Стефан Симић: ДОДЕЛИ НАМ ЖИВОТ НЕКОГА

Додели нам живот некога од кога не можемо да побегнемо. Игром судбине усели се у наш живот и постане наша свакодневница. Сами смо криви што је ту, грешком смо га пустили и никако не можемо да прекинемо однос. Хтели смо да помогнемо, били учтиви заварани првим утиском, док смо, са њим, у ствари, закопали себе. Нисмо у стању да се супроставимо а он користи нашу благонаклоност и преузима контролу над нама. Навикли смо га на пажњу, бригу а он се понаша као да се све то подразумева…

30.09.2013. ФБ Stefan Simic, за ФБР приредила Биљана Диковић

Ко је уопште тај човек кога смо пустили у наш живот? Како да изађемо из тог односа у коме само губимо а не добијамо ништа за узврат…

Њему је тако свеједно, а ми се кидамо. Он је растерећен, ми се гушимо. Он је задовољан оним што има, више му ни не треба а ми смо изгубили мир. Он постаје наша слабост. Он постаје наша опсесија. Прогони нас, гуши, дави. Он постаје нешто од чега желимо да побегнемо, у стопу нас прати, иритира а нисмо у стању да се супроставимо. Губимо снагу пред њим. Не можемо да га погледамо у очи. Не можемо да се опустимо и да будемо оно што јесмо. Нити нам дозвољава, нити га је брига.

На моменте делује тако благонаклоно, просто нас убеди да је на нашој страни а ми по ко зна који пут наседамо мислећи да се променио…

Иако смо ми ти који дајемо, поред њега се увек осећамо као да му нешто дугујемо. Стално лебди у ваздуху наш осећај кривице, наш осећај одговорности. Имамо потребу да му доказујемо како смо исправни, како му желимо све најбоље. Иако смо ми жртве, понашамо се као да је он жртва. Иако ми патимо, трудимо се да га заштитимо од сваке патње.

Ко је, у ствари, та особа? Зашто смо јој толико дали а сада се кајемо? Каква нас је то емоција понела у првом тренутку? Чиме нас је то купио?

Притом он мисли да је паметан, да је оно што ради не знам колико вредно, док је, у ствари, потпуно безначајно. Али како то да му кажемо? Како да се супроставимо? Очигледно смо преслаби, неспремни да кажемо оно што имамо, осећамо страх, све гурамо под тепих…

Наш људски лик се сваким даном, све више, топи пред њим. Постајемо оно што нисмо. Он постаје наше најгоре огледало. Не дозвољава нам лет, сече нас у корену убеђен да нам чини услугу. Буди најниже страсти у нама. Мржњу. Зло. Жељу за осветом… Све време играмо двоструку улогу увучени у мрежу емоција из које не умемо да изађемо. Трудимо се да будемо јаки, док смо, у ствари, на издисају. Само је питање тренутка када ћемо да пукнемо, то је јаче од нас.

А и када се то напокон деси он ће хладнокрвно да изађе из односа као да се ништа није ни догодило. Свалиће сву кривицу на нас, назваће нас незрелим, себичним, дволичним и не знам каквим. Ми ћемо тада умрети на неколико дана а после ће нам бити лакше.

А он, ма само нека се носи из нашег живота…

Али, за почетак, треба то да му кажемо?!