Никола Влаховић: Српски гробар на хрватском парастосу

У бизарном сценарију какав може да режира само авет европских интеграција, појавио се Томислав Николић на свечаности поводом уласка Хрватске у Европску унију. Тако је овај  четнички војвода са европским амбицијама, својим присуством увеличао сахрану Хрватске „неовисности“, која од 1. јула 2013. практично више и не постоји. Шта Србија треба да научи из евроатланског ужаса у коме се нашла Хрватска, и шта српски народ треба да уради да га не задеси слична судбина…

05.07.2013. ТАБЛОИД, за ФБР приредила Биљана Диковић

фото: vukajlija.com

Тачно у поноћ, првог јула 2013. године, суседна Хрватска је постала чланица Европске уније. Тамо је ушла са 150 милијарди евра спољног дуга, огромном незапосленошћу и још већим трендом исељавања радно способног становништва, великим корупционашким и криминалним аферама, ратним злочинцима који нису кажњени за своја злодела, нерешеним питањем повратка прогнаних Срба и тешко болесном економијом.  Коме треба таква Хрватска?

Медији у Загребу се нису ни трудили да сакрију бес сиромашних, преварених и разочараних грађана који у Европској унији виде само нове невоље. Сви они добро знају да „Лијепа наша“ има све шансе да на овај начин оде у три лепе. Данас више нико, ни у лудилу, не би певао „Данке Дојчланд“, као што је то певао Туђманов режим.  Избегла их је и немачка канцеларка Ангела Меркел, која није хтела да присуствује свечаности поводом уласка Хрватске у Европску унију.

У ноћи вампирске иницијације у Загребу, појавио се и четнички војвода Томислав Николић,  преобраћен у страсног еврољуба, који је честитао Хрватској на њеном путу до европског пакла. И он се том паклу нада, верује у њега, и сања да ће још за његовог мандата сви Срби тамо горети.

Шта, уствари, Србија треба да научи на примеру Хрватске? Да би стигла до Европске уније, ова бивша чланица упокојене југословенске заједнице, морала је да скоро потпуно преда своју сувереност, и то део по део: НАТО пакту, Америци, Бриселу…Због своје „самобитности“ и суверености за коју је сматрала да је није имала довољно, Хрватска је заратила са југословенском државом, а данас, кад су у „заједници народа“, те своје суверености и самобитности више и немају. Сви велики ауто-путеви у Хрватској дати су страним концесионарима на управљање. Сва бродоградилишта, од Пуле до Сплита, морала су да буду продата (то је био један од важних услова за улазак у Европску унију).

Закон о слободној продају земље странцима је на снази, а бројна јадранска острва су већ одавно или купљена или су на мети крупног капитала. Рибарска газдинства у Далмацији биће или угашена или ће их купити велике рибарске компаније из Италије, па ће радити за њих. Италијанска држава ће сада моћи легално да се врати на територије које је вековима сматрала својим, као што су Истра и Кварнер.

Мађарска држава се увелико спремна да купи ретка преостала предузећа која у Хрватској још нису продата, само да би постојала „на својим историјским просторима“, како штампа екстремног Виктора Орбана све чешће говори.

Коначно, креће и талас поробљавања хрватске трговинске мреже, преко слободног увоза роба широке потрошње, која ће се тамо сручити већ за неколико недеља, са циљем да порази све домаће произвођаче (већина њих се већ спрема за бекство у Босну и Херцеговину и Србију, пре свега).

Гледајући такву Хрватску, која ће сада да стане у ред испред европског шалтера за социјалне случајеве, свако разуман треба да се запита: куда то Србија иде, ко је тамо води и са каквим циљем?

Јасно је да Томислав Николић, вечити аутсајдер, човек са моралног и професионалног дна, кога је црни хумор довео до места председника државе, жели да прича о Европи и Европској унији. Јер га свака друга прича враћа на ону босанску планину где је 13. маја, пре двадесет година, постао четнички војвода.

Његов политички трабант, Александар Вучић, има сличне разлоге, али, има и радни задатак на који су га обавезале евроатланске службе, да обави прљави посао ампутације дела српске територије, да преда Косово и да још мало, преко медија, излуди већ излуђен народ.

Чему онда треба да се нада осакаћена Србија са таквим људима на власти? Европској унији сигурно не, јер Србију тамо не жели нико од главних фактора- ни Немачка, ни Велика Британија ни Холандија, ни Француска…

На примеру Хрватске, која је тек сада свесна замке у коју је упала, Србија би могла много тога да научи, само кад би на државном врху имала довољно поштене људе да то сагледају. На жалост, тамо таквих нема. Срби ће, као и толико пута у својој историји морати најпре да отерају гвозденом метлом и садашњу власт и сваку будућу која буде бунцала о „Европи која нема алтернативе“. Па ће тек онда моћи да крену у темељне промене, окретању својим могућностима, али и капацитетима руске империје. Тек тада ће моћи да рачунају на унутрашње реформе свога друштва, од економије до културе, како би спасли што још може да се спаси и тако сачувају, за нове генерације, макар нешто од своје вредности и традиције.

Хрватска је поразила саму себе, трчећи двадесет година ка својим „еуропским перспективама“. Ево, управо је те своје перспективе сустигла, па где је? Дужна је и распродата, има око 4 милиона становника (један мало већи Београд), има крајева у које после протеривања Срба људска нога више није крочила, има 150 милијарди дуга, а у Европску унију је примљена као „хипотека“ или „заложба“, дакле, као гаранција да ће дуг некада врати, или ће јој се повериоци уселити у кућу (неки су то већ учинили).

Треба ли Србији овакав сценарио?

пише: Никола Влаховић