60 година од државног удара у Ирану: „Сви шахови људи: Амерички државни удар и корени терора на Блиском Истоку“

Наслов је књиге Стивена Кинзера[1], страног дописника Њујорк Тајмса, који је још 2003. године или  педесет година после државног удара у Ирану, на светлост дана изнео материјалне доказе о томе како су америчка и британска обавештајна служба у корист Англо-Персијске нафтне компаније (претходница Бритиш Петролеума)  државним ударом обориле демократски изабраног иранског премијера Мохамеда Мосадега с власти. Десет година касније, ове (текуће) године, ЦИА је и званично признала своје учешће у државном удару у Ирану изведеном 19. августа 1953. године.

23.08.2013. Марина Рагуш – Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

Дакле на шеседесетогодишњицу од, за многе аналитичаре, кључног догађаја за регион Блиског Истока (а и шире) Централна обавештајна агенција САД, предала је документа невладиној институцији смештеној на Универзитету Џорџ Вашингтон (која се бави истраживањима) којим директно потврђује своју улогу у свргавању демократски изабраног режима у корист апсолутне власти шаха Мохамеда Резе Пахлавија који је враћен на власт државним ударом. Позадина овог обавештајног замешатељства била је нафта.

Мохамед Мосадег, демократски изабрани премијер Ирана био је познат по својим залагањима за побољшање стандарда народа своје земље који су пљачкале стране корпорације.Ресурс злата и рата вредан-нафта, могла је да омогући Ирану изванредан просперитет. Претпоставка тога била је национализација нафтних постројења тадашње Англо-Персијске нафтне компаније у корист државе и народа. Одлучна Мосадегова намера да ресурс врати свом народу и земљи била је довољно јак аларм да британска обавештајна служба МИ6 крене у планирање инвазије на Иран. Суочен с информацијама шта је „спремила“ Британија, Мосадег је персонал британске амбасаде прогласио non-grata и протерао из своје земље. Дипломатско особље које је у својим редовима имало и бројне обавештајце тако је и остало без упоришта да оствари свој монструозни план. С обзиром на огроман финансијски профит и економски интерес Британија је прешла на други план: да преко Организације Уједињених Нација издејствује резолуцију којом би ирански премијер био приморан да им врати нафтну компанију. Међутим, после личног присуства Мосадега и његовог говора, УН су одбиле британски предлог. Ту се ствар не завршава. Напротив. Британци се, овај пут, обраћају Американцима за помоћ.[2]

Тадашњи председник САД Хери Труман, према веровању самог аутора књиге Сви шахови људи, одбио је британски предлог да се силом поврате рафинерија и нафтна поља. Насупрот Кинзеру, други аналитичари тврде да су САД, баш тада процениле свој конкретан интерес и поделиле плен с Британцима кренувши потом у реализацију плана свргавања Мосадеговог режима. Уосталом, резултат државног удара остварио је Британцима више од 50, а Американцима јаких 40 одсто контроле и профита нафтне компаније.С друге стране Иран је платио својим стандардом, животима и добром перспективом. Трумана наслеђује Ајзенхауер и убрзо у Техеран одлази Кермит Рузвелт, (тада) директор за Блиски Исток ЦИА (иначе унук Теодора Рузвелта, двадесетшестог по реду председника САД[3]) и за само три недеље успева подмићивањем посланика, припадника војске, новинара и чланова постојећих криминалних група у Техерану да свргне Мосадега с власти. Сам, modus operandi оперативне акције „Ajax“, како је ЦИА „крстила“ план провођења удара, занимљив је утолико, колико више деценија сведочимо свргавањима демократски изабраних режима гдегод Англосаксонском свету то засмета у корист оних који ће беспоговорно извршавати њихове налоге. Стицај околности хтео је да у већини земаља, посебно Блиског Истока, можемо да кажемо да је Англосаксонски свет донео аутократије уместо демократија изниклих из самих народа; терор уместо слободе. „Шта је Рузвелт хтео? Прва ствар коју је желео да уради била је да запали Техеран. Желео је да Иран упадне у потпуни хаос. Тако је поткупио бројне политичаре. чланове Парламента, верске вође, новинске издаваче и извештаче, како би покренуо интезивну кампању против Мосадега“, описивао је догађаје уочи удара у Техерану Кинзер.[4] Циљ је био натерати Мосадега да потпише декрет којим поништава национализацију нафтних постројења, и с обзиром да се знало да ће он то одбити и да се потом ухапси. Међутим, тај покушај није успео. Војници лојални Мосадегу ухапсили су официра којег је Рузвелт мобилисао да однесе декрет Мосадегу на потпис и ЦИА је хтела да повуче акцију. Према сведочењу Кинзера у интервјуу који је дао по објављивању своје књиге, Рузвелт је одлучио да ипак остане и „посао“ приведе до краја.

