Права мањина у Хрватској: Платите одштету за минирану кућу

Мањине у Хрватској стварно су незахвална чељад. Срби су све добили, статус који је засенио европску праксу, а сада би и ћирилицу на јавним местима. И то је на ноге дигло десницу у Хрватској. Није Хрватска мањински супермаркет који нуди и ћирилицу. Како то у пракси изгледа, уверио се Душан Виленица коме су, од када је кренула кампања против ћирилице, на већ девастираној кући у центру Карловца, непознати вандали разбили улазна врата и срушили један зид. Када је отишао да штету пријави полицији, одбили су да изађу на увиђај. Дежурни га је невољно питао колика је штета.

20. 11. 2013. М.Рокнић-Вести, за ФБР приредила Биљана Диковић

Душан Виленица поред срушеног зида због ћирилице

– За мене је превелика, а за вас очито никаква – рекао му је Душан, затечен полицијском равнодушношћу. Троспратницу од 500 квадратних метара, за чији су плац пре 30 година он и браћа искеширали тадашњих 60.000 марака, борци против ћирилице су минирали 1991. године. Минери су тада били „пажљиви“, да не би срушили и комшијску, па су власти Виленицама наместили подстанаре, једну хрватску породицу.

• Вечна сиротиња

  – Како да опстанемо без посла, сада нас је спасао кестен, зарадили смо нешто, па ћу деци до краја године моћи купити карте, да иду у школу. Хтео би да заврше школу и да траже хлеба што даље одавде. Овде ако остану биће већа сиротиња од мене – истиче Амир.

Тек су 2004. године успели да их иселе, али су ови са собом понели комплетну столарију, све прзоре и врата. Душан и његов брат Раде тужили су државу за минирање и пљачку куће. После вишегодишњег суђења изгубили су и добили да плате 4.000 евра судских трошкова.

Лакше би то поднели да су им пресуду написали на ћирилици, нашалио се Душан признајући да им је држава понудила 2.000 евра да санирају штету. Одбили су ту понижавајућу понуду и извели судског вештака да процени штету. Много су новца су потрошили на вештаке, адвокате, ходајући по судовима. Када су у Вуковару излазили из туђе куће, власти су им обећале да ће добити своју. Било је то пре 14 година. Још се нису уселили.

Једини су од Срба који у том карловачком насељу још нису продали своју кућу, али Душан више није сигуран да ће тако и остати. Кућа им је стално на мети вандала, чији је очигледни циљ да је коначно понуде на продају, у бесцење.

Амир Башић поред куће у Црном Потоку

– Први дан кад смо дошли, рекли су нам да ту немамо што тражити, да је то хрватско. Сваким даном ме уверавају да је то заиста тако. Све ће нам узети. У Старом селу, где брат Раде и ја живимо на породичном имању, полиција нас редовно обилази, сваких неколико дана. Траже оружје, приводе ме у станицу. Осећам се угрожено, понижено, беспомоћно. Сва је срећа да се од наше браће, која имају породице, децу, нико није вратио. Боље им је у Србији и хлеба просити, него да кроз ово пролазе – каже Душан, сада потпуно сигуран да никада није ни требало да се врати у завичај.

Амир Башић, Бошњак из суседног Црног Потока, посведочиће нам да ни њима није много боље. Он је председник Месног одбора у селу у коме, истиче он, само полиције има преко сваке мере. Путеви су лоши, нема водовода, школе, амбуланте, нема запослења, откупа млека. Све је стало, само су чувари реда и границе свеприсутни.

Са њима Амир има лоша искуства, а последње ће дуго памтити. Ловац је и пре два месеца пошао је у оближњу шуму да испроба нове нишанске справе на ловачком карабину. После два пуцња у повратку га је пресрела полиција. Каже да су га седморица полицајаца малтретирали као да је највећи прекогранични кријумчар. Одвели су га у притвор, написали кривичну пријаву и однели све његово ловачко оружје.

Минирана 1991. године: Кућа Виленица у центру Карловца

– Немамо коме да се жалимо, ишао сам код начелника општине, полиције, жалио се њиховој контроли. Нико ми није ни одговорио. Зато што сам Амир, а ја не могу бити Хрвоје. Понижавајуће је ово што нам се догађа. Све бих ово оставио, покупио децу и жену и ишао било где – прича он.

Школује тројицу синова, а нема никаквих прихода. Док је био у ловачком друштву, понекад је на трпези било и меса. Од када су му однели оружје и ловачку исказницу, сви су вегетеријанци, али из нужде и муке. Нико у селу није запослен, ни Срби ни Бошњаци. Амирови синови иду у школу у Топуско, а само за њихове аутобуске карте месечно мора издвојити више од 100 евра.

– У Хрватској су мањине, највише Срби, али и ми Бошњаци, мање људи, мање грађани. Тако нас третирају. Добро плате наше политичаре и они трубе да нам је свима добро. Те подрепаше би требало овде довести да само неколико месеци осете ове „благодети“, па да их тада чујемо – огорчен је Амир.