Одлучујуће промене у духовном  животу западног друштва почеле су да се дешавају  већ у другој половини 20.века, што  је било повезано  са „културном и сексуалном револуцијом“  која се појавила у САД и која је објавила отворени рат свим традиционалним вредностима, нормама и принципима. А то се, са своје стране,  поклопило са новим, сада много јачим таласом окултизма, који је представио покрет „Њу ејџ“, наследник  некадашњих езотеричних учења. Он  претендује да буде стваралац последње светске синтетске религије, која је позвана да замени хришћанство. Осмислила га је настављачица идеја Е.Блавацке  Елис Бејли, пророчица „Нове ере“ –  ере Водолије или „новог светског поретка“.  А објашњавањем циљева и ширењем његових идеја  кроз  широке слојеве интелигенције се бавила Мерилин Фергусон, ауторка програмске књиге „Завера Водолије“ која проглашава нову парадигму у култури – савремену религију човекобожја. Циљ „Њу ејџа“ је потпуна промена светског поретка,  преко духовне  перестројке човека, са циљем да он    постиже стање „божанске свемоћи“ које ће му  омогућити  да управља светом. То  учење је  истовремено  дало и најразвијеније религиозно образложење хомосексуалности тиме, што је предложило свој пут спасења  човека.

„Њу ејџ“, који сасвим обнавља учење кабале о првом човеку као о богу сличном духовном андрогину, са целовитошћу која се распада на две половине због његове материјализације. Тако објашњен пол представља ограниченост која се полако губи, подељеност  која човека води ка смрти и труљењу. Да би се спасао, човек треба да се врати у претходно духовно стање целовитости и да се споји са божанством. Он почиње потрагу за том целовитошћу већ у садашњем животу. Пошто се Адам спојио са Евом преко брака, он не може да се са њом на прави начин споји у целину и зато остаје  непотпуни мушкарац, као што она остаје непотпуна жена. Односно: док мушкарац тежи мушкости – он не може да стекне хармонију,  баш као и жена која тежи женствености. Зато и божански поредак брака остаје омрзнут. Како би се обновило андрогино јединство мушкарац мора да врати себи женске принципе, а жена – мушке. Та „целовитост“, како учи „Њу ејџ“, формира се излажењем ван  граница пола у коме је особа рођена, а то се  постиже хомосексуалним и лезбијским везама.[1]

То у ствари представља „теологију обнове“ коју проповеда „њу ејџ“: да бисмо се вратили у стање првоствореног хармоничног андрогина неопходно је да се постане мушко-жена – преко хомосексуалности и лезбејства. Шта више – андрогинизација ће довести  до стварања једне нове врсте, сличне анђелу, баш оне „седме расе“  Блаватске, која ће се састојати само из духова. Зато за „пророке“ „њу ејџа“  хермафродит представља једино нормално, и његов симбол је нераскидиво сливање супротности – ина и јана. А подела на полове ја аномалија и све што је повезано са породицом,  што намеће културна ограничења за самоизражавање људи мора да буде укинуто.

Тако хомосексуалност, према тумачењу „Њу ејџа“ , није само изазов савременом друштву и његовом традиционалном моралу, то је припрема за проглашавање и консолидацију  „религије содомизма“ која као нова, екуменска религија треће хиљадугодишњице треба да замени хришћанство. Смртни грех „Њу ејџ“ проглашава  за највишу, божанску, обнављајућу љубав, иако се на тај начин човеку  заувек затвара пут према истинском спасењу. Судбина содомита је страшна – одбијањем пола он одбија и судбину коју даје Бог, он себе  осуђује на другу смрт. Његова душа коју је анђео напустио трпи духовну мутацију и иде само онако како је замислио сатана.

Сакривајући прави,  духовни смисао свог програма, њуејџевци су искористили могућности нових праваца у социологији и психологији, који су у време   формирања „њу ејџа“ тек јачали, њихове идеје су представили уоблику научних концепција и теорија које су потпуно у складу са духом времена. Међу њима је најзначајнија била концепција гендера,  која је разрађена крајем 60.година од стране америчких психолога. Концепцију гендера је први формулисао сексолог Џон Мани,  специјалиста за интерсексуалност  и транссексуалност. Он је био тај, који је увео појам „гендер“ и „улога гендера“ како би означио „социјални пол“  човека који се схвата као социјално одређујући идентитет, и који он разликује у односу на „биолошки пол“ који човеку даје природа.

