ИГОР БОЈКОВ: Сведоци смо завршнице мучне агоније српске државе

Да ли ће Срби бити у стању да преживе последице ове катастрофе? Или је крај њихове националне историје веома близу…

17.05.2013. Нови Стандард, за ФБР приредила Биљана Диковић

Сведоци смо завршнице мучне агоније српске државе, агоније која се одвијала скоро две деценије. Сада, после потписивања „историјског“ договора о статусу српских општина на Косову – које су само неким чудом претекле после окупације древних словенских земаља од стране албанских терориста 1999. године – на самосталну и суверену српску државу у скорој историјској перспективи можемо да заборавимо. Они који се тако лако ради неког магловитог обећања о одређивању датума почетка преговора о уласку у јединствену Европу (ону исту Европу која је Србе мучила толико година) саглашавају да предају део својих исконских земаља, земаља на којима још увек обитава и које држи њихов народ, не могу бити носиоци стремљења ка истинској независности. Уосталом, од укупне њихове државе остали су изгледа само „рогови и папци“.

Распад „велике” Југославије, уништавање српских енклава у Хрватској и Босни, напуштање Косова, развод са Црном Гором, понижавајуће признавање вођа бандитских албанских група и њихово прихватање као равноправних партнера у преговорима, немоћно-безвољна симулација заштите те предаја последњих српских житеља Косовске Митровице на милост и немилост албанске мафије – све су то жалосни акти српске националне катастрофе, која се годинама одвијала пред нашим очима и чије се финале одиграло недавно. По степену тежине она је заиста без преседана за овај сад потпуно поражени и скоро сасвим згажени народ.

Да ли ће Срби бити у стању да преживе последице ове катастрофе? Хоће ли оживети онај Србима раније својствени тврдоглави непокорни дух? Да ли ће Срби у догледној будућности повратити вољу за националним реваншом својим непријатељима? Или је крај њихове националне историје веома близу, а овај некад поносни западнословенски народ чека претварање у историјску прашину, самлевену на складно подешеним млинским каменовима албанско-муслиманске експанзије и европске свеуништавајуће постмодерне?

Нажалост, изгледа да се може очекивати оно најгоре, чак при пуној свести о, према историјским мерилима, невероватној српској способности преживљавања. Непријатељ, који је на Србе навалио на прелазу 20. и 21. века, показао се много страшнијим од Османске империје. Јер Турци су у своје време Србију прегазили огњем и мачем и држали је у жестокој и потпуној потчињености читавих пет векова. Но они ипак нису успели да сломе дух народа који је све време тврдоглаво жудео за слободом. Удари савременог Запада, међутим, показали су се много страшнији: коришћењем метода политичко-психолошког рата, он је Србију релативно брзо ставио на колена, не прибегавајући „млевењу меса” налик оном које се давно догодило на Косову пољу.

ПОРАЗ ИДЕНТИТЕТА

Срби су, као и ми Руси пре двадесет и нешто година, нису поражени војно и на бојном пољу, него у сфери моралној, духовној и психолошкој. То се показало као много погубније. Телесне трауме зацељују релативно брзо. Међутим, од последица траума у националном идентитету и самопоштовању избављење ће бити много неизвесније и нагризаће многа будућа поколења.

Наравно, могуће је набројати много оправдања за ових дана потписану капитулацију српских политичара. Неко ће рећи да за њих није било другог излаза, као што није било ни за Југославију с краја 90-тих година прошлог века. Утолико пре што је покрадена и растурена Србија још мање способна да се супротстави тренутно најмоћнијој Северноатланској алијанси…

Говорити се у циљу оправдања може све и свашта, и сви ти типични аргументи капитуланата неће наизглед бити без основа. Заиста, војни потенцијал Србије неупоредив је са натовским потенцијалом, и утећи од коначне капитулације и предаје Косова, која је започела још за време председника Милошевића 1999. године, у тренутним условима изгледа као веома сложен проблем да реалне међународне подршке Београду сатераном у ћошак стварно нема… Но главни разлог српског краха не огледа се, да опет поновимо, у томе.

