Ходочашће на мајчин гроб (Косово, Србија)

Понедељак, 27 Мај 2013 17:37

Павел Зарифулин (рођен 5-ог августа у Казању, Татарстан) је познати руски Евроазијац, иначе главни уредник и директор „Центра Лава Гумиљова“ из Москве. По образовању је етнограф, а поред етнографије специјалности су му историја, етнологија и историја права.

Приче које ћете прочитати су из његове књиге „Руска сакрална географија“, а односе се на његов боравак на Косову и Метохији.

Гавран и храст

Црни џип којим смо путовали ка Приштини, у власништву Канцеларије за Косово и Метохију Републике Србије, у једном тренутку почео је да претиче бели албански мерцедес. Не сећам се ко је кога први ударио, али, брзином глисера који јуре сто педесет километара на сат, наши аутомобили почеше да се сударају, ломе бочне стране и да варниче. У прозору сам видео албанске озлојеђене црне очи. На лицима мојих српских сапутника није заиграо ни један мишић.

Били су хладнокрвни. Ова сцена из америчког филма по сценарију Клинта Иствуда потрајала је минут и завршила се за трен. У једном тренутку снажнији џип одгурну албанског „бесплодног ждрепца“ у јарак; он се заокренуо, а ми смо наставили даље. „Овде се не смемо заустављати – рекли су ми Срби – то је албански део Косова“. Овлаш нагњечени џип појурио је даље, а одмах после кривине стајала су један за другим америчка оклопна возила са белим натписима КФОР-а и звездасто-пругастим заставама. Возач је подигао леву руку, Јенки на предњем оклопном возилу климнуо је главом, осмехнуо се, и такође подигао руку, а затим се упутисмо на разне стране. Јенкији су се смејали и добацивали нам нешто љубазно, чини се; пријатељски народ, срећни људи! Срби су их гледали као кроз акваријум – онако како Руси гледају један другог у московском метроу. Поред нас су промицале изрешетане албанске куће од црвене цигле са заставама САД, Албаније и Европске Уније на крововима, рушевине и скелети српских кућа и дрвећа. Албанци дрвеће, по свему судећи, не воле; палили су српске куће заједно са њим. На Косову дрвеће почиње тамо где још има Срба. Срби кажу да су Шиптари (Албанци) раније били планински пастири, а да су дрвеће садили Срби. Због тога га Албанци и секу – јер је српско. Србија је храст. Кфор учи Албанце како да секу тај храст. Кфор одсеца овај храст. Тотем – птице Англосаксонаца дуго су биле црни гавран и белоглави суп. Лешинари. Црни гавран никада неће слетети на ишчупани храст. То је алхемијски закон. Због тога ће англосаксонски рат против Срба бити вечан. То је рат светова. У овом рату Срби су предодређени да победе.

Албанци су синови орла (Шиптари). Англо-Саксонци су им забранили да носе то поносно име и дали су им нове симболе. Плаву заставу са сликом Косова у средини, које подсећа на разливено жуманце. Ништа у овој покрајини није како треба. Све је наопако.

Нарушене су пропорције, наелектрисан је ваздух. Православни манастири, обавијени бодљикавим жицама, уништена српска гробља, окупирана територија бедем је америчке трговине хероином. Улога Албанаца је завидна – постали су главни дилери дроге у Европи, потиснувши на нарко тржишту Турке. Јенкији допремају тоне хероина из своје ваздухопловне базе у Кандахару на Косово, а Албанци су задужени за његову дистрибуцију. На високом небу Косова лебде амерички хеликоптери, налик на црне дирке на хармоници.

Све је захватило зло. Пут је све апсурднији: покрај путева ничу плакати који осликавају муслимана у „интифади“ који срећно испија британско пиво. It`s ОК! Приказују се затим немачки тенкови. Наша генерација их је гледала у старим добрим ратним филмовима из времена Брежњева. Немачки тенкови! Пролазимо затим поред стакленог пословног центра – најновији поклон Арапских Емирата. Центар је од стакла и бетона, издају се канцеларије!