Врло брзо су социолози и психолози почели да   користе те појмове. Они су се брзо раширили по  феминистичком покрету које је,  борећи се против власти мушкарца, своју анализу померио са критике „биолошког“ идентитета на „социјални“. То   је феминизму омогућило да пол разматра као чисто социјалну појаву  која не зависи од природе, већ од васпитања. У резултату, у новој конструкцији,  „гендер“  постаје кључна концепција. Велики допринос за њен развој  је дао француски фолозоф Мишел Фуко, апологет грчке педерастије коју он види као праву љубав.

У условима „културне револуције“ која се ослања на снажни научно-религиозни фундамент, радикално расположени первертити почињу политичку борбу за признавање хомосексуалности као  нормалног, алтернативног начина живота. Фронт за ослобођење гејева, који је у том циљу формиран у САД, увео је нови социјални појам „лезбејке, гејеви, бисексуалци и трансгендери“  (ЛГБТ) како би их издвојио као носиоце посебне самосвести и нове субкултуре. 1969.године се разбуктала такозвана Стоунволдска побуна која представља почетак устанка сада већ уједињене ЛГБТ заједнице. У САД и у другим земљама Запада формирају се многобројне организације које, после изјављивања да имају право да буду „посебни“  као главно политичко средство притиска користећи „геј-параде“ прелазе у свеобухватну офанзиву под паролом да штите „људска права“. Застава у дугиним бојама, коју је за „геј-параде“ осмислио Гилберт Бејкер, амерички уметник-активиста, претворила се у симбол читавог покрета. У ствари, он је помоћу дуге ископирао један од симбола „Њу-ејџа“,и осликао мост између индивудуалне човечје душе и „свеопште над-свести“, односно Луцифера.[2]

Најважније што је успела ЛГТБ-заједница је то, да је друштво из основа променило свој однос према хомосексуалности. У америчкој социологији и психологији су престали да је разматрају као патологију или одступање и почели су да је сматрају као један од облика „сексуалне оријентације“,  уз хетеросексуални и бисексуални. За дискредитовање оних који су критиковали или једноставно нису прихватали ту аномалну појаву, амерички психијатар Џорџ Вајнберг је 1972.године увео појам „хомофобија“ која значи „ирационални страх“. У ствари – он је поновио Јеремију Бентама, за кога  је осмишљена морална позиција представљала „ирационални религиозни страх“. Најзад, када је припремљена база,  1973.године под утицајем чисто политичких фактора, због претње да ће бити организовани нереди, Америчка асоцијација психијатара (АПА) без обзира на научни медицински прилаз, престала је хомосексуалност да сматра за психичку болест,[3] и о њој је престало да се говори на научним конференцијама и симпозијумима. Та дијагноза је проглашена  за „дискриминирајућу“, а почета је дискриминација оних који су желели да се ослободе тог порока.

Главни продор ЛГТБ-заједница  је направила већ у време када је растуран Совјетски Савез, а свет који је имао два пола се распадао, и када је западна концепција „људских права“  потврђена као једини могући систем вредности. 17.маја 1990, оријентишући се на АПА и налазећи се под најјачим могућим политичким притиском, Светска здравствена организација  је искључила хомосексуалност  из Међународне класификације болести. Тај дан ЛГТБ-заједница слави каоМеђународни дан борбе са хомофобијом.

На тај начин је настраност легитимизована и почела је да се разматра као   варијанта физиолошке и моралне нормалности, односно као алтернативни начин живота. Врата су отворена широм, и патолошка појава је на Западу почела да продире  невероватном брзином. ЛГБТ-заједница је за свој главни задатак поставила „скидање маркера  патологије или девијације са хомосексуалности“ у свим националним државама, што је и почело да се дешава 90.година. Паралелно са тим дошло је до процеса општег укидања кажњавања  због педерастије, за које се у овом тренутку кажњава  још само у неколико земаља Африке и Азије. У Русији је одговарајући члан кривичног  законика укинут 1993.године, када се земља припремала за пријем у Савет Европе.

„Квир“ – револуција: од једнакости полова ка њиховом укидању

Крај осамдесетих и почетак 90. година  је истовремено означио озбиљне промене у самом содомитском друштву, у коме су се појавиле две струје. Једна је уједињавала гејеве и лезбејке, који признају мушки и женски пол, и успевају да прихвате избор, док друга категорично негира сам принцип различитости полова и хетеросексуалност као такву. И ако прва представља такозвану „уличну хомосексуалност“  која постиже извесне правне и социјалне резултате, друга доминира у интелектуалним, универзитетским круговима и чини активну  научно-окултну срж, која се преко уништења разлике међу половима бави разрадом дуготрајне стратегије рушења природног реда ствари. 

