Петар Искендеров: ТУРСКА СЕ ПРОБИЈА МЕЂУ РЕГИОНАЛНЕ ЛИДЕРЕ (део први)

Посета Анкари украјинског председника Виктора Јануковича, завршена ноћу 9. на 10. октобар, постала је још један важан доказ за дуготрајни активни продор Турске у простране регионе југоисточне Европе, постсовјетски простор, Блиски и Средњи Исток, за шта влада Реџепа Ердогана зналачки спаја политичке и економске полуге.

15.10.2013. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

„По питању трговинско-економских односа ми припремамо судбоносно решење – то је потписивање споразума о оснивању зоне слободне трговине наших двеју држава. Скоро смо при крају“ – цитира речи украјинског председника његова служба за штампу.  Премијер Ердоган је са своје стране обећао да, захваљујући оснивању те зоне, робна размена између Турске и Украјине  може до 2015.године да достигне 20 милијарди долара, у односу на 6,2 милијарде, колико је била крајем 2012.[1] Упоређења ради: робна размена између Украјине и Русије је по резултатима за 2012.годину износила 45 милијарди долара. Међутим, може да се деси да руско тржиште буде лишено украјинских роба, уколико у новембру буде потписан споразум о придруживању и зони слободне трговине са Европском унијом, како је то Кијев испланирао на самиту у Вилнусу о програму „Источно партнерство“. У том случају главни спољнотрговински партнер Украјине може да постане Турска, са свим последицама које се могу јавити у земљи са вишезначном геополитиком.

Да бисмо покушали да схватимо последице таквог поступка и да бисмо уопштено проценили његове узроке, карактер и перспективе пробијања Турске у стратешки важне регионе евроазијског простора, неопходно је да проанализирамо савремени систем приоритета Анкаре –  три главна правца – који, осим односа са Бриселом, за Турску представљају приоритет. Ради се о Балкану, Кавказу и Средњем Истоку. Говорећи речима Мидхата Динчера, декана економског факултета на Истамбулском универзитету, „Турска спроводи политику реализације одговарајућег деловања у два географска подручја,  тако да и постане чланица Европске уније, и прошири своју активност у Евроазији“[2] Утицајни турски дипломата, Умут Арик, председник Агенције за међународну сарадњу из Анкаре, једном је рекао одређеније и „свеобухватније“. Он је подвукао важност политике Турске која ће „направити равнотежу и стабилност на Балкану, у региону Црног мора, на Кавказу, у источном Средоземљу, на Блиском Истоку и у Централној Азији“.[3]

Да почнемо од Балкана. Јачање позиција Анкаре, које је у том региону запажено током последње две деценије не наилази на озбиљне  сумње или сумњичавост Запада. Већ по традицији, у својој савезници по НАТО-у, Запад, без обзира на њено муслиманство, види светску државу са великим историјским искуством функционисања у региону, која је у стању да допуњава функционисање и САД и ЕУ. Са тиме тешко да се не можемо сложити, јер „оваква претпоставка  о „корисном“  функционисању Турске на Балкану има дугу традицију на Западу“.[4] Тако је још државни секретар САД Кордел Хал у својим мемоарима који су објављени 1948.године, написао: „Дошли смо до закључка да Турска већ јако дуго има на Балкан стабилизациони утицај“.[5]

Осим тога, активност Анкаре у региону у значајној мери ограничава продирање Саудијске Арабије и Ирана међу локалне муслимане – које је из много разлога за САД и ЕУ још мање пожељно. Најзад, толерантан однос  Вашингтона и Брисела према све већој активности Турске ка балканском правцу има својеврстан „компензациони“  карактер. То је својеврстан бонус Анкари за, сада већ не само једну деценију, блокирања њеног ступања у Европску унију.

Наравно да и турска страна активно користи широки „пролаз“ који јој је за Балкан омогућио Запад, тако што своју балканску политику заснива на чврстој историјско-идеолошкој бази и пажњи коју локалне престонице томе дају. То је, конкретно, карактеристично за добар део бугарског друштва. Није случајно, што цео низ бугарских научника процесе до којих је долазило у 19. веку објашњава као део „модернизационих процеса, који су захватили Османлијску империју, преко „Танзимата“.[6]Исте тенденције се прате у Србији и Црној Гори, а да се и не говоримо о Албанији и Босни и Херцеговини. Није случајно да један од најпознатијих албанских историчара Бећир Мета за главног историјског опонента своје земље не сматра Османлијску империју, већ Грчку са њеном „шовинистичком политиком“;  при чему за реализацију грчких тежњи специјалну улогу додељује „грчко-америчком лобију“…[7]