Унаоколо ничега нема – понегде само старе рушевине српских кућа. Какви ће то службеници радити, и какви менаџери у том тржном центру усред бескрајне околоприштинске пустоши? Увезени канцеларијски робови из Тајланда и Пакистана – директно увезени из Абу Дабија? Катарски зелени људи?

Косово је оличење постмодерне. За низом немачких тенкова креће се португалски аутомобил. А онда црнци, црнци – британски пункт. Возач подиже леву руку.

Албанско венчање је светао обред. Старији људи очајнички лупају у бубњеве, неко скаче, неко пуца, неко свира. Срби без страха посматрају варваре. Британци с туристичком равнодушношћу фотографишу свадбу. Албанци се веселе јањичарском енергијом. Осећа се као да знају да је све то само на кратко, да су зашли у туђу башту. Због тога је и њихова радост злобнија и веселија. Дан је, и то наш!

Божији вукови

Тотем – животиња Срба је вук. Срби су једини словенски народ који има за симбол баш ту звер. Осталима су симболи медвед, бизон и свиње. Срби су као вукови када се сусрећу – почињу да се поздрављају баш као вукови: миришу се и љубе. Србин, угледавши другог Србина, радује се и мења. Почиње да се смеје и да прича, прича. О било чему: о Коштуници и Борису Албанцу (Тадићу). О наредној утакмици, „Црвене звезде“ („Цигана“) и „Партизана“ („Гробара“), о српском селу, и Путину.

Србину је задовољство да разговара са другим Србином. Срби су повезан и комуникативан народ. У принципу, једни су другима довољни, мада признају и неке друге народе. Али главна ствар за њих је православно хришћанство. Оно је темељ српског идентитета. Након промене вере Србин губи националну припадност. Ако је Србин прешао у католичанство, он постаје Хрват. Он наставља да говори српски, али више неће бити Србин (Срби кажу: „Сада Хрвати имају свој језик, а ми имамо свој“. Премда разлике између та два језика уопште нема.). Ако Србин пређе у ислам он постаје муслиман, и истовремено престаје да буде Србин. Дакле, Србин може бити само православан, и никакав више. Данас не постоје чак ни српски атеисти. На пример, наследници Лењина и Тита из Социјалистичке партије Србије себе називају „ортодоксни социјалисти“ или чак „православни бољшевици“ (тако су се некада звали и Евроазијати).

Мама Византија

Не може се рећи да су Срби „обредни верници“, да сви листом држе постове и недељом иду у цркву. Не, тога нема. Али православље у Србији је стварно, није разливено или гламурозно (као у Русији). У српском православљу буја живот, ври енергија, оно је урођено људима, оно је постало судбина православне Србије. Србија је једина земља која се с правом може назвати наследником Византије. Заправо, не. Наследница Византије је Русија, једини народ из византијске породице који је створио нешто ваљано. А Србија јесте сама Византија. У географском, културном, цивилизацијском, архетипском и у свако другом смислу. Срби често говоре за Русију: „Како се односимо према свом детету? Нормално је да га обожавамо до бесвести“. И то је истина. И не због тога што су Великоруси потекли од Срба, већ зато што је Русија настала од Византије. Од оца Џингис-кана и мајке Византије. А Србија је њен временом неизбрисан, живи, пасионирани, православни део. Дух дише где он хоће. Дух Византије одабрао је за серафимски анђеоски чин српски етнос. Због тога су Срби прожети онтологијом. Путовање у Србију је ходочашће у анђеоски Цариград, лет на птици времена.

Срби посматрају свет избирљиво, византиоцентрично. Они примећују само православне народе. О, Бугарин, гад, Бугарин… О, Румун, идиот, Румун. Грк, добро, Грк. А ово је Црногорац, да Црногорац! Брат Рус, велика земља! То је палета српске самосвести. Знају такође и за православне Осетинце и Јермене, који „нису баш такви, као ми“ (мисли се „нису сасвим православни“). И то је то. Остале народе Срби не примећују, односе се према њима као према инферналном злу или једноставно као према делу неосвојене територије, као према чудној и непријатној средини. Они гледају на неправославне народе као што Индуси гледају океан, не схватајући шта се тамо догађа, не удубљујући се у његов шум.

