Мост у Косовској Митровици на листи услова за ЕУ

Да ли Европа освежава листу услова да би Србија добила зелено светло за почетак претпријемних преговора са Европском унијом. Изостанак датума могао би да радикализује отпор Севера.

09.06.2013. Новости.рс, за ФБР приредила Биљана Диковић

У Србију ових дана опет стижу обесхрабрујуће поруке у вези са добијањем датума за почетак преговора са Европском унијом. Све су прилике да ту степеницу на европском путу, упркос тешким уступцима који су учињени, Србија неће прескочити на Видовдан, како се очекивало.

У најбољем случају датум ће бити одобрен на јесен. Ако и тада буде. Јер, држава која има одлучујућу реч – Немачка – сматра да Србија неће моћи да почне преговоре о чланству у Европској унији до следеће године. И тада, наравно, само и искључиво под условом да испуни обавезе везане за нормализацију односа са Косовом.

Те обавезе званично су наведене у бриселском споразуму. А сада се на мала врата уводе и неки нови захтеви. Тако се јавља да међународна заједница разматра и могућност да Влада Косова у догледно време посети Београд, а представници Владе Србије дођу у Приштину.

Стигао је, такође, и незавничан предлог од „једног европског дипломате“ да премијер Ивица Дачић и Хашим Тачи симболично уклоне барикаду на главном мосту у Северној Митровици. Тако би, појаснио је дипломата, послали поруку о нормализацији живота на северу. Овај предлог многи ће у Србији протумачити као нову уцену. Већ се чују питања хоће ли српска влада, поред ионако тешких услова из бриселског документа, добијати нове све бесмисленије и бруталније захтеве? А заузврат никакавих „награда“ неће бити.

СВЕ БЕСМИСЛЕНИЈИ И БРУТАЛНИЈИ ЗАХТЕВИ

ВУКАДИНОВИЋ оцењује да Немачкој, то јест канцелару Ангели Мерекел, не одговара да се обавеже на проширење Еврпске уније, па је и додељивање датума Србији крајње неизвесно: – С друге стране, влада у Београду преузела је и чак радиклизовала мантру претходне владе да нам без ЕУ нема живота и да нам без датума нема будућности. То је природно створило стање да се измишљају све бесмисленији и бруталнији захтеви који нам се испостављају.

– Наравно да ће се пред Србију стално постављати нови услови, чак и понижавајући, попут овога да Тачи и Дачић заједно уклоне барикаду – каже за „Новости“ Крстимир Пантић, бивши начелник Северне Митровице и заменик шефа Канцеларије за КиМ. – Али, најтежи услови тек следе, а то су столица у УН и признање Косова као независне државе. Неко мисли да Србија није довољно кажњена и да је треба бацити на колена.

Барикаду на мосту у Косовској Митровици поставили су, наглашава Пантић, незаштићени грађани уплашени за сопствену безбедност и она представља пораз и срамоту за међународну зеједницу. Да су се КФОР и ЕУЛЕКС понашали у складу са мандатом који им је додељен барикада никада не би било.

Указујући на чињеницу да је потпис на бриселски договор стављен, али датум за почетак преговора још није на видику, Пантић истиче:

– Ако неко искрено жели да Србија добије датум, онда су то Срби са севера Косова и Метохије. Србе са севера само датум може ослободити осећаја колективне одговорности за све лоше што се дешава у Србији. Они су врло јасно ставили до знања да не прихватају бриселски споразум и да не желе да учествују у његовом спровођењу и тај став нису променили до данашњег дана, али ипак су свесни одговорности и према грађанима Србије и према својој влади. Неодговорно понашање међународне заједнице, ако изостане поменуто зелено светло, довело би владу у тешку ситуацију да грађанима објасни зашто смо поново кажњени, а могло би и да радикализује отпор Срба са КиМ.

„Рифрешовање“ листе са захтевима да би се добио датум, писац и посланих Синиша Ковачевић коментарише на свој познати начин:

– Нема прага који се неће прећи у понижењима. Видећете шта ће се све још тражити. Када би Дачић и Тачи уклонили барикаду на мосту у Северној Митровици, следио би као захтев – пољубац у уста на том мосту.

Предраг Симић, професор на ФПН и некадашњи амбасадор у Паризу, каже за „Новости“ да се нада да ће Немачка ипак одлучити да нам да зелено светло за датум. Он истиче да Србија, уочи избора у Немачкој, никоме не може да донесе поене.

– Није реч само о Немачкој, многе северне земље врло су скептичне према државама са југа на које они гледају као на још једна гладна уста. Србија није успела да изгради имиџ земље која ће нечим допринети Европи – каже Симић.

Коментаришући последице недобијања датума по примену споразума, он каже да Срби са Севера живе у нади да ће се тај документ срушити као кула од карата.

– Они би желели да се ништа не промени и да живе као последњих 13 година, али Србија више нема пола милијарде за издржавање Севера. Али, уколико се овај процес отргне контроли, ето већине Срба овамо – каже Симић.

Аналитичар Ђорђе Вукадиновић истиче да је след захтева са којима се суочавамо логичан, јер када једном кренете да попуштате под притиском и када сте спремни на све зарад неког циља, на крају ће стићи све бруталнији захтеви, а и тај циљ ће измицати.