Логику Анкаре у односу на Балкан и регионалне конфликте који су се  у том региону разбуктавали у две последње деценије тачније је и отвореније од других поставио на права места познати турски политиколог Мехмет Али Киличбај, стручњак за економску историју, у чланку који је назван „Ми смо у ствари заиста Европљани“. „Турска  много више  представља производ Балкана  него Средње Азије“ – формулише он основну тезу и наставља:  „Данас у нашој земљи, наравно, живе људи чији су преци дошли из Средње Азије, али има и оних, чији су преци стигли са Балкана. Кога има више? Сасвим сигурно – ових других. То је несумњив и нерушив ослонац за европско порекло Турака.  Балкан је у етничком, културном и друштвеном животу Турске оставио  дубоке трагове“. Управо таквим гледиштем Киличбај објашњава активно уплитање своје земље у етно-грађански рат у Босни и Херцеговини 1992–1995. године, а затим, после њега и у косовски конфликт: „Зато је Босна важна. Нека се нико не заварава! Драма која се тамо дешавала није производ хришћанско-муслиманског сукоба.  Босна није једино место где се пролива муслиманска крв. Они који дижу глас против иранско-ирачког рата, грађанских ратова у Авганистану и Алжиру, међујеменског рата, покоља у Индонезији и на Филипинима, немају права да се буне због проливања муслиманске крви у Босни.  Сукоби у Босни  нису ни судар цивилизација, ни борба Истока са Западом. Између та три народа који једу исту храну, певају и слушају исте песме, говоре истим језиком, жене се и удају једни за друге  нема ни цивилизацијских, ни културних разлика. Различите религије не значе и различите цивилизације… Рат  у Босни је био покушај да се Турска избаци из Европе, да се пошаље на Исток, да се истера на тај исти Исток коме она није никада припадала и за који је она увек представљала нешто безначајно, са самих граница. То је судбински рат, који против нас воде фашисти у тежњи да се реванширају за Косово. Ми смо Балканци, ми смо Европљани. Одбијање сопственог порекла никоме не може да донесе ништа добро“.[8]

Садашње стање односа између Европске уније и Турске  карактеришу перманентна „замрзавања“, која омогућују да се за будућност прогнозира све активнији продор Анкаре у европско најосетљивије место –  њен „мали стомак“   –  на Балкан. И уопште не треба да се сумња да ће  турски политичари  у главним градовима тог региона  наилазити на најпозитивнију могућу реакцију, узимајући у обзир   колизију која постоји међу балканским државама у њиховом односу са Бриселом и општу кризу у ЕУ. У таквој ситуацији очекивања балканских руководећих елита и Турске се у многоме објективно поклапају. Експерт канадског Краљевског војног колеџа из Кингстона (Онтарио), Фредерик Лабар  је суштину политике земаља југоисточне Европе и те исте Турске према Европској унији формулисао на следећи начин: „Све што оне могу да пожеле од структура ЕУ и, наравно, од норми ЕУ – то је да им остане привилегија да су суверене државе“.[9]

Са наведеном геополитичком базом Балкана Анкари се добро уклапају њени сопствени напори да ојача своје економске позиције у том региону. Решење тог задатка олакшава постојање историјски сличних социјално-економских модела, јер велики број исељеника са Балкана  живи у Турској (у њој само Албанаца има преко 1,3 милиона), као и у великој потреби  за  инвестицијама која постоји у свим балканским земљама, а коју Американци и западноевропски инвеститори и кредитори или не могу, или не желе да задовоље. При том се географија турских инвестиција на Балкану поклапа са стратешким широким комуникационим коридором који води кроз рејоне са претежно муслиманским становништвом и укључује, конкретно, бугарску Родопску област, јужну Србију, Новопазарски санџак, Косово, Македонију, Босну и Херцеговину и Албанију. Према подацима министарства финансија Турске, најважније директне турске инвестиције су упућене Босни и Херцеговини. На супротном, последњем  месту тог показатеља, налази се Србија. Издвојено су дати трговинско-економски односи Турске са самопроглашеном „Републиком Косово“. Робна размена Анкаре и Приштине у првој години такозване „косовске независности“ је скоро дуплирана,  јер се са 90,8 милиона евра попела на 158,9 милиона.  У Албанији Турска заузима треће место међу иностраним инвеститорима – после Италије и Грчке. Међу инвеститорима у Босни и Херцеговини Турска је на четвртом месту – после представника Европске уније – Аустрије, Словеније и Немачке. Уопште не треба да се сумња да ће, ако се изузме Европска унија, Турска, са гледишта економског потенцијала, „све више просторно и активније да се појављује на Балкану“ – констатује у вези са тим америчка агенција за обавештајни рад и безбедност Stratfor.[10] „Турска је без имало сумње  заинтересована да на Балкану инвестира у стратешке гране– као што су телекомуникација и аеродроми. То је део њене привредне стратегије, чији је циљ да доминира у најбитнијим економским  секторима Балканског полуострва“ – тврди Фади Хакура, експерт лондонског Краљевског института за међународне односе.[11]

Међутим – Балкан није једини стратешки важан регион евроазијског простора који на себи осећа врло зналачки спој политичко-дипломатских и трговинско-економских полуга у оквиру политике „меке снаге“ коју спроводе садашње турске власти.  Иста слика се види и у другим регионалним правцима – наравно, са варијацијама које зависе од региона.

(Наставиће се)