Србин који пређе у католичанство постаје невидљив, остатак српског народа га заиста више и не види. Он гледа кроз њега! Отпадник нестаје из православног српског постојања, а ортодоксно-солипсички српски рецептори не идентификују католике. Они су нешто слично змајевима, базилиску, снежним сметовима.

Свест је субјективна. Неки људи верују да је Земља округла, други да је квадратног облика, према трећим претпоставкама, она се и даље ослања на китове. Не знам тачно српско мишљење по том питању. Очигледно, према српском погледу на свет, универзум који спасава Бог ограничен је величином православног света, свуда унаоколо шибају таласи првобитног хаоса и избачених из раја сатанских анђела. Срби и даље живе у ери Катехона! Србија је поново рођена из пепела, као птица Феникс, Византија.

Из ове перспективе јасна је чудна, ирационална комплементарност Срба и Руса. Часна реч, Русију нико не воли као Срби, ни један народ на овој чудној, плутајућој у црном понору планети. Али и Руси воле Србе, и то избирљивом љубављу у односу на друге народе, миловане џиновском руском добротом. Руси воле Србе онако како човек воли своју мајку. Изгубљену у детињству и нађену после много година. Дакле, онако како воле и разликују од других своју мајку одрасле животиње: коњи, пси, морски коњици. Осећање љубави према мајци не може се бркати ни са чим. Србија – мајка – Византија!

У центру српског гробља

Мој пријатељ ми је причао како је, на позив локалне српске заједнице путовао у Шведску. Заједно са Србима он се возио из једног града у други, од Срба Србима. Из српске заједнице у Гетеборгу у српске породице Норкепинга, до Српске куће у Стокхолму. За време читавог пута није разговарао ни са једним Швеђанином! Имао је осећај као да путује Србијом: на једном месту је српска трпеза са месом, кајмаком и турском кафом, на другом опет трпеза (мушко друштво и српске песме), затим српски православни звоник, и Српска Православна Црква. А где ли су Швеђани? Срби који живе у Шведској Швеђане и не виде! Срби живе у умреженој Србији!

Кажу да на Косову данас има један и по милион Албанаца. Заједно са Србима пропутовао сам читаво Косово и нисам видео ни једног! Тачније, видео сам их као део промичућег пејзажа, заједно са планинама, бензинским пумпама и НАТО возилима. Путовао сам по српској мрежи. Од града до града, из енклаве у енклаву, од манастира до манастира. А у српској мрежи нема, нити може бити Албанаца. Зову их Шиптари, изговарајући ту реч сочно, као да прелазе на дијалекат змија. Ш-ш-Шиптари.

Другови Албанци створили су, од Америком окупиране покрајине, карго-култ. Као становници Соломонских острва који су се молили америчким и јапанским авионима палим с неба. Косовски Албанци врше намаз* (муслимански религиозни обред који се састоји од молитве и одговарајућих покрета тела и од ритуалног умивања, које претходи молитви) седећи на америчкој застави. Таква је тамо мода. У центру Приштине подигнит је гранитни споменик Билу Клинтону. Претерано, по мом мишљењу. О америчким заставама на свакој албанској кући нећу рећи ни речи.

Косово је свети центар Србије, српска Палестина. Ту су смештене главне српске светиње: Грачаница, Пећка Патријаршија, Зочиште, Девич. Заправо, назив „Метохија“ значи „црквени поседи.“ Данас су они опљачкани и уништени од стране организованих НАТО Албанаца, а такође и немачких војника Кфора, са којима заједно пале православне манастире. Паралелно постављам питање Русима: „Како бисте ви реаговали ако би којим случајем колевка Велике Русије, Владимир, била окупирана од стране НАТО снага, и насељена исламизираним Мордвинцима* (народ који већински насељава републику Мордовију у Руској Федерацији), а око храма Покрова на Нерли се непрестано мотају америчка оклопна возила?“ Наводим само као пример, да бисте лакше схватили шта Србима значи Косово и Метохија.

