19.09. 2013
Српски културни клуб

Порука мора јасна да буде
и говор тела да прати глас.
Како другачије лагати људе,
како им продати наду и спас.

Прсте на прсте нежно наслони,
усана пупољак благо отвори,
беџ са ревера одмах уклони,
да би те чули – тихо говори.

Речи су твоје скупље од крви,
а смерност твоја путоказ деци.
Ниси без разлога ти ипак први,
теби се клањају и многи свеци.

На главу хитно оптику стави,
да много читаш свима покажи,
размишљај брзо к’о да си Ћави
када на крилу Месија тражи.

Обећај правду и радна места,
заборав народни теби је спас.
Гурај у празно к’о Иниеста
хитроме Виљи кад’ шаље пас.

А кад’ на улици с народом станеш,
на лицу помешај радост и тугу.
Тада си већи нег’ Славко Вранеш,
дражи си него ли WC у Љигу.

Уместо листера ти џинс навуци,
двапут на кошуљи подвиј рукаве
и све то белом мајцом подвуци,
да будеш кежуал као филм страве.

Акценат баци на појас рамени,
од свих си виши бар за две главе,
с црте би побег’о и Бата Камени,
нек’моли Срби из неке енклаве.

И стално хапси, народ то воли,
туђа је мука најслађа храна.
По туђем дупету шиба не боли,
два су јој краја једина мана.

И кад’ на питања одговор немаш
циничним тоном понови исто,
онда удахни, к’о да се спремаш
да све им објасниш јасно и чисто.

На тај ћеш начин купити време,
место решења питања нуди,
вешто прескачи све важне теме,
кад’ немаш куда – ти бивше куди.

Напредан ти си, човек без мана,
уместо беџа говори значка,
ал’ мозак није ми попила врана,
ја добро памтим. Е, ту је тачка!