Југославија (и Србија као њена наследница) није била неуспешна у отпору Западу зато што су њене оружане снаге биле сасвим немоћне или зато што није добила помоћ од Русије, на коју је очигледно рачунала. Јер, понављамо, Запад, за разлику од султана Бајазита, није покорио Србију силом оружја. Тачније, не искључиво том силом. Тромесечно натовско бомбардовање од марта до јуна 1999. године, са жртвама од тек око пет стотина убијених, не може се назвати неким страшним војним поразом.

Узрок српске капитулације пред Западом је у сасвим другој равни. Наиме, већ одавно, током најмање неколико деценија, Срби сами отворено покушавају да постану део тог Запада. Бивша Југославија (са њеним српским језгром) била је „капиталистичко-социјалистичка” држава још од 70-тих година прошлог века и претрпела је темељан пораз од Запада и на менталном и на културном плану. Такав степен психолошког расапа неспојив је са дуготрајним отпором оваквом агресору. Историја нам је, по ко зна који пут, на српском примеру сликовито показала да је немогуће успешно се супротставити непријатељу ако ти је, мање-више у целини, близак пројекат који он намеће, ако његове основне вредности не изазивају твоје акутно одбијање, ако ти сам жудиш да му постанеш сличан и ако ниси спреман да бар себи признаш да је улог у тој борби твоје национално биће и самобитност, а не нешто друго. Ратовати против Запада и његових сателита и истовремено гласати за политичаре који на сва уста проглашавају прикључивање том Западу за свети национални циљ – заиста је неспојиво.

Мени би опет могли да се супротставе тврдњом да Србима није остављено много избора. Бити у центру Европе и од ње се оградити каменим зидом у данашњем свету не изгледа могуће. Европски избор Србије, на крају крајева, и није најгоре могуће решење. Да су народи који су се Западу војно директно супротставили (Ирак, Либија, Сирија), скоро у камено доба враћени бомбама итд.

Све то, наравно, могло би да звучи као тачно. Но само је делимично тачно. Главно је ипак нешто друго: разбијене државе су саме себе довеле у стање „идеалних жртава”. Наиме, данашњи Запад уопште није авантуристички расположен и не срља голим рукама на исукане сабље у циљу наметања либералних идеја свету. Напротив, Запад са прорачунатом хладнокрвношћу насрће само на очигледно слабе и рањиве. Притом, не толико на војнички слабе, колико на оне слабе на политичком и морално-психолошком плану.

ЦРНА ПЕРИФЕРИЈА

Још једном подвлачим: од момента кад је Запад прихватио постмодерни пројекат, његова експанзија углавном је усмерена на друштва и државе које против њега немају одговарајућу имуну реакцију (реч је овде, наравно, о више-мање установљеним државним заједницама, операције француске Легије странаца против афричких племена не рачунам). Он насрће, пре свега, на оне који су отпочетка, овако или онако, зачарани његовим саблазнима и у основи се не противе да постану његова, макар најцрња периферија, само да му се прикључе.

Сетимо се да је Садам Хусеин дуго времена био истакнути светски просвећени владар, уживајући за то време сву благонаклоност САД. Сагласићемо се, без сумње, да није на Блиском Истоку било лојалнијег политичара САД и Израелу од незаменљивог председника Египта Хоснија Мубарака. Од њега су лојалнији једино били отворени сателити Америке типа Саудијске Арабије и Катара. Но овде није реч о њима него о онима који су покушавали да уједине две неспојиве ствари: лојалност Западу и националну независност.

Приметимо, на крају, и да је Моамер ел Гадафи последњих десет година живота радио малтене све само да би се искупио за своју бившу антизападну револуционарност. Чинио је то под принудом јер је, после нестанка социјалистичког лагера, остао практично без савезника, но ипак је чинио.

