Милица Вучковић:
Лета умиру летећи

(Посвећено онима који у мени живе.)

Када би дошло време бербе шљива, знало се већ да је на измаку летњи распуст, самим тим, и лету је био крај.

Нас четири сестре поделиле бисмо се у два тима и такмичиле који ће тим убрати што више шљива.

Додуше, игру нисмо ми смислиле, већ деда који нам је обећавао извесну суму новца по једној канти шљива. Ми, млађе сестре, довијале смо се на различите начине да испадне како смо ми убрале више.

Наводно би деда само нама дао новац. У ствари, увек смо све добијале исто.

Деда је радио у сеоској продавници, био је то угледан посао.

Није било каса ни дигитрона. Све што се куповало, деда је рачунао на папиру, карактеристично изговарајући поједине бројеве, као што је то четИри.

Када бисмо ми, његове унуке, ишле у шетњу, а она се протезала од наше куће “до краја села“, успут би нас питали чије смо, а ми смо, мешајући стидљивост девојчица са поносом јер дед, забога, ради у продавници, у глас одговарале: Десимирове!

Из продавнице би нам деда доносио четири мала еурокрема и четири бананице.

Увек смо све добијале исто.

Свакодневно.

Кад није радио у продавници, деда је обављао пољопривредне послове.

Чим бисмо угледале како се баба и деда враћају са њиве и скрећу трактором у наш сокак, трчале бисмо да отворимо капију.

Било је у томе неке нарочите важности, попут какве светковине.

Отварање капије значило је и могућност да се попнемо на трактор и провозамо тих неколико метара кроз двориште.

У изузетним ситуацијама би нас деда стављао на крило и дозвољавао да као ми саме окрећемо волан, да верујемо да је тако.

На самом улазу у двориште, одмах са леве стране, била је једна липа.

Велике нам је муке правила када бисмо играле бадминтон.

Једном су нам се тако у гранама закачиле не само лоптица него и рекети.

Чинило нам се да би нам за играње било много лакше када та липа не би била ту.

Онда, када је једне године деда посекао, а тада сам морала бити тинејџерка, мислим да је у мени било нешто засечено.

И да дуго, можда никад, није зарасла та рана.

Када си дете, дрво за тебе значи све.

Све осим пролазности.

Поред липе био је простор слободан за већи маневар.

Рецимо, одбојка преко жице за веш, чак иако би постојао веш на жици.

Или, још боље, жицу склонити и развући шатор.

Било је тако нормално да деца током летњег распуста живе у шатору између нове, велике куће и оронуле, мале.

Стара кућа, како смо је сви звали, била је у функцији.

Тамо се чешће кувало, спремала се зимница, понекад се и одмарало на софи.

За мене је та кућа носила одувек неку дубоку, предубоку тајну, чему је посебно доприносила шкрипа дрвеног пода и помисао да мишеви ту коло воде, јер мачака, заиста, скоро никад нисмо имали.

А пошто је једна соба служила за чување пшенице, у коју смо се ми каткад бацакали замишљајући да је море, појава мишева не би била неочекивана.

Драж старе куће била је што је имала три улаза.

Онај са задње стране водио је даље у башту.

Баба је по цео дан нешто радила у башти.

Слабо сам волела тамо да идем, јер се у башти налазио и бунар, а у то време неко нам је испричао једну од оних сеоских фаталних хорор прича везану за бунар, и ту је занавек остао у мени бојазан од бунара.

Међутим, дешавало би се да нас баба поведе у башту када већ све лепо узри.

Само тада и никада више сам јела парадајз као јабука што се једе, овлаш је обрисавши о мајицу.

Давили смо се у парадајзу за вечеру, једући га заједно са паприком пуњеном сиром. Паприка би нам имитирала корнет, а сира сладолед, па смо се играле продавања сладоледа.

Четири сладоледа, рекао би деда.

Појава паприке и парадајза у нашој башти би, удружена са бербом шљива и Преображењем, тихо гасила лето.

Иначе, тај шљивик је за мене много година представљао шуму.

Праву, правцијату, густу, најгушћу.

Имао је свој путељак који је водио до комшијиног имања.

Тим би се путељком најчешће кретала наша комшиница, носећи у руци паклу цигарета а у глави све сеоске трачеве.

Баба и она су се неизоставно у причи подбадале, уз сељачке досетке и бритку иронију, у жељи да једна другу надмудре.

После посете нашој кући, комшиница би настављала даље, путељком кроз један други, знатно мањи шљивик, до кућа које у то време нисмо могли да видимо од кукуруза.

Када смо у школи, кроз неку лектиру, помињали шуму, увек сам замишљала тај наш шљивик.

Мислим да сам у својој дечјој машти очекивала да се иза једног дрвета шљиве појави и вук, онај из бајки.

Једне године сам приметила да је тај шљивик, у ствари, веома мали.

Пребројив стаблима и корацима.

И сада ми је у устима због те спознаје исти укус: горкослан.

И као детету, ништа ми није било тужније од касног августа у селу, као што ми ништа није било лепше од Ђурђевдана.
Дедино препечено прасе на ражњу и бабини недопечени хлебови.
Колачи су се крали из “гостинске собе“, била је то нужност тог дана, некакав дечји свети завет, да су и сви свеци морали бити на нашој страни.

На тај дан би било више људи у кући, више деце по дворишту.
Дедина сестра, баба Славка, није затварала уста када би дошла.
Била је духом витална, иако се физички кретала помоћу штапа.

Нема тих речи које би могле да опишу нашу срећу када би баба Славка села за славску трпезу, а на зид прислонила штап! Грабили бисмо се за њега!
Имитирање баба Славке како хода било је слађе и од украдених колача.
Баба Славка је, уопште, била толико комична, да када сам пре неку годину чула да је умрла, нисам знала како да реагујем. Такви људи и у смрти остају извор хумора.

Баба и деда живе.
Од данас до сутра. Од сата до сата.
Понекад се и сете ко смо.

Можда је тако и природно, они да се понекад сете ко смо ми, ми никад да не заборавимо ко су они.

Парадајз имамо и овде, перемо га у десет вода, али јестив је, ваљда.
Имамо га чак и зими.

Комшиница је у међувремену оженила и сина и ћерку, све како је ред.
Не знам који су нови аброви по селу, а не знам ни људе из аброва.

Село је добило још три продавнице, издају и фискални рачун.

Нема више животиња по бабином и дедином дворишту.
Чујем, још само две кокошке које ту и тамо покљуцају нешто у току дана.

Стара је кућа још старија.

Једино липа, поново израсла, пркоси.
И увек исто мирише.
Разноси…

Баба и деда, ето тако, некако, живе.
И чекају.
Да све оно што је прошло, још једном, коначно, прође.

03.07.2013. за ФБР приредила Биљана Диковић