Јачање друге струје представља последицу активирања женске хомосексуалности која га је, пошто се спојила са широким феминистичким покретом и постала његова идејна база, усмерила у одређеном правцу. Феминисткиње-лезбејке су биле те које су формирале такозвани „квир-правац“ (од речи queer– чудан) који се нашао код изворишта нове интерпретације појма „гендер“. Тај термин, „квир – идентитет“, који је затим широко коришћен, прва је користила професор Калифорнијског унивезитета, лезбејка Тереза де Лауретис. Затим су почели да га користе у описивању не само содомита, већ и других „идентитета“ који се не уклапају у оквире традиционалне гендерске дихотомије. [1] Тако је појам „квир“  означио прелазак од феминистичке теорије хомосексуалности ка гендерској теорији, која говори о различитим типовима „гендерског идентитета“.

Прави оснивач квир-теорије је Јудит Батлер (њен рад има назив „Гендерски немир“, 1990.) која је дала револуционарану дефиницију концепције „гендер“ тиме што је максимално критиковала појам „полнаједнакост“. Пошто  је коначно поделила појмове „биолошки пол“ и „социјални пол“ (гендер) она је изјавила да ово друго уопште не зависи од првог, да   све  зависи искључиво од слободног човековог избора, у зависности од оног гендера који човек себи даје. Суштина новине може да се изрази појмом „скуп квирова“, чија консолидација проглашава нестанак разлике између мушког и женског пола и категорија које су са тим повезане. Потврђује  се „мултисексуалност“ која је карактеристична  и за хомосексуалце, и за андрогине,  и бисексуалце, и хермафодите, и травестите, и хетеросексуалце, при чему може сасвим мирно да се прелази из једног у други облик. Како учи Батлер, човека не одређује природа која му је дата, већ се она структурира или форматизује: „полног понашања нема у нашем дубинском „ја“. Оно се ствара из искуства, из наших односа са другима, под утицајем сложених психичких механизама“.[2]

Тако се нова концепција „гендера“, која представља плод квир-теорије, бори за потпуно мешање полова и за неутрално одређење пола, које одговара средњем роду „оно“ (енгл. „it“). Ако се тако прилази, ако се сви облици  који су у вези са биолошким разликама мушкарца и жене проглашавају само за некакву бајку, хетеросексуалност постаје само један од могућих облика понашања.  Гендер се одређује само личним избором човека, и он може да се мења у зависности од привлачења  –  ето то су и почели да називају „гендерски идентитет“ (на енглеском се то зове: „performance“).

Све те теорије су се нашле као база за пројект потпуне светске сексуалне револуције,   усмерене према „отуђењу“ појединца од његовог пола. Међутим, од   пута који изаберу за своју реализацију,  поборници ове теорије се могу поделити у две групе. Једна се залаже за скривено рушење културног и социјалног поретка, преко поделе по полном одређењу, а друга је изабрала максималистичку варијанту која одбија чак и физиолошку природу поделе на полове и која се бори за потпуну сексуалну анархију. На пример, шпански квир-филозоф Беатрис Пресиадо инсистира на таквим „политичким стратегијама“ какве су „губитак идентитета, промена технологије тела, промена анатомске медицине која ће производити тела „нормална“ и тела „са маном“, и сл, и сл. Један други писац – настрана Моник Витинг, представница радикалног крила лезбејског покрета и ауторка модне теорије straight (што значи: „сексуално ваљан“) тврди да не постоје „мушкарци“ и „жене“. Он  те категорије назива „језичким смицалицама“, уз помоћ којих је саграђена комплетна хетеросексуална заједница, и позива на ослобађање и смишљање новог језика и нове граматике  и замену свих термина који имају везе с полом (мајка, отац, муж, жена) новим – „гендерски неутралним“ појмовима. Још један квир-филозоф, Жак Дорида своја размишљања   своди у следеће: „А зашто да се не измисли нешто друго, другачије тело? Друга историја? Другачија интерпретација?“

Као  резултат  је тај добро уједињени квир-правац успео да се појмови „гендер“ и „гендерски идентитет“ устале не само у социологији, већ и у правној сфери, тако што су се под термином „сексуална оријентација“ претворили у темељни елемент новог светског сексуалног поретка који се управо ствара.

А то је, опет, омогућило потпуно кршење. Ради се о томе  да, мада се појам „сексуална оријентација“ сматра за   параван  за хомосексуалност,  њега не конкретизује ни један међународни и национални документ, што омогућује да свака сексуална оријентација добије статус норме. То значи да за социјално легитиман може правно да се сматра сваки сексуални акт, чак и онај који се данас сматра за злочин, само ако је учињен добровољно. То се односи и на полигамију, и на полиандрију  (више мушкараца), и на сексуално мултипартнерство, на бисексуалност, на инцест, и најзад, и на педофилију и зоофилију (ту немају права да се умешају чак ни заштитници животиња).  Све зависи од степена „еманципације“оних из највиших слојева друштва, који су или лично чланови светске содомистичке мафије, или су под њеним снажним притиском.

