Божовић: Нек и издајници знају да Србија није ћилим из Ушака!
др Владимир Божовић
Видовданско вече у љетњој башти барског Центра за културу, као и ранијих година, организовали су Црквена општина барска и Српско просветно друштво – Бар.
Наша генерација, навео је Божовић у бесједи, живи у времену кад се покушава нормализовати класична издаја.
„Голим оком видљива и чињеницама доказива издаја. Примјетићете да се води опсежна медијска кампања у којој се издаја пакује у омиљене фразе окупационог режима као што су ‘уважавање реалности’, ‘рационалан избор’, ‘поглед ка будућности’… Сладуњава празнина маркетинга. Па наравно! Из ‘онтолошке’ дубине дебелог цријева, свака издаја је крајње рационалан чин. За гргољиви шапат пробавног система, не постоји идеал већи од кобасице“ – рекао је Божовић.
„Покушавају да нам наметну „интелектуални модел“ по ком је Бранковић реалан политичар, довитљивац, рационално биће усмјерено ка циљу и „будућности“. Они заправо желе да од нас направе млитаве, задригле издајнике, моралне богаље који туђу чизму љубе онако као што смо ми некад своје ближње. Кроз рехабилитацију Бранковића покушавају да нормализују све оно што то име симболизује у нашој колективној свијести: вјероломство, издају, похлепу и користољубље. А кад то све нормализујете, онда је издаја легитимни стил живота, а ропство цивилизацијски избор“ – ријечи су Божовића.
Обилић као путоказ
„На Обилићевој завјетној крви, на његовој непогаженој ријечи, на јуначком одјеку ми данас постојимо као народ. Да није било њега, за које дрво наде, истине и вјере би се ухватили на вјетрометини злих времена којих је било и којих ће бити. Живимо у времену у ком је човјек средство и објекат закона великих бројева, суровог статистичког инструментарија потрошачког друштва. Пред нашим очима се дешава драматична промјена, појединцу се умртвљује нерв слободне воље и претвара се у хуманоморфног зомбија са унапријед дефинисаним идентитетом“ – истакао је Божовић, настављајући:
„Потом се то што је задато, а често и сурово наметнуто гротескно назива „слободом избора“. У потпуно луциферовском обрту система вриједности, иде се још и даље па се скучени, затворени и стерилни круг дозвољеног идентитета назива срећом модерног живота. Све што је изван те бездушне тамнице, притиска се негативним пи-ар протезама: анахроно, антицивилизацијско, ретроградно, епскомитоманско…
Религија „дебелог цријева“
У једном старом запису, подсјетио је Божовић, свети кнез Лазар српски, поручује свом народу: „Боља нам је у подвигу смрт, него у срамоти живот“.
„Управо је ово срж духа који је нападнут од стране подгојених локалних жбирића корпоративномеркантилног монструма… За проповједнике религије „дебелог цријева“, само биолошки живот постоји као вриједност. Њихов крајњи циљ је да се човјек претвори у послушну, дресирану животињу којој је важан било какав живот, без обзира на његов духовни садржај и морални оквир. Зато им је важно да из нашег кода истисну јуначки косовски завјет, то поље надахнућа на ком клија идеја о слободи више од 600 година“ – додао је Божовић.
У надахнутој бесједи, Божовић је нагласио да „Косовски завјет није апстракција уткана у некој магли несазнатљивих поетских обала“.
„То је оригинална димензија нашег, српског практичног морала која се огледа кроз вриједност дате ријечи, повјерење, дјелатну храброст, разликовање подвига и издаје. Косовски завјет је вертикала прегалаштва, прича о братској и мајчинској љубави, о херојској борби и схватању да је људска обавеза да се, кад је то потребно, и живот посвети слободи. То је српско „повиривање“ у надстварност, у оно боље и величанственије ка чему стремимо. Владика Раде, трагични јунак косовске мисли, како каже Андрић, тај искорак ка надстварности чини оном страшном лозинком ‘Нека буде што бити не може’.
Црногорске сјецикесе прогоне Обилића и Његоша
Констатујући како данас живимо у Црној Гори у којој се усправне сјецикесе, дрчни фалсификатори и стасити, кршни снисходљивци хорски подсмијевају Обилићу, Божовић је напоменуо како је „тужно да се такви унуци подсмијевају ђедовима који су за највеће домете прегалаштва и храбрости добијали Обилића медаљу, поносно је носили на грудима, али и у свом срцу“.
„Можда не би било толико тужно да су то, ма колико било сулудо и грешно, бар то сами смислили и вољно изабрали. Нису, јер они већ годинама дјелују у режиму плиткоумних репетитора нечијих замисли и воље. У суровом, али и гротескном обрачуну са сопственим наслеђем, коју неко луцидно назва „истрагом предака“, они редом избацују све и сваког ко свједочи о српском коријену. Да би избацили Обилића и Косово, што увелико чине, морају избацити Његоша, што такође чине. Да би избацили Његоша, морају скрајнути и растјерати Петровиће, а кад то учине, онда су већ на безумном нишану Црнојевићи и Балшићи, па и њих ваља прекречити неким фељтонским фалсификатом. На крају, остаће им поп Дукљанин са својим фантазмагоријама. Тамо могу да бирају историју у којој је све могуће, а ништа није истина.“
Богат програм, преко хиљаду људи у публици
У двочасовном програму обиљежавања Видовдана у Бару који је пратило преко хиљаду људи, учествовали су и локално Фолклорно друштво „Свети Јован Владимир“, Пјевачко друштво „Грбаљ“, барски градски хор предвођен Даницом Никић и Мајом Томић, као и млађани рецитатори Милош Девић и Бранкица Кнежић. Програм су водиле Ранка-Цица Шљиванчанин и Јована Јарамаз.
Категорије:Ванредно Стање, ДРУШТВО, Други пишу, ИЗДВАЈАМО, Новости, ПОЛИТИКА, Промоција правих вредности, Родољубље, Црна Гора, MAIL - RSS FEED
СРБски ФБРепортер 
Miloš Obilić je bio srpski plemić iz srednjeg veka, koji se često spominje i u srpskoj epskoj poeziji. Najpoznatiji je kao junak koji je ubio turskog sultana Murata I u Kosovskoj bici.
U narodnim epskim pesmama i legendama, Miloš je slavljen kao heroj natprirodnog rođenja i snage (njegova majka je bila vila ili je njegov otac bio zmaj; Miloš je dobio svoju snagu kobiljeg mleka, od čega potiče njegovo prezime Kobilić ili Kobilović, kako se ponegde navodi. Imao je izuzetnog konja po imenu Ždral. Njegovi pobratimi su bili Milan Toplica i Ivan Kosančić, a njegova verenica ili žena je bila Mara, kćerka kneza Lazara Hrebeljanovića.
Miloš Obilić je važio za najboljeg srpskog junaka. Kada je bio ranjen u boju na Pločniku, nastala je opšta panika u Srpskim redovima, ali uspeo je da se oporavi i da se spremi za veliku bitku sa Turcima na Kosovu. Vece pre odlaska na boj, knez Lazar je održao kneževsku večeru na kojoj su bile sve viđenije srpske vojvode. Po predanju na toj večeri Vuk Branković je prozvao Miloša Oblilića da sarađuje sa Turcima. Jer je dva dana prije te večere oslobodio srpskog ljekara koga je zarobila straža Vuka Brankovića, a oni su smatrali da je on turski uhoda. I u toj silnoj pometnji među srpskim vojvodama kada su to čuli, iako je većina njih bila na Miloševoj strani, Miloš Obilić je ustao podigao pehar vina i rekao: „Čestiti kneže Lazar, i ti Vuče Brankoviću, i ti Ivane Kosančiću, i ti Milane Toplica, i vi braćo Musići, i ti Juže Bogdane, i vi braćo Jugovići, i vi svi ostale srpske vojvode koje ste s’nama i međ nama. Zavjetujem se pred ovom svetom slikom Isusa Hrista, pred ovim hljebom i vinom da ću sutra na Kosovu ubiti Murata, i kakvi budemo sutra na Kosovu bićemo takvi dovjeka.“ I posle ovog govora on napušta večeru. Nastala je mala panika u srpskim redovima, ali sutra dan na Kosovu polju kada je sve bilo spremno i kada su srpski popovi završili liturgiju, svi konjanici su navukli šljemove, jedino je Miloš skinuo svoj i bacio ga. Kada je bitka otpočela, Miloš je bio na celu vojske, imao je koplje i na svom konju Ždralu, jahao ka Turskom taboru. Po predanju Miloš je imao veoma dobrog konja. Kada je došao do turskog tabora okrenuo je koplje naopako, što je u to vreme značilo predaju. U prvom trenutku turski vojnici koji su se nalazili u taboru oko sultana Murata su prokomentarisali da je Lazar ostao bez najboljeg srpskog vojvode. Dok su drugi rekli da budu na oprezu da nije nekakva podvala. Kada su ga razoružali, naređeno mu je bilo da priđe i da se pokloni sultanu. To mu je bilo idealno za ostvarenje zakletve koju je dao veče pre toga. Kada je krenuo da se sagne i da se pokloni, na pola puta je izvukao sakriveni nož ispod oklopa i rasporio turskog sultana Murata. Odmah su ga vojnici uhapsili i vezali. Pogubljen je odrubljivanjem glave.
Po Milošu Obiliću je nazvan grad Obilić na Kosovu. Orden Miloša Obilića je ustanovljen 1993. godine sistemom odlikovanja Republike Srpske definisanim Ustavom Republike Srpske u kome se kaže: „ordeni su javno državno priznanje Republike Srpske koje se dodjeljuje licima ili instituciji za izuzetne zasluge prema državi.“ Orden Miloša Obilića se dodjeljuje svim pripadnicima oružanih snaga Republike Srpske bez obzira na čin i rang, za osvjedočenu hrabrost u borbi i za junački podvig. Ovaj orden se u miru dodjeljuje samo u izuzetnim događajima.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
“BRAĆO NJEGUŠI, CRNOGORSKI SOKOLOVI, NIJE PRIKLADNO šta vi radite, što plačete i naričete nad odrom Vladike. Nijsam njega ja rodila da drugi nad njim kukaju i plaču. Ja sam ga rodila za dobro vašeg imena i za IME CIJELOG SRPSTVA. Ja sam bila i tako sam i sada najsrećnija među majkama, kad mi je Gospod podario Tebe, moj uvijek najdraži sine. Ti si bio najljepši, među lijepim, ne samo tijelom već takođe i dušom. I Gospod mi je sve dao. Ja tvoja majka neće nikad kukati za Tobom, jer ako bi to činila ne bih bila Tvoja stvarna majka. Nek one majke plaču koje su rodile izdajnike i zle ljude, a ne ja. Nek ti je prosto moje SRPSKO MLIJEKO. Nek je prosto moje srpsko mlijeko kojim sam te othranila. Neka je hvala Gospodu koji je Tebe darovao meni, tako lijepog i što je Tebe pozvao k sebi dok si još lijep i mlad, jer će i On takođe, moj sine, naići u Tebi svog oličenja* !
Свиђа ми сеСвиђа ми се