Резултат је познат. Нема и највероватније неће бити јединственог Ирака. Египат је дубоко у сукобима и тако ће остати вероватно још дуго времена. Раскомадана је и у хаос бачена донедавно цветајућа Либија. Сирија се, истина, показала као мало тврђи орах. Али је и тамо Запад нашао ослонац на страни радикалних исламиста, помоћу којих распаљује крвави грађански рат. Одговара ли томе и Србија, и да ли је и она кандидат за овај жалосни низ?

Одговара, итекако! И више од тога, ако је упоредимо са осталим набројаним пострадалим државама, српска нација располаже још слабијим антизападним имунитетом, чак најслабијим. Глупо је спорити са чињеницом да су Срби, и поред привржености православљу, били „вестернизовани” много више од становника блискоисточних земаља. Са Србијом је Запад поступио блаже него са Либијом и Ираком (за сада!), но то се десило само зато што је данас НАТО алијанси некурентно да се у Европи понаша на исти пустахијски начин као на арапском Истоку. Мало политичке вештине и префињености приликом растурања Србије Западу овог пута није било на одмет, мада је резултат идентичан: држава је лишена историјске субјективности, а формално независна земља претворена је у марионету којом се управља из америчке и британске амбасаде.

Неко би могао да пита: постоји ли уопште начин да истрају државе калибра Србије, Либије или Ирака у одбрани своје независности ако на њих насрћу тако моћни непријатељи? На који начин могу себе да сачувају и заштите они који од Кине или чак веома ослабљене наше Русије по војној и економској снази стоје на скали лошије чак за неколико редова величине?

Да, такав начин постоји! И то је реалан начин самозаштите. На карти Света постоји једна држава која га много година успешно примењује. Име те земље је Демократска Народна Република Кореја. Не треба да се на помен њеног имена наше јавно мњење мршти и да од ње гадљиво окреће свој нос.

ВИШЕ ОД АТОМСКЕ БОМБЕ

Мало је оних код нас који схватају да главни извор снаге ДНРК – захваљујући коме не само да може да упућује оштре опаске на адресу Запада већ и достојне „асиметричне одговоре“ – није у милитаризацији њене економије, ни у бројности њене армије, чак ни у успеју њеног нуклеарног програма. Иако је све то важан фактор повећања борбене и одбрамбене способности државе, прави извор њене моћи је ипак у нечем другом. По свему судећи, друштво ДНРК је подвргнуто дејству информационог, културног и политичког оружја Запада само у микроколичинама. Ово је можда јединствена друштвена заједница која на све наскоке Запада на њега има стабилан имунитет. Западне вредности, које у том случају представљају бојеве вирусе, никад се нису могле накалемити и ући у свест житеља ДНРК нити поколебати одлучност вођства земље. Овладавање нуклеарним оружјем овде се само појављује као последица, а не као главни узрок. Можете ли, на пример, данас да замислите Србе који се масовно слажу са увођењем рационализованог система снабдевања (система тачкица) и најстрожију контролу потрошње у циљу очувања слободе и независности. Е, у томе је ствар.

Иако су се Срби у почетку успротивили, ипак су на крају изабрали да се предају, добивши у замену могућност да заузму место у понижавајућем реду за сутерен Вавилонске куле, мада им тај сутерен, поштено говорећи, још увек нико озбиљно није ни понудио. Народ ДНРК је изабрао други пут и иде њиме чврсто и самоуверено, не скрећући са њега. Тај пут наравно није ни лак ни јефтин, али алтернатива му је губљење родне земље.

Коме се то не свиђају пут и пример ДНРК? Кога то почиње да тресе грозница на помен ДНРК, и то због у наше сазнање закуцаних либералних и перестројкиних шаблона о тоталитарзму и диктатури