Александар Павић: Издајо моја пређи на другог

Кад се очисте спољне наслаге реторике, остаје сурова чињеница да је организована група људи која је, захваљујући лажном престављању, преузела власт у Србији, суспендовала Устав и законе Србије, бацила под ноге Резолуцију 1244 и прекршила основна људска и грађанска права више десетине хиљада људи…

05.11.2013. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

У психијатрији је, још од Фројда, познат појам психолошке пројекције. Утемељивач модерне психоанализе је сматрао да је феномен пројекције одбрамбени механизам услед којег одређена особа одбацује одређена лична својства која сматра неприхватљивим и своје мисли, мотивације, жеље и осећања психолошки пребацује у спољашни свет и приписује их неком другом. Тако, на пример, неверни партнер може, у процесу психолошке самоодбране, да своје неверство почне да приписује другом партнеру, негирајући тиме осећај сопствене кривице или га, чак, претварајући у окривљавање оног другог.[1]

Да ли је у том кључу могуће објаснити гебелсовску кампању замене теза којом београдске власти, уз кључну и систематску подршку државних и осталих наводно „независних“ медија и „интелектуалаца“, ових дана изнова трују јавно мњење у Србији? Суштина овог извртања реалности се може сажети на следећи начин: није власт која је потписала тзв. Бриселски споразум та која се одриче Косова и Метохије – већ су то они који се том истом споразуму противе; нису сарадници Тачија они који су се с њим срдачно, уста развучених од ува до ува, више пута руковали пред камерама свих (бело)светских медија – већ они који с Тачијем, с лисицама на рукама, желе да се сликају једино у најближој српској полицијској станици; нису протагонисти шиптарског преузимања власти на (још увек) слободном северу КиМ они који су пристали на изборе које расписује тзв. председница тзв. Косове – већ они који признају само оне изборе које расписује председник Народне скупштине Републике Србије (ако се то већ не ради на статусно неутрални начин); нису анти-државни елементи они који су ућуткали Уставни суд Србије и тиме практично суспендовали уставно-правни поредак у земљи, већ они који устају у одбрану Устава и закона, често и под ризиком за личну или породичну безбедност; нису издајници они који би, кршећи Устав Србије на који су положили заклетву, као и Резолуцију 1244, допустили да „власт у Северној Митровици преузму Албанци“ – већ они који би тако нешто да спрече, не признавајући нелегално расписане изборе од 3. новембра 2013.

Из овог би се, дакле, дало закључити да је целокупну данашњу београдску владајућу гарнитуру захватила нека врста масовне психозе, с обзиром да је јасно да режим и његови сарадници систематски покушавају да својства и последице свог деловања припишу својим домаћим политичким противницима. Међутим, оно што је битно напоменути је то да се механизам психолошке пројекције сматра – несвесним, као уосталом и све психозе. А оно што је несвесно да се донекле и оправдати.

Дакле, једино што би још могло да оправда цео државни и помоћни апарат који је данас упрегнут у кампању легализације предаје Косова и Метохије у руке сецесиониста била би могућност да је све што су досад радили и раде резултат неког поремећеног психопатолошког стања. У таквој некој верзији догађаја, напредњаци и социјалисти све време раде оно што свесно сматрају да је у најбољем интересу Србије, па макар то подразумевало и разноразне „болне резове“. Болне – али нужне, „за добро свих нас“. Зато је наводно било неопходно потписати све оне договоре које је Борко Стефановић само парафирао – и који, стога, нису били правно обавезујући. Зато је било нужно суспендовати рад Уставног суда – јер би позивање на Устав заправо било „лоше“ за Србију и њене наводне интересе. Зато је било нужно – мада неизмерно „болно“! – преговарати и руковати се са Тачијем, а никако са нпр. Марком Јакшићем или неким од легитимних представника Срба са севера КиМ. Зато је чак било нужно – мада засигурно још „болније“ – медијски сатанизовати не Тачија и његову злочиначку прошлост, већ све оне са севера КиМ који су се против Тачија борили и боре дан-данас.

Но, настављајући овом линијом размишљања, дубоко у својој подсвести, носиоци овакве политике имају осећај кривице. Јер ипак они негде дубоко знају да не раде оно што су обећали у предизборној кампањи, а још мање оно на чему су градили своје доскорашње политичке каријере – већ раде управо супротно; ипак су дубоко свесни да, колико год били „добронамерни“, клевећу или потпуно невин свет или људе који су више пута показали спремност да ризикују сопствени живот у одбрани својих породица, домова и државе; ипак знају да задају скоро непоправљиве ударце својој држави и државном поретку јер, ако се устав и закони данас суспендују зарад једне ствари, они се сутра могу суспендовати и зарад неке друге, треће или десете; ипак су свесни да су шансе да Србија икада буде примљена у чланство Европске уније практично никакве; ипак схватају да су учествовали у пројекту рехабилитације једног од већих крвника сопственог народа. И, носећи сва ова сазнања у својој подсвести, „добронамерни“ какви јесу, они полако почињу да подлежу психози, која се све више граничи са лудилом. Убеђени у своју исправност, а подсвесно схватајући да државни брод ипак наставља да тоне, они своје грехе – које њихова подсвест без грешке препознаје – све неуротичније покушавају да пројектују на оне који им све време указују на погрешан пут којим су кренули. Одбрамбени механизам њихових психа им не дозвољава да се свесно суоче са последицама онога што раде – већ љутњу коју би требало да усмере ка себи самима преусмерава управо на оне који их разоткривају. Да ли услед претераног самољубља или самозаслепљености, уживели су се у улоге „спаситеља“, „визионара“, и сличног – и сада су им непријатељи сви они који би да поремете ту њихову спаситељску мисију и визију.

Ово је, наравно, један могући начин тумачења садашњег политичког расула у који Србија тоне. Други је нешто једноставнији: на власт у Београду је дошла група људи која је за то била и остала спремна да плати било коју цену, укључујући и предају дела територије и грађана своје земље у руке непријатеља, а да би прикрили тај свој срамни чин, прибегавају класичној тактици „држ-те лопова“, спремни да оклеветају, па и животно угрозе свакога ко тај њихов драгоцени грумен власти може на било који начин да угрози.

Ипак, у политици као и у спорту, пишу се резултати. Стога је небитно да ли Александар Вулин, Марко Ђурић и Крстимир Пантић клевећу Марка Јакшића и његове саборце и истомишљенике због нечисте савести или недостатка карактера. То је ствар за судове и евентуалне научне, укључујући и медицинске, студије. Чињеница је да су поменута лица, као и њихови налогодавци, директно одговорна за гурање земље у хаос, за подривање тешко стеченог јединства народа на северу КиМ који је лојалан искључиво Србији, и да својом реториком непосредно угрожавају животе људи, дајући легитимитет будућим страним оружаним интервенцијама усмерених против њих. Кад се очисте спољне наслаге реторике, остаје сурова чињеница да је организована група људи која је, захваљујући лажном престављању, преузела власт у Србији, суспендовала Устав и законе Србије, бацила под ноге Резолуцију 1244 и прекршила основна људска и грађанска права више десетине хиљада људи. Такво понашање ће нужно, кад-тад, када се васпостави правни ред и поредак, повући и одређене правно-казнене последице. Студију карактера препустићемо неком будућем Шекспиру, да разлучи ко је био Краљ Лир, ко Макбет, и да ли се ту уопште могао наћи и неки Хамлет – или да је све то била само прича коју је испричао идиот, пуна буке и беса, али без икаквог значења.