– Све то личи на садо-мазохистички турнир где једни измишљају нове политичке, психолошке и симболичке захтеве, а ми одговарамо тако што их испуњавамо мимо очекивања – каже Вукадиновић за „Новости“.

Коментаришући већ поменути незванични предлог европског дипломате да Дачић и Тачи заједно уклоне барикаду на митровачком мосту, Вукадиновић каже да га не би чудило и да се тражи да Вучић, Дачић и Николић својеручно уклоне шут са моста:
– А после тога на прилазима покрајини да пободу табле са написом „Република Косово“…

*****

СРБИ ИЗ СЕВЕРНЕ МИТРОВИЦЕ ОШТРО РЕАГУЈУ НА НАЈАВЕ УКЛАЊАЊА ПРЕПРЕКЕ НА МОСТУ, ЗА КОЈУ СУ И ЕМОТИВНО ВЕЗАНИ

БАРИКАДА НАРОДУ КАО БАРЈАК СА БОЈИШТА

МОСТ преко Ибра у Косовској Митровици није ни највећи, ни најлепши, али је сигурно међу најпознатијима на свету. Он Србе са севера спаја не с јужном обалом реке, већ са Србијом. Барикада је симбол, као барјак на бојишту, који улива храброст и брани се до последњег, емотивно описују Срби са севера КиМ „свој“ мост.

На најаве из Приштине да ће барикада на централном мосту преко Ибра бити уклоњена они реагују бескомпромисно, без обзира на политичка уверења.

– Барикада је симбол поделе два непомирена народа. На једној обали су Албанци који су амнестирани за све злочине, а на другој Срби, који су отимани и убијани и после рата, а да ниједан починилац није пронађен. Није мудро склањати барикаду у догледно време. Она је симбол отпора, али и реална препрека „блицкригу“ каквим је раније покушавано освајање центра Северне Митровице – каже Оливер Ивановић, бивши државни секретар у Министарству за КиМ. Он је и један из прве групе „мостаџија“ који су од јуна 1999. спречавали Албанце да пређу Ибар и протерају Србе.

„Мостаџије“ данас поново муче сећања на јун 1999. после потписивања Кумановског споразума, када су преко моста иза војних колона потекле колоне трактора натоварених набацаним стварима међу којима су се шћућуриле уплакане жене с децом.

– На срећу, било је људи који су решили да остану. Стали су на мост и одбранили га. За то није заслужан ниједан државни орган, већ искључиво грађани Северне Митровице – каже Брко, један од старих „мостаџија“. Он не жели да открива идентитет, јер поново колају приче да ће Приштина браниоце мостова оптужити за злочин.

– Прича о мосту је велика и неиспричана. Када су сви збегови прошли и Митровачани су се поколебали и спремили да крену у Србију. Тад је Драган Јовановић Чуља стао испред колоне и позвао: „Жене и деца нека иду, али ми, људи, морамо да одбранимо Митровицу“. Тако су се окупиле прве „мостаџије“. У манастиру Девич заклели су се да ће положити и живот али да неће дозволити да мост падне. Главна снага били су млади момци које су предводили Паги и Црни – каже Брко.

У Митровици је тада живело само неколико стотина Срба, радила је једна продавница и једна ћевабџиница.

– Не знам како смо издржавали. Тукли смо се свиме што нам падне под руку, летвама, циглама, камењем, само да Шиптари не пређу Ибар. Срећом, Французи су схватили да нећемо одустати макар изгинули и поставили су барикаду. Тако је створена линија раздвајања – сећа се Жико. Он истиче да су други стуб одбране северне Митровице били запослени у болници. Они су месецима свакодневно „крпили“ жртве уличних битака.

– Људи су голоруки ишли против оклопних возила – каже др Марко Јакшић. – Нису одустајали јер су им одмах иза леђа станови са женама и децом. Нису узмицали ни кад су губили удове од бомби, ни под каменицама ни под мецима. Дечаци су страдали скачући пред тенкове и хамере, пекући руке на њихове куполе и цеви. У мост су уграђени 14-годишњи страхови и надања Срба, непроспаване ноћи, безбројне беспоштедне уличне битке. Уклањање барикаде била би кап која би прелила чашу, дошло би до хаоса. Цела Митровица је спремна да брани мост од било кога.

ОДРАСЛИ У ОКРШАЈИМА

НАДОМАК моста је мали трг посвећен браћи Милић, тројици младића који су изгинули током НАТО агресије. Тај мали плато је омиљено место за игру српских малишана. На тргу унуке чува бака Снежана и каже да се на истом месту пре десетак година њен син први пут борио против Албанаца.

– Напунио је петнаест година и купила сам му патике. Пошао је у школу, а онда су се зачуле сирене, Шиптари су покушали да пређу мост, умешао се и КФОР. Син ми се вратио увече с дроњцима на ногама, модар и надувен од сузавца. Извинио се за патике, рекао је да је морао да шутира патроне сузавца и шок бомбе. Изгледао је као моје дете, али више није био дете – сећа се Снежана.