Ходочашће на мајчин гроб

Оса српске земље је Манастир Успења Пресвете Богородице у Грачаници. Изграђен је 1310. год. Црква Успења Пресвете Богородице изграђена је у облику крста. Осликавање храма извршили су 1321. год. чувени зографи Михаило и Евтихије из Солуна. Поред уобичајених тема, на фрескама су такође изображене сцене из живота Пресвете Богородице и Светог Николе, календари светаца, АКАТИСТ Пресветој Богородици, циклуси васељенских сабора, благородне лозе Немањића и портрети српских патријараха.

Манастир је достигао врхунац свог развоја у XIV и XV веку. Током овог периода братство је бројало више од стотину монаха, интензивно су се развијали разни црквени занати, а у XVI веку овде је отворена и прва штампарија. После Другог светског рата манастир постаје женски и обнавља се великим трудовима монахиња. Године 1999. овде је пренет епископски двор рашко-призренске епархије, који се дотад налазио у Призрену. Током НАТО бомбардовања обитељ манастира није страдала и постала је привремено уточиште за Србе протеране из својих домова.

Грачаница се налази у самом срцу Косова, у приштинском предграђу. И док на северу Косовске Митровице и на југу у Штрпцима Срби живе компактно, тежећи ка Србији и Македонији, православни Срби у Грачаници се налазе у самом центру албанског Косова и западне окупације. НАТО-албанска творевина „Kosova“, попут древне аждаје обавила се око срца Србије и Византије. Али Евроазијати су видели то срце. Они су били у њему, а оно у нам.

Манастир Грачаница окружен је „бодљама“ и обавијен је бодљикавом жицом. Чувају га Швеђани. Наравно, то је срамота и шамар за цео православни свет. Одмах сам се сетио Рифског манастира Богородице Грузијске у Татарстану оивиченог жицом, под војном стражом Норвешке и Кеније. Осењујемо се крсним знаком пред улазом у манастир; окупатори нас посматрају са посебном заинтересованошћу. Улазимо унутра.

Шта се даље дешавало не могу да објасним, а не желим ни да лажем. Иза камене ограде и бодљикаве жице почиње осунчани круг – концентрација „умне молитве“ и наденергије смисла постојања православног света. Концентрација живота – успење. Концентрација Православља у савременом свету налази се у Манастиру Успења Пресвете Богородице у Грачаници на Косову. Шта значи умрети, успети се? А шта је заправо Православље? Ту већ прелазимо на други језик.

Косово отвара очи. То је политички исихазам; после Грачанице и Косова човек почиње да гледа на политику и геополитику срцем, на слепим беоњачама реалности пуцају црвене пруге. Косово је српско гробље; има симболике у томе да смо били у Грачаници баш на Побусани понедељак, кад се Срби сећају својих родитеља који леже под сломљеним крстовима и обелисцима. Плућа удишу кисеоник, ваздух продире у крв претварајући га у злато. Пропорције света су обновљене. Византија је под влашћу крсташа, Светом Земљом газе неверници и јеретици. Грачаница је нови руски Константинопољ, који је тако безуспешно тражила и није могла да пронађе руска војска у бројним крсташким ратовима од династије Романових. Данас је Косово наш Константинопољ. Оно мора бити враћено на било који начин, па чак и уз употребу најновијег сеизмичког оружја и прљаве атомске бомбе (Срби предлажу да се излије руски полонијум у Темзу.) Јер Косово је гроб наше мајке. Гроб наше свете и драге мајке. Византије. То је место Успења Пресвете Богородице.

А сви они који скрнаве и пљачкају њен гроб даће одговор. Швеђани и Грци, Летонци и Англосаксонци, Шиптари и Немци, Украјинци, Пољаци и Французи (сви они који су укључени у ову одвратну мисију копања гробова). То неће бити крсташки поход у класичном смислу те речи. Русија врши помен умрлима. А ако успут буде убијено неколико милиона оскврнитеља гробова, шта ту може бити чудно? Цео свет и све снаге живота ће рећи: тако су и заслужили.

Русија врши помен умрлима на Косову. Ово би требало да уради сваки Рус. Зато што сваки Рус има мајку.