СТЕФАН СИМИЋ – ОСЕЋАЈ ЗА ДРУГЕ ЉУДЕ

ОСЕЋАЈ ЗА ДРУГЕ ЉУДЕ
Пише: Стефан Симић

Људи све више губе осећај за друге људе! Као да се губи способност да се воли, саосећа, учествује у емотивној размени! Сведоци смо емотивне катаклизме која раздире све пред собом! Сви се жале на усамљеност, себичност, апатију а ретко ко напушта своју усамљеничку тврђаву и пружа руку другом човеку!

Људи не примећују људе! Човек је заборавио на човека! Саосећајности је све мање, солидарност је обесмишљена…

Посматрам људе како чезну за топлином, пажњом, речима подршке, загрљајем, што више траже као да све више пате! Заборавља се на благост која ублажава патњу!

Како је могуће да толико не обраћамо пажњу на друге оптерећени собом?!

Људи смо, нисмо звери! Људи смо, нисмо машине?!

Срео сам толико дивних анђела, повезао их међусобно, писао о њима, сазревао поред њих и утицао на њихово сазревање. Толико дивних људских бића хода око нас, толико неоткривених анђела које неко треба само да открије, потврди и да им пружи шансу!

Морамо да помогнемо једни другима, морамо да потврдимо оно што је најбоље како би и нас неко потврдио? Морамо да се боримо за добро како би добро победило? Морамо да олакшамо наше животе, да се удружимо, радујемо, да ублажимо патњу пажњом и бригом за друге људе…

Свако од нас треба да развије то дивно осећање да рукама загрли читав свет, да заволи себе и све око себе! Не можемо само да се склањамо у страну и да посматрамо из мишијих рупа шта се дешава?! И још да се наслађујемо туђим болом…

Човек што више проналази љубав у другим људима проналази је и у себи! Људи су наша огледала! Људи су потврда наших личности! Што смо окруженији бољим људима и сами смо бољи! Свако од нас треба да пронађе ту светлост у себи, неважно где се налази и њоме треба да зрачи! Човек својом посебношћу треба да надвиси амбијент у коме се налази! У противном биће у потпуности усисан…

Јер нема тог мрака који не може да разбије људска светлост!

Размислите, да људи нису почели да ме читају да ли бих икада имао тако јак мотив да пишем?! Писац се не рађа, писац се постаје! Тако је и са човеком! Исто као што писац не може да постоји без својих читаоца којима се обраћа, исто тако и човек не може да постоји без других људи! Нико не може да постоји без других људи! Човек није пањ – човек је човек! Само му пре тога треба дати шансу да то и постане?!

Нема ту неке велике мудрости, само треба да се фокусирамо једни на друге и биће нам лакше! Емотивна стабилност је основа свега, осећај да вредимо, осећај да смо потребни некоме! Уколико кренемо у свет осујећени, несрећни – шта ми добро можемо да урадимо?!

Ништа! Можемо само додатно да замутимо мочвару која је све мутнија…

Објављено у 25.12.2012.
Аутор: Стефан Симић
Говори: Миле Васиљевић