„Позивам синдикате у предузећима која не исплаћују плате запосленима или су оне минималне, недовољне за пуки живот, да се организују, дођу на наше њиве и секу купус“, рекао је Глигорић новосадском Дневнику.

24.11.2013. РТВ, Новости.рс, за ФБР приредила Биљана Диковић

НАЈМАЊЕ милион људи у Србији може да позавиди остатку становништва који кући редовно доносе плату или пензију. На самој ивици сиромаштва је скоро 80.000 запослених чија су предузећа под блокадом, али и 100.000 радника којима газде не уплаћују ни плате ни доприносе, 320.000 старијих грађана који нису испунили услове за пензионисање и готово 700.000 незапослених који немају право на накнаде са бироа.

– Све је више радника који не добијају плату иако редовно одлазе на посао. У овом тренутку је најмање 100.000 таквих – потврђује и Зоран Ристић, стални члан Социјално-економског савета РС.

Према његовом тумачењу, сви ови радници задржавају свој посао упркос томе што нису плаћени јер се надају да ће кад-тад добити заостатке.

И у Националној служби за запошљавање потврђују да од 750.000 оних који немају радно место, мање од десет одсто добија новчане накнаде јер су проглашени технолошким вишком или су на корак од пензије. Остали су – шворц.

– Извесно је да милион људи у земљи нема никаквих званичних прихода, али се сви сналазе како знају и умеју. Неки од њих раде на црно, а многи су издржавана лица односно живе од помоћи супружника, деце, родитеља… – објашњава Зоран Попов, економски аналитичар. – Има и доста оних који се баве пољопривредом, односно ако већ сами не обрађују земљу дају је у закуп и живе од те ренте.
Ипак, Попов не спори да су сви ови ”приходи” недовољни.

– У Србији је најмање 15 одсто становника гладно. Није више ни важно да ли имају нека минимална примања или су потпуно банкротирали, јер шта једном домаћинству значи приход од 15.000 динара?

Најтеже је, међутим, старијим генерацијама.

– Од 1.220.000 људи који имају више од 65 година, чак 27 одсто, односно њих 320.000, није у пензијском систему – каже Надежда Сатарић из хуманитарне организације ”Амити”.

Колико је сиромаштво распрострањено међу старима знају и у Министарству рада, запошљавања и социјалне политике.

– Транзиција је највише осиромашила оне који би још могли да зарађују, дакле старије од 55 година. Многи су остали без посла јер су им пропале фабрике и стала је индустрија, а ни ефекти приватизације нису били баш најбољи. Зато су данас све ове генерације у стању социјалне потребе – оцењује Зоран Милошевић, помоћник министра рада.

У овом министарству зато свој буџет оцењују првенствено као ”социјални” јер је већина новца из ове касе намењена управо онима који не зарађују. Само у октобру је на овакве новчане социјалне помоћи потрошено 949,9 милиона динара, а у 2013. је планирано 29,7 милијарди.

ПЛАШЕ СЕ ГАЗДА, ПА ИХ НЕ ПРИЈАВЉУЈУ

Радници који не добијају зараде не желе да пријављују своје газде јер страхују од отказа. У Инспекторату рада кажу да разлога за бојазан – нема.

– Запослени се првенствено обраћају захтевом у којем наводе да им се не исплаћују зараде, али инспекција излази на терен и по анонимним пријавама – каже Драгољуб Пеурача, директор. – У том, међутим, случају подносилац пријаве не може бити обавештен о исходу поступка.

ФУТОГ – Произвођач футошког купуса Рајко Глигорић инајавио је да ће поделити 40 тона купуса и да више воли да га да бесплатно онима који уз мизерне плате једва састављају крај с крајем, него да гледа колико накупци на њему зарађују, уцењујући произвођаче.

„Има у граду гладног света. Нека се организују преко фирми и дођу да секу купус“, каже Глогорић озлојеђен што је чувени војвођански бренд „спао на мизерних два до три динара за килограм, док га прекупци продају за 15 динара“.

„Да бих посекао пет тона купуса, трошкови су ми 6.000 динара. Пет тона је, под условом да добијем три динара, 15.000 динара. Док платим раднике 6.000 динара, урачунам трошкове механизације и све инпуте у производњи, немам ни за семе. Све су прилике да ћу значајно смањити производњу, можда ћу је свести на свега јутро, колико могу произвести за познатог и сигурног купца, јер ово је чиста пропаст“, рекао је Глигорић.

Он је подсетио да су за ову културу тржишни услови лоши већ неколико година, а да је лане откупна цена кренула с 20 динара да би завршила на четири или пет. Међутим, купус је сада пао на најниже гране.

Други, можда и већи проблем је то што футошки купус губи углед, уместо да се улажу сви напори да то буде препознатљив и драгоцен производ од националног значаја, додаје лист.