Да им верујемо да су се договорили – власт у Београду, градоначелници који још нису били изабрани, Скупштине које још нису формиране или нам је просто јављено нешто што се већ знало? Значи ли то да убудуће треба пажљиво да пратимо информативни програм РТС како би сазнали нешто што се директно тиче нас? Да ли представници власти, када причају о нашој повезаности са Београдом, мисле на ту везу преко телевизије?

ЈАЊА ГАЋЕША: КАКО СМО ПОСТАЛИ КАМЕНЧИЋИ

Фонд Стратешке Културе 06.12.2013 | 23:17

Завршени су локални избори на Косову и Метохији. Формираће се Заједница српских општина – “бољи живот” је почео!

Готово се ништа не зна о тој будућој Заједници, какав ће њен Статут бити, а градоначелник Косовске Митровице Крстимир Пантић, као да некоме прети, па каже: “Неће само север бити каменчић у ципели Хашима Тачија. Сада ће имати каменчић и у другој ципели. То ће бити пет општина на југу, које ће му такође представљати велики проблем у ангажовању за признање Косова као независне државе”.

Значи – ми смо каменчићи. Читава ујдурма се дигла протеклих месеци да би ми били каменчићи. Какве су све муке прошли наши преговарачи у Бриселу, само да би ми стали у једну ципелу. И зашто смо каменчићи, зашто нисмо стена?

Трудимо се ми да схватимо шта је то добро за нас на Косову и Метохији мада је то јасно написано у Бриселском споразуму. Ипак, просто морамо да се запитамо: како би било када би ми Хашиму Тачију и међународној заједници били стена о коју лупају главу, а то, сложићете се, више смета него када каменче боцка табан. Јер, када неко покуша да дирне у државни суверенитет и територијални интегритет, радиш ствари које погађају директно у главу. Тиме покушаваш да отрезниш све оне који су се дрзнули да о томе и питање поставе. И, ако си, као што је наша држава, у тешкој позицији, не предајеш се, држиш се за оно што ти даје легитимитет да се бориш – Резолуција 1244. То право нам никада нико није могао оспорити – само да смо били довољно јаки, само да смо хтели да истрајемо. Овако, од поменуте Резолуције створили смо мит, а мало ко нас после свега сматра Србију државом.

А НАША ВОЈСКА

Таква борба захтева спремност и одлучност многих, не само оних на власти – политичара. Ту у првом реду мислим на српску војску. Повратак хиљаду војника гарантује и поменута Резолуција. На томе не инсистирамо, не ова и оваква војска, не ова и оваква власт. Она каже да су се њихови претходници сложили да се проблем Косова пребаци из Савета безбедности у Европску унију, и то је изгледа за њих Свето писмо. Војни врх се поноси одласком српских војника у мировне мисије, а исту такву мисију имају на делу своје територија. Каква нам је тренутно војска, не би нас изненадило да одраде и неку мисију овде, само ако НАТО то затражи. Укинули су и обавезно служење војног рока. Подсетимо, Швајцарци су на референдуму одбацили предлог о укидању обавезног служења војног рока. Швајцарска, односно њени грађани који живе у можда најсређенијој земљи на свету – они који су последњи пут ратовали у доба Наполеона, не дају своју војску. Ако неко мисли да уживам док ово пишем, вара се. Горчина је то, горчина која раздире тело. Од нас стену прави војска која долази до административних линија у тренуцима када убијају недужну децу, пале људе по кућама, организују тродневни погром свега што подећа на Србе и Србију, када нам мимо свих закона и норми на којима почива свет отцепљују део територије. Знам да не могу да нас одбране својим личним присуством али бар да запрете, да зубе покажу – ни то.

Ух, каква би стена били, како би снажни били, да су само једном то урадили, а страдали смо. Снаге КФОРа су толико пута прекршиле Војнотехнички споразум из Куманова, али ове и овакве официре лако убеде да нису. Одмах поред њих би требало да буде и наша Жандармерија. Не они њени припадници који су недавно на северу Покрајине зарађивали добре дневнице – не они. То што су они урадили више нас вређа и боли него све што смо до сада претрпели.

Какво би охрабрење свима нама било да нас, када клонемо духом пред искушењима, патријарх подигне речима и изнова подсети ко смо и шта морамо бити – колико јаки морамо да будемо како би одбранили колевку своју. Али тога нема. Патријарх је уручио орден “амбасадору у Приштини”, баш оном који се здушно залагао да Рамуш Харадинај буде ослобођен. И то орден Светог Саве.

Нема, људи моји, праве војске, праве полиције, јаке и сложне цркве, и зато имамо Бриселски споразум. Зато смо каменчићи. Зато нисмо стена. Зато са нама могу да раде шта хоће.

НИКО ОСИМ КРСТИМИРА

Крстимиру Пантићу, човеку који ће северни део Косовске Митровице интегрисати у такозвано косовско друштво, по завршетку избора и у данима после дат је толики публицитет да је потпуно истиснуо у други план остале градоначелнике.  Намеће се питање да ли се намерно баш он издваја и на мала врата уводи као неко ко ће да буде на челу нас – каменчића, односно Заједнице српских општина? Да ли је неко од вас негде прочитао изјаву градоначелника Новог Брда или Клокота на пример?

Министарка енергетике Зорана Михајловић само два дана уочи избора боравила је на Косову и није хтела да одговори на питање где ће бити административни центар будуће Заједнице. Понављала је “договорићемо се”. На дан избора, од раних јутарњих сати на вестима се јављало како ће Косовска Митровица бити административни центар.

Да им верујемо да су се договорили – власт у Београду, градоначелници који још нису били изабрани, Скупштине које још нису формиране или нам је просто јављено нешто што се већ знало? Значи ли то да убудуће треба пажљиво да пратимо информативни програм РТС како би сазнали нешто што се директно тиче нас? Да ли представници власти, када причају о нашој повезаности са Београдом, мисле на ту везу преко телевизије?

Зашто административни центар није у Грачаници, питају се људи? Централно Косово је у питању и логично је да ту буде центар окупљања. Готово све друге општине имају приближно исту километражу да до Грачанице стигну, можемо и тако да гледамо.

На сва ова питања одговор никад нећемо добити, али све ће потпуно јасно да буде већ на наредним локалним изборима. Јер тада Београд више неће бити иза неке листе, не зато што неће хтети, већ зато што ће Брисел да запрети, па, када се врате ови поражени “Таћијеви Срби”, онда ће бити весело. Тада ће и ови слепи код очију и сви што се глуви праве и верују да ће држава Србија после потписивања Бриселског споразума имати неку власт на Косову и Метохији, схватити да све функционише по “Уставу и законима државе Косово”, и да са тиме Београд нема ништа. И схватиће тада да између њих и оних пре њих у тим истим општинама и нема неке велике разлике.

И на крају да вас питам: да ли и ви, када вас жуља каменчић у ципели, изујете исту и истресете је, без да вас брига где је пао?

http://www.standard.rs/janja-gacesa-kako-smo-postali-kamencici.html