Како то ЦИА ради? Питање је које је од самог почетка занимало Кинзера, а верујемо и сваког ко се бави истраживањем политичких процеса: како се реализује државни удар од стране друге земље?Рузвелт је у причу увео, Нормана Шварцкофа (који је био на челу истраге поводом чувеног случаја отмице двадесетомесечног сина чувеног авијатичара Линдбурга[5]) који је током 1940. године  провео извесно време у Ирану и на известан начин имао значајан утицај на шаха који је требало да се после свргнућа Мосадега врати на власт. Шах је требало да потпише судбоносни декрет, док је истовремено Рузвелт на улицама припремао сценарио немира. Тако су криминалне групе одиграле намењене им улоге присталица и противника иранског премијера. Хаос је загосподарио улицама Техерана. Деветнаестог августа 1953. године, Рузвелт је мобилисао и (раније) поткупљене војне јединице које су упале у владине зграде и у кућу Мосадега. У окршајима је страдало око 300 људи. Удар је успео. Мосадег се повукао и касније био ухапшен. Шах Реза Пахлави вратио се тријумфално на власт само зато што је одговарао интересима Англо-Персијске  нафтне компаније која је у сврху остварења профита искористила обавештајне агенције САД и Велике Британије да народу Ирана монтира режим који ће надаље беспоговорно гарантовати профит компанији. Догађаји који су, према Кинзеру, дали одговоре на питања око којих се распадао један и настајао нови неолиберални свет (утемељен само и једино на похлепи олигарха уверених да свет треба и мора да игра улоге према њиховом сценарију) тих дана лета, 1953. године одигравали су се на улицама Техерана.

Убрзо је Техеран постао већи део окупираног света. Документовани пројекат великих сила англосаксонског света у „намештању“ управа над малим државама богатим ресурсима, да су другачије околности био би сценарио још једног у низу пропагандистичких филмова америчке продукције који би имао за циљ да сакрије праву истину давно скројеним оделом препознатљиве марке „Теорија завере.“ Међутим, данас када је цео свет глобално село, теорије је пракса показала као највеће завере прошлог и почетка овог века у освајању онога што је преостало од света. Данас, те исте агенције које су имале довољно средстава на располагању да се дубоко укопају под земљу испливавају на површину избачене као из катапулта силом која и чини да се злочинац увек враћа на место злочина.Признање ЦИА да је учествовала у државном удару[6] који је јасно дефинисао регион Блиског истока и међународни ток још актуалних природних ресурса, данас када тај исти регион гори у још монструознијим замешатељствима значи само једно: бахатост светског полицајца који и даље живи у једнополарном свету. Када ће овај део планете признати да се свет променио и да седи на таласу еруптивних незадовољстава колонизираних нација можда и није право питање. Пре се треба озбиљно замислити какав ће одговор дати помахнитала заједница корпоративног удружења. С обзиром на познату методологију дуго сакривану од очију јавности њихов одговор бојимо се може се мерити природним и националним катастрофама. Авганистан, Ирак, Србија, Иран, Сирија, Египат само су неки од примера пира оних који немају адекватан одговор на повратак велике Русије у међународну арену. Велике утолико колико су ресурси у рукама јаке и централизоване управе која је више него одлучна да се избори за повратак баланса на међународну сцену  и поврати оно што је Истоку (о)пљачкано, (и)згажено и уништено.

Како некада тако и сада, мали народи и гранична подручја намећу се као главна попришта великих историјских заокрета-оних који те исте народе сврставају у лигу изузетних нација.И не само то.  Обични људи, често „невидљиви“ у ери технолошког напретка и изванредних политичких и економских превирања постају хероји. Сноуден, Менинг и армија која их следи попут крајпуташа на стази уништених хуманистичких вредности данас су светски најпознатија имена. Колико јуче били су тек службеници у системима који су попут Левијатана претили да „усисају“ све што подсећа на слободоумног и правдољубивог човека. Уколико бисмо  данашњи крај једне и почетак нове ере у међународним односима покушали да објаснимо, можда би и најбоље послужила изјава Констатина Долгова, опуномоћеника Министарства иностраних послова Русије за људска права, демократију и владавину права поводом срамне пресуде у случају Бредлија Менинга:

„ И по процени многих америчких организација за заштиту људских права, Менинг је разоткрио многобројне злоупотребе армије САД током операција у Ираку и Авганистану. Поред осталог, убијање мирних цивила, мучења затвореника и друга груба кршења међународног права. Другим речима: Менинг је само указао на оно на шта америчке власти са ентузијазмом упиру прстом по целом свету. Нико у САД за то на шта је он указао – упркос бројним захтевима – још није кажњен“ – нагласио је Долгов. „Од америчких званичника често се може чути критика судских одлука у другим земљама за наводна ускраћивања слободе говора и окупљања и других грађанских права. Међутим, чим се у игри нађу интереси самих САД, амерички правосудни систем- као што случај са Менингом показује – изричу се, без обазирања на правне аспекте, неоправдано оштре пресуде да се други застраше. Све ово, да поновим, само додатно потврђује колико су неутемељене амбиције САД да буду лидер у овим важним сферама“[7], закључио је Констатин Долгов.

Како некада, тако и данас велики Запад (коначно) има с Истока ко да (преи)спита за све поступке који су за собом оставили пустош, чемер и јад.Имена одговорних, као што видимо крију архиве агенција задужених за провођење интереса корпоративне заједнице. Питање је времена када ће се породица уједињених народа Истока одредити према начину чишћења куће од грамзивих гостију јер су многе црвене линије пробијене. Како ће се то одразити на Балкан и Србију остаје да се види. Оно што је извесно јесте да ће се и ова наша мала кућа почистити у тренутку када, баш, мислимо да је све изубљено. То је онај тренутак када бахати гост после демолирања куће намери да и домаћине „демонтира“ тада догађаји могу да поприме неочекивани ток…а овде на месту где се одигравају историјски прекретне битке било је и превише бахатих гостију…зар не?