Никола Влаховић: Или тужи, или се придружи

После пограничне таксе коју је српским фирмама са Косова увео режим у Београду (као да им сународници долазе из друге државе), албанске власти у Приштини су једва дочекале да узврате реципрочним мерама! Ствар је јасна. Против косовских Срба удружено ради сепаратистичка влада у покрајини и издајнички режим у Србији. Тако у пракси изгледа „имплементација српско-албанског дијалога“. Бивши режим Бориса Тадића је сличне пљачке косовских Срба називао „повратком у порески систем Србије“! Лаж је и једно и друго, јер Косово функционише још од 2000. године, као јединствена царинска територија. Сада је само пљачка остала као отворено питања између српског и албанског режима…

22.06.2013. Таблоид, за ФБР уредник Биљана Диковић

Камиони на прелазу Јариње

Првом половином јуна месеца 2013. године, оствариле су се све најмрачније прогнозе о исходу издајничке политике на Косову коју воде садашњи и остаци претходног режима. Влада самопроглашене албанске државе на Косову увела је таксу у висини од 100 евра, за сваки камион који вози робу из Србије, Македоније и Црне Горе, наводећи да то представља „меру реципроцитета“ у односу на исте таксе које су те земље увеле за косовске превознике робе. Тако је откривена још једна истина о политици коју су српски властодршци водили током последње деценије према овом делу своје, Уставом зацртане територије.

Тачно је, српски режим је једва дочекао да наплаћује пограничну таксу својим сународницима, који су трговали по законима Републике Србије, и кретали се слободно, онако како је то  прописано Уставом „целокупне и недељиве“ државе.

Ако су једностране таксе албанском режиму у Приштини увеле Македонија и Црна Горе, то је ствар тих земаља и њихових администрација, али да Србија унутар своје територије сама успоставља пограничне таксе и на тај начин практично признаје насилно отцепљења Косова, то је већ велеиздајнички чин без преседана!

Да ствар буде гора, саветник косовског министра инфраструктуре Љах Нитај није рекао да ће због нове таксе да испаштају српска предузећа са Косова, него је, у духу „нове државности“, казао да су „косовске компаније“ приликом уласка у Србију плаћале таксу од 100 евра по камиону, и да су мере реципроцитета биле неизбежне.

Али, ако српски режим самостално загорчава живот сународницима на Косову (и лицемерно  се у њих заклиње), Албанија према Косову има сасвим други однос. Наиме, Албанија на својим границама према Косову, није никада, од насилног проглашења самосталности ове српске покрајине, наплатила ниједан евро или долар било каквих даџбина! Они свој народ (без обзира што се не налази у Албанији)  не деле границама, не дочекују га са таксама нити га нуде другим држава и режимима, као што то српски режими раде са својим народом, на свом Косову.

Пре скоро две године, бивши српски преговарач о статусу Косова, Борко Стефановић јавно је признао да Косово као јединствена царинска територија постоји још од 2000. године, и да се у међувремену свашта дешавало, што су режими на обе стране обилато користили да наплаћују свој лажни патриотизам док је шверц увелико трајао а пљачка била најбољи извор финансирања.

Мада је скоро већ заборављена, једна од „успутних“ одлука претходне Владе Србије, била је и измена Уредбе о извршавању Закона о порезу на додатну вредност на територији Косова (што је практично значило увођење поновне наплате ПДВ-а на промет роба и услуга Србима у покрајини). Сада се треба сетити таквих „епизода“, ако ништа друго, оно због јасније слике шта садашњи режим ради и како остварује пуни континуитет са претходним.

За режим у Београду, „српско питање“ на Косову је, уствари, само периферна ствар. Напредњачко-демократска пљачка у свом криминалном манифесту не помиње државу, нацију, народ и сличне „реметилачке факторе“. Један познати војвођански политичар, и верни сарадник овдашњих безбедносних служби, једном је надахнуто рекао: „…Кад чујем реч патриотизам, ја се ухавтим за новчаник!“.

Ако је Тадићева влада глобила српску сиротињу на Косову са зеленашким ПДВ-ом, а садашња им наплаћује по 100 евра за сваки камион који уђе у Србију (плус још 100 евра за „реципроцитет“ приликом повратка на Косово), која је разлика? Демократска мафија је такве ствари објашњавала „повратком Срба у порески систем Србије“, а Вучић све правда „имплементацијом споразума у Бриселу“.

Чињенице неумољиво говоре. Срби на Косову су, под оваквим двоструким наметима, обична џебана у рукама криминалних режима. А, пре само годину дана,  посланик Српске напредне странке Момир Стојановић изабран за председника Анкетног одбора за утврђивање чињеница о начину трошења средстава из буџета Србије на Косову и Метохији од 2000. до 2012. године, најавио је да ће ту ствар истражити до краја: „…„Пред нама је велики и тежак посао, али сам сигуран да ћемо моћи да му одговоримо!“. Тако је то почело, али, тако се и завршило. Јер, господар Вучић има правило: или тужи, или се придружи. Тамо где нема никакве користи, он и не потеже истраге и судске процесе.