б) постојање уопште бића у људском облику које треба на крају да сецира чудопродукт који јест само такав као једино и могућ у таквом облику, као баш такав продукт цивилизације којој је временски припадан. Наиме, смисленије је самосецирање (у задњем кадру бит цивилизације је доведена до краја – не постоји ни уман ни у људском облику могућ створ: самоменгеловштина – Селбстменгел(ен)). Безостатна довршеност! То су те две „пукотине“ у филму који је, иначе, без обзира на исте, врсно, а кратко, сликовно казивање  б и т и  цивлизације. Филм је превазишао – по  б и т и: начин производње живота, социо-политиколошко већ досадно умотворење о (могућем) сукобу раса – пре свега тзв. жуте – они косооки у филму – и беле.

Кадар: враћамо се назад на онај лукави поглед…“између“ у чину производње и онај кадар који говори о животу као само самождерању (само – за сецирање – с а м о угојењу), а где у левом углу (за гледаоца) у (не)предњем плану у истој работи је и  ј е д а н  (а Запад је одавно у целини), а већ солидно угојени припадник расе оног првог (и њих чека „прогрес“ западне цивилизације: потрошња ради потрошње – п о т р е б а!  ради потрошње). Аутор филма збори: лудости (о Еразмо!) је подарен онај лукави поглед, јер  б и т  производње живота ове цивилизације у њеној целовитости је таква да све – живот као живот – приводи неминовном крају. Како данас са животињом, сутра тако са човеком: масовни свепрожимајући и свегутајући „прогрес“!

Аутор је „ухватио“ савремени „тренутак“, те није ушао у извор: фундаментално–филозофијски постављен, а наиме: онај  н а ч и н (филозофски – начински: како? -извор је ове ништеће филозофије живота(зла), те се  н и ш т и  (неспособни ЗА) оно животно-смисаоно: зашто?)производње живота којега показује јест  б и т  коју је светом, у свом, империјално-производном облику пронела, управо, такозвана западна (део укупне) цивилизација (те је  с п о р е д н о  која раса, народ…тренутно, а непосредно опипљиво, производи за све). И трансцендентни и хришћанско-иманентни Бог испостављен је као Рад: производња ради производње (онтолошки ниво) – Рад као бог, а трансцедентални облик тога бога јест профит – Новац: као без-личност, Апсолут не као Ништа, већ као ништење (радња) живота. Сваки, у овом контексту, говор о хуманизму (и економичности) јест суделовање у завршној фази оног самоуништења (хвала Берђајеву што је то – хуманизам – дубоко мислено обрадио као завршну фазу цивилизације као цивилизације).