Кафана и пријатељи

Већ три године нема међу нама чувеног Моме Капора, писца, сликара, а пре свега боема и хроничара Београдских кафана, људи и кафанске душе, метафизичке појаве која је доступна свести и опажају само просвећенијих и правих заљубљеника у Београдске кафане. Нема чувеног чика Моме, другог највећег заљубљеника како у кафански живот Београда, тако и у сам Београд, који је вештим потезом пера умео да до танчина прикаже живот Београда и нама осталима, слабијег вида докучи душу Београда коју и ми, као и већина Београђана осећамо али само мали број одабраних божјом милошћу или проклетством, рекли би трезвењаци, имају дар да и виде, разумеју, а само понеки, као и чувени чика Мома и запишу, и тако оставе покољењима иза себе, чинећи од себе на тај начин урбане легенде, који никада и не напуштају овај град, када су већ по сили живота морали да напусте овај окрутнији свет.

Зашто кажем други највећи заљубљеник у Београд и Београдске кафане, а не приви пита се сада зачуђени, имагинарни читалац овог мог имагинарног чланка, док лено одбија дувански дим и испија гутљај кафе у мирно недљно Београдско јутро, листајући омиљени лист Београђана, то јест њихову „Политику“, ту писану верзију пасоша распознавања свих Београдских боема. Из простог разлога што је мени писцу овог имагинарног чланка запала та част и право, али и обавеза да извршим, макар у својој глави доделу и проглашење места, то јест ранг листе правих заљубљеника како у Београд тако и у Београдске кафане. Реците да сам пристрасан, да сам класичан примерак непотисте, али ја ову своју прилику и имагинарно право користим да свог оца прогласим за ,“првог међу једнакима“ у клубу заљубљеника у Београд и његове кафане.

Знам да већина вас, поготову млађих сумња у ову моју, надасве поштену одлуку, али Миодраг Митровић или ти Чама са Ђерма, како је и познатији у Београдским кафанским круговима је највећи заљубљеник у Београд. Знам да вам није познат јер се он није јавно оглашавао попут чувеног и познатијег јавности Моме Капора, али он то није радио из врло простог и једноставног разлога. Људи старог кова, попут мог оца, пре свега не верују толико у писану колико у изговорену реч, а највише од свих светих места на којима би и могао да подли са вама неку од прича из прелепог Београда, који сада постоји још само у његовој, и душама још неких његових вршњака, јесте кафана. Све остало, сматара мој отац било би губљење времена и гласа, јер по њему је тотало бесмислено причати о Београдским кафанама ван тих истих кафана и људима који у кафане и не иду, а које лично мој отац сматра за врло чудну врсту људи и свим својим бићем им не верује ама баш ништа. Друга ствар његове приповедачке филозофије је нешто личнија и заснива се на простој чињеници да корице његовог приповедања може отворити и добити на служшање само онај верни слушалац који стекне пре свега његово поверење и који уз то уме и да слуша, не постављајући глупа питања, а пре свега одистински и воли и познаје Београд.

Није лако преварити овог старог мангупа са Ђерма, који брзим трик питањима о Хаџи-поповцу, Ђерму, Чубури или Лиону (називи крајева Београда којих нема у мапама, али и дан данас постоје у душама житеља овог града), врло брзо може да проникне у то ко сте, одакле сте и да ли сте уопште вредни његове приче. У том његовом психолошком портретисању саговорника не мало му помаже и огромно кафанско искуство, као и безброј одиграних партија покера, у којима нико није боље блефирао од њега те тако нећете ни ви. Препознаће трептај, повишен или утишан глас, нервозан покрет и просто ће знати да лажете или се претварате и неће вас удостојити причом и живописним догађајима из неког прошлог и лепшег Београда, који на нашу жалост и несрећу умире ту на наше очи.

И мој отац је као и чика Мома истински патио за нестанком сваке Београдске кафане, нежно попут љубавника који после неког времена сазна да му се љубав живота удаје за неког безвезњака, који осим комерцијално-животние математике и нема шта да пружи ни тој жени ни овом граду. Свака од тих кафана није само објекат, само скуп столова и понуда једног те истог пића или једних те истих јела које се нуде у готово свим Београдским кафанама. Свака та кафана има метафизичку или вишу вредност коју чине људи који у њу долазе, одлазе то јест који у њој живе. Та вредност тих душа превазилази материјалну или локацијску вреднсот иневнтара и самог објекта. У супротном, прича мој отац, било би свеједно у коју кафану ћеш и којим поводом отићи, баш као што је свеједно у који ћеш од безличних кафића или експрес-ресторана ући. Радним даном после посла седело се у кафани „Ковиљачи“ на непарној страни Булевара Револуције, увече би се са друштвом или девојком вечерало у чувеном „Старцу Вујадину“ на парној страни Булевара, а викендом би се са родитељима одлазило у „Орашац“ преко пута Вуковог парка. Мера сваког успешног занатлије са послератног Булевара била би ни мање ни више него породична вечера у „Орашцу“. На дочеке нових година, као и прославе већих породичних успеха и срећних дешавања ишло би се у „Метропол“ који је у оно време представљао крем Београдских гостију али и угоститељских услуга. Када се није могло заспати или је ноћ била још рана за одлазак кући, е у тој згоди, а поготову у летњим ноћима седело би се у „Шанси“ на Ташу. Када опет стисне мука или се нама пара ти је била „Јабланица“ на Ђерам пијаци или од милоште “Јаблан-бар“, једина Београдска кафана-драгстор која би радила нон стоп, са малом паузом око шест изјутра, када би гости изнели своја пића на тезге Ђерам пијаце и тамо чекали да тетка-Мара заврши са олајисањем подова Јаблан бара. Тамо и у таквим кафанама људи би се сретали, упознавали, рађала су се нераскидива пријатељства, завршавали и послови и школе, стицале би се једном речју везе које нису могле бити изражене у материјалној вредности. Људи би тамо слушали приче једни других, делили муке али и радости, једном речју отварали своју душу и тако олакшани и прочишћени ишли назад својим кућама, радосни због просте чињенице да нису сами и да имају пријатеље са којима се друже и са којима причају.

Није ни мало чудно што је из таквог и тог миљеа и Поп, чувени и највећи Београдски угоститељ, власник чувеног култног места и епицентра Београдског живота, ресторана „Потковица“ у Голсфортијевој улици. Није ни чудно-вели мој отац-јер Поп зна кафанску душу и он објекту од четири зида и столовима и столицама даје душу и физиономију која се не може куптити простим наручивањем намодерније угоститељске опреме из Италије. По томе се и преопознају праве кафане, јер само у њима није битно ни ко си ни колико зарађујеш, већ прастаро Београдско канонско правило да: „Или си даса или кувана нога“.

Нестају полако кафане, нестају полако гости, нема више чувеног чика Моме да све то прибележи и запише, да сачува од заборава, да се сутра када се пробудимо у неком од суморних јутара транзиције и трке ка новом врлом свету, и присетимо шта нам недостаје и која је то празнина настанила наше душе, погрешно и наивно верујући да ће нам бити боље у ланцима безличних места без физиономије и без срца.

И да се бавим статистиком ко што се на бавим, рече ми отац, могао бих да ти математички прецизнио докажем да се смаивањем броја кафана и пријатељства из кафана, обрнуто пропорционално повећао број тешких болести и број психијатара, јер људи више немају са ким ни да се испричају ни да муку поделе, већ све гутају и носе у себи, јер у ланцима безличних места, као одговор на све твоје патње или радости можеш само да чујеш:„Хвала и дођите нам опет“.

С поштовањем

Живојин Митровић