Јања Гаћеша: ПРВА И ПОСЛЕДЊА ДИЛЕМА СРБА НА КОСОВУ ИЛИ ПРИЗНАЈЕМО, КРИВИ СМО

Шта буде трећег новембра и после тога – биће. Гласали, не гласали, достојни Косова и Метохије очигледно нисмо – сви у комплету…

12.10.2013. Нови Стандард, за ФБР приредила Биљана Диковић

Преврћем вести по интернету, читам све што је везано за предстојеће изборе на Косову и Метохији, и ево шта примећујем. Стварају се две слике прилика на Косову. Једну креира државни врх, који позива да се на изборе изађе – односно на послушност, а другу део опозиције која позива на бојкот – непослушност. Све се своди на просту рачуницу: ако не изађемо на изборе и гласамо за листу “Српска”, бићемо криви јер тиме – тако државни врх каже – губимо све везе са Београдом. Део опозиције каже да ћемо се кајати ако изађемо на изборе. Значи, опет криви. То су они који су после потписивања Споразума бурно реговали неколико недеља, а онда се ућутали, као да чекају предизборну кампању. Да их подсетим да ће на Косову и Метохији до тада све бити завршено.

И једнима и другима наш одговор је исти: Мука нам је!

Београдска преговарачка тројка је “избоксовала” у Бриселу могућност формирања Заједнице српских општина, која се народу у Србији представља као почетак и крај свега везаног за косовско-метохијске Србе. Када се битни детаљи прећуте, Заједница српских општина је обећана земља, оно што вековима многи владари не успеше да реше, оно за шта се крв проливала – када свест променимо, и ми ћемо да схватимо да је то било залудно јер су они мудрошћу у Бриселу тај вишевековни проблем решили у неколико рунди преговора. Очас посла!

Ствара се слика, да свако ко површно прати целу причу око Косова и Метохије каже: па шта хоће више ти Срби са Косова?

“БОЉА БУДУЋНОСТ” НА УДИЦИ

Понуђен је датум за почетак приступних преговора за улазак у ЕУ. Јесу они једно велико ништа, али су у Србији подигнути на такав ниво да се стиче утисак да ће се од фебруара живети као у утопији – радиш колико можеш, узимаш колико ти треба.

Тако је “боља будућност” окачена на удицу, додуше за све лаковерне, али и они који знају да је Споразум из Брисела лош су намучени, па ће и они поверовати да је вредело дати Косово и Метохију јер и њима је дошла вода до грла. Доказали су нам то оџивом на митинге који је требало да буду подршка Србима на Косову и Метохији.

Зато треба натерати Србе са Косова и Метохије да изађу на косовске изборе. Од тога зависи “боља будућност” целе Србије. Зато Срби који живе на Косову и Метохији морају да пристану на прихватање “косовског Устава”, Хашима Тачија као свог представника у свету или сутра Рамуша Харадинаја ако победи на следећим парламентарним изборима. Јер Заједница српских општина неће трајати колико и Тачијев мандат.

Ни једног албанског политичара не могу замислити да сутра било где у свету помене Заједницу српских општина као нешто посебно у оквиру “његове државе” коју чини једна етничка заједница – мањина, а која је под окриљем Београда. Једноставо, неће бити потребе, бићемо под њиховом директном влашћу. Верујем да ће представници Срба у тој Заједници настојати да објасне како “држава Косово” за нас није “држава”, али ко ће их чути када већ прихватимо “Устав Косова” и судове који ће спроводити косовске законе? Када ће нас “грб државе Косово” чекати на сваком папиру који треба да попунимо. Штампаће га и где треба и не треба, тек да покажу моћ. Па већ сада сваки рачун на фискалној каси у српским срединама на полеђини има “грб Косова”. Ретко ћете га наћи на рачунима у продавницама у делу Косова где су Албанци већина. Изгледа да је обавезан само за Србе. Тешко је за поверовати, али је тако.

Даље, о којој вези са Београдом причамо? Финансирање просвете и здравства на Косову није довољно јак аргумент. И то ће прећи у руке Приштине, питање је времена, али тренутно су за Приштину били битнији договори око телекомуникација, енергетике – јер они доносе новац. Финансирање просвете и здравства би било само оптерећење за већ јадан “косовски буџет”.

Јасно је то нама.

Питају се људи где ће имати здравствено осигурање? Хоћемо ли моћи да се лечимо у централној Србији о трошку осигурања које се издваја Приштини или нам “косовске болнице” не гину? Седамдесетих година прошлог века у њима су убијали српску новорођенчад.

Ми то нисмо заборавили!

ЗНАМО ШТА ЋЕ БИТИ

Ето, пре трећег новембра, ми, Срби са Косова и Метохије, између осталог, тако размишљамо. Језиво нам звучи та интеграција, јер ЗНАМО са ким имамо посла. Албанци ће на сваки начин оспоравати све што могу. Не кажем да се представници Срба у Заједници неће борити, али знам да ће готово увек бити поражени. Па и у Бриселу нећемо моћи довека да се, као и ових дана, на свако црвено светло из Приштине тужакамо, потпуно немоћни, неспособни, да било шта сами решимо. Доћи ће неки нови људи, које потписани Споразум неће занимати у оној мери у којој ми мислимо да треба. Не кажем да ћемо одустати, али ћемо на крају завршити пред неким шалтером далеко од било каквог државног нивоа. Неће се Брисел вечито бавити Косовом, прећи ће на друге уцене.

Тек ћемо се ми о свом јаду забавити!

Зато поручујемо да смо потпуно свесни да смо криви у оба случаја. Нису криви они који су потписали капитулацију у Бриселу и терају нас на силу да то прихватимо као победу. Ни они који нуде мрвице са пода (не са стола) Европске уније. Ни ови трећи што су нас убијали, а сада се праве образовани и фини, као да су целог живота цвеће узгајали. Па ни поменута опозиција (мада сумњамо да она уопште постоји), која нема моћи да окупи 20 хиљада људи, својих присталица.

Значи, ми само пре гласања треба да одаберемо да ли је боље да будемо проглашени кривим од стране државног врха или дела опозиције.

Шта буде трећег новембра и после тога – биће. Гласали, не гласали, достојни Косова и Метохије очигледно нисмо – сви у комплету.

Јер изгледа да се у данашњој Србији размишља о свему само не о Србима и Косову и Метохији, не на исправан начин. Нико нас не чује када кажемо да живимо у окупацији, да окупатор не може бити твој пријатељ. Било да је у Приштини, Бриселу, Вашингтону, Лондону, Паризу, на Месецу. Не треба нам “решење” попут бриселског и млаке осуде истог, које воде ка сигурном губитку територије. Увек кажем територија, а Косово и Метохија су више од тога. Оно што би требало да Србима ова Покрајина значи, не мери се само процентима.

Зато остатку Србије, ако ће ти бити лакше што нећеш у Европску унију, јер и овако и онако нећеш, али ако ти кажу да је то само због нас – криви смо. Ако ти дозволе датум, негде у будућности, а не буде одмах као у утопији, и за то преузимамо кривицу! Како коме треба за предизборну кампању, и позицији и опозицији, окривљујте нас.

Све је лакше него борити се за нас, за Косово и Метохију.

Част изузецима!

И, знамо да смо везу са Београдом изгубили онда када су потписали бриселски Споразум. Ту су нас одували, са све фуснотом!