута за по 400.

ПУНОЛЕТАН ГРАД

– Моју супругу Надежду сам упознао у Студентском граду у Београду. Нисмо се познавали до тада, иако је и она Ужичанка, иако смо ишли у исту основну школу и имали пуно заједничких познаника. Она је у Београд дошла преко Сарајева и Бањалуке, тако да смо делили исту судбину.

– Након годину дана од упознавања постали смо муж и жена, а након годину и по тата и мама Срђана. Сва предвиђања о нашој заједничкој будућности су се кретала у распону од једне до три године. Обоје студенти, са бебом, без посла и пара. Уз све то, ми смо и потпуно различити карактери. Моја госпођа је дипломирани социјални радник и већ 17 година ради у Општој болници у Ужицу. Нада је одговорна, стабилна и пожртвована особа, која се не устручава да ствари назове правим именом, директно у лице. Понекад и мене фасцинира чињеница да смо летос прославили 18 година заједничког живота. Нашу срећу је употпунила Катарина 2001. године.

– Свирао сам ретко. Биле су то скромне гаже, јер говорим о времену апсолутне експанзије турбо фолк и денс музике, али, гурало се. Добијао сам понуде водећих оркестара за далеко уносније тезге по свадбама, дискотекама и сплавовима, где су свирали моји дојучерашњи саборци из рок бендова. Одбијање тих понуда ми је у граду обезбедило ореол непоправљивог идеалисте или непоправљиве будале. У међувремену сам радио све и свашта – продавао америчке усисиваче, радио у машинској радионици, фабрици амбалаже и чак две године у једној живописној креманској пилани.

ИГРАЊЕ РАТА

– Можда најважнији моменат у мојој „каријери“ је учешће у музичком квизу тадашњег Трећег канала РТС-а, названом 3К дур. Тек пристигао из војске, прошао сам аудицију и убрзо добио позив за снимање. Певао сам „Етиду“ Корни групе и победио. Ођедном, био сам неко кога препознају на улици и коме, чак, траже аутограм. Наравно, уследили су и позиви за озбиљније и плаћеније свирке широм земље. А онда – трас! Бомбардовање. Убрзо сам се, уместо на бинама клубова, нашао у селу Горња Вапа, изнад сјеничког аеродрома, као резервиста ПВО. Ту смо се више од два месеца играли рата, највише пазећи да се међусобно не поубијамо од досаде, алкохола и страха, пошто су непријатељи били недохватни нашој скромној техници.

– По окончању бомбардовања, настављам са ангажманима широм Србије, овог пута са комплетним бендом, названим Субњаy. Услед оштећења изазваних НАТО бомбама, Трећи канал РТС-а се није видео у великом делу земље, осим Београда и околине. Ипак, добио сам позив за учешће у другој сезони емисије, у којој сам се опет нашао у великом финалу. Изгубио сам, али сам добио неколико примамљивих понуда, које сам одбио. Са двоје мале деце и супругом која је имала стално запослење, одлазак у Београд ми се учинио превише ризичним. Без обзира на 5. октобар и све те приче о рестаурацији културе, знао сам да је рок музика у овој земљи осуђена на маргине и ентузијазам.

• Колега бравар

  – Док сам радио на аутоматском стругу, ортаци из бенда су ме прозвали Бравар. Једне вечери, наш тадашњи гитариста Мишко Милосављевић је дошао на свирку у пратњи момка којег нисам познавао. Упознајући нас, Мишко га представи као мог колегу. Упитах га: „Добро колега, са ким певаш?“ Човек ме погледа у чуду и рече: „Какво певање, брате, ја сам бравар!“

МИТО ЗА ПРОДУЦЕНТА

– Свој први албум под именом „Moondance“ смо снимили 2003. Главни кривац за све је Влада Граић, тада музички уредник ПГП-а, а цела прича помало подсећа на седамдесете године прошлог века. Наиме, на паузи наше свирке у једном престоничком клубу пришао нам је младић наших година. Објаснио нам је ко је и шта је и замолио нас да одсвирамо неколико ауторских песама. Мислећи да нас неко завитлава, почели смо да се зезамо и човек се, видно изнервиран, вратио свом друштву. Убрзо нам је пришао конобар и згрануто упитао: „Добро, људи, што отерасте Владу Граића?“ Било како било, брзо смо изгладили ствар и одсвирали му наше песме, које су му се свиделе. Неколико наредних месеци смо, уз асистенцију Рамба Амадеуса, те песме уобличавали.

– У то време је интернет био мисаона именица у Србији, тако да се маркетиншки део посла базирао на телевизији и радију. Све то је подразумевало или доброг спонзора, или добар штек. Када нам је један од продуцената са РТС-а отворено тражио 800 евра да би наш спот емитовао у ударним терминима, били смо згранути. По уговору, они су били дужни да га емитују најмање пет пута седмично у следећа два-три месеца. Након што смо одбили да платимо, наш спот је по емитован уговору, али у времену од четири до пет ујутру. Непуна два месеца по објављивању албума почео сам да радим у једној приватној фабрици у близини Ужица.

• Где си се крио?
  
  Као виђенији певач из ужичког краја био сам позван да гостујем на промоцији књиге Корнелија Ковача у Пожеги. Идеја је била да у паузама читања, а уз Корнијеву пратњу на клавиру, нас троје отпевамо по једну песму из његовог опуса. Када сам маестру најавио „Етиду“, он ме је упитао да ли сам сигуран, додајући да је толико дуго није свирао да мора да се подсети нота. Када сам отпевао последње стихове песме, човек који је радио са највећим певачима у историји југословенског рока је устао и загрлио ме уз питање: „Па добро, мали, где се ти кријеш све ове године?“ Био је то један од најлепших тренутака у мом животу.
  
  

НАЦИСТИЧКО ДРУШТВО

– Као што је осамдесетих ниоткуда дистрибуирани хероин растурио и десетковао најкреативнију српску младеж, турбо фолк је имао сличан утицај деведесетих и био једна од виталних полуга власти Слободана Милошевића. Из ове перспективе свима је јасно да су то били добро организовани државни пројекти, класични примери специјалног рата олигархије против сопственог народа. Нажалост, мало шта се променило. Фолкери и даље дрмају, јачи него икад. Тупави, деградирајући ријалити програми и гомиле набуџених певачких такмичења вребају са свих телевизија. Често ме пријатељи наговарају да се пријавим за неко од њих, верујући да би то било корисно. Ипак, не видим себе у томе. Ако је 3К дур био концепт који до максимума афирмише учесника и његове квалитете, америчке лиценце имају за циљ управо супротно – афирмацију бренда и убирање прихода од СМС-ова, реклама и слично. С времена на време, они допусте ексцес попут Сузан Бојл из маркетиншких разлога, али ако се замислимо колико су истинских звезда изнедрила та такмичења, схватићемо да их је за прсте једне руке, а ради се о огромном броју учесника. Не треба занемарити ни намерно малтретирање често деце, са искључивим циљем да тај неко пукне пред будним камерама и тако подигне гледаност, што су готово нацистичке методе. Питам се шта тражи дете од осам година у, де факто, ријалити такмичењу? Чак и да победи, каква је корист од тога – хоће ли бити ослобођено школе, одрастања, мутирања гласа? Новац, награде? Господо, колико кошта здравље вашег детета? Све то је последица дивљачке американизације наших медија, па и друштва у целости, при чему непогрешиво усвајамо само оно најгоре од њих, док партијско-буразерски систем остаје матрица уређења државе, што је жалосно.