Правно признање содомистичке мафије

Рехабилитација  хомосексуалности, која се већ догодила, довела је не само до наглог пораста бројности настраних, већ и до даље консолидације те агресивне заједнице, чији је циљ прелазак у нове облике експанзије. Како је један од истраживача тачно рекао, хомосексуалци су слични ћелијама канцера. Обзиром да  имунолошки систем организма пребројава и уништава поједине ћелије тумора, оне се групишу како би преживеле, односно заварале ћелије за праћење имунитета. „Толико се развијају да горњи слојеви ћелија почињу да притискају доње, те их тако уништавају. У резултату се добија трула жижа која трује организам, развија се такозвана карциномска интоксикација. То је директна аналогија са „плавом мафијом“[3].

Јер заиста, настрани, који се не задовољавају легализацијом, делујући по правилима мафије, за себе захтевају специјални статус и специјална права, која ће им дати јединствен положај и која ће им омогућити да отворено пропагирају и натурају свој поглед на свет и свој начин живота. Ето у чему је смисао права за која се они боре. Јер појам „сексуална мањина“  који се сада користи у правним документима, они су данас почели  да користе  не само ради   директног подсећања на себе у  антидискриминационим  законима, већ и ради доношења појединачних закона о „сексуалним мањинама“, па чак и за директно подсећање на „сексуалну оријентацију и гендерски идентитет“ кроз чланове  устава.

Пошто је у међународним организацијама оформила утицајан лоби, ЛГТБ-заједница је успела да се преко Међународне  асоцијације  хомосексуалаца и лезбејки 1993.године укључи у организације, које су акредитоване при УН. Та организација врши мониторинг ситуације и 17.маја сваке године објављује карту која приказује положај поштовања права сексуалних мањина у свету. Исте године је Управа Високог комесара  УН за избеглице (УНХЦР)  у својим консултативним закључцима почела хомосексуалце да третира као „посебну социјалну г рупу“, а 1995.године су УН  у списак кршења основних људских права унела и кршење права сексуалних мањина.

Најдоследнији и најбескомпромиснији заштитник права настраних је Европска унија. Принципи њене активне позиције по том питању су били постављени 1994.године  када је Комитет Европског парламента за грађанске слободе и унутрашње послове сачинио и прихватио извештај „Иста права за хомосексуалце и лезбејке у ЕУ“, чији је аутор   Клаудија  Рот, представник Партије зелених СРН. Према резултатима заседања, Парламент је донео резолуцију о препорукама  Савету министара да се забране сви облици  дискриминације према сексуалној оријентацији (укључујући и област закона о партнерству и усвајању деце), али Уговор ЕУ који је тада постојао није обезбеђивао за то одговарајућу законодавну базу.

Како би таква ситуација била исправљена ЛГТБ-заједница је заједно са другим групама  које се боре за равноправност, почела да лобира владе европских држава да се у наведени уговор унесу исправке. Као резултат је у нови Амстердамски уговор из 1997г. (ступио је на снагу 1999г.)  унета  исправка која је Европској унији дала правну основу да може се бори са дискриминацијом због сексуалне оријентације. О томе говори члан 13 Уговора који представља  први међународни документ који је отворено проговорио о сексуалној оријентацији. Забрана  те врсте дискриминације фиксирана је и 2000.године у Повељи ЕУ о основним правима грађана ЕУ.

Најзад, 2006.године  Европски парламент  је донео резолуцију „Хомофобија у Европи“ у којој се неприхватање настраних  сматра према раније помињаној  Бентамовој формули за „ирационални страх и одвратност према хомосексуалности, лезбејкама и гејевима, бисексуалцима и трансвеститима, који је заснован на предрасудама,  а близак је расизму, ксенофобији, антисемитизму и сексизму“.[4]  При  чему су међу облицима  у којима може да се пројави хомофобија побројани не само праћење и убиства, већ и исказивање мржње помоћу речи, подсмехом и увредом речју. Дошло се дотле да неки експерти предлажу да се хомофобија класификује као «несношљиво растројство личности». Заједно са расизмом и сексизмом  у скорој будућности због таквих ствари ће можда људе да смештају у психијатријске болнице.

2010.године одговарајућу резолуцију («Дискриминација због сексуалне оријентације и гендерског идентитета») прихватио је и Савет Европе. У њој се подвлачи посебна одговорност парламентараца за   иницирање и помоћ  у промени закона у тој области.

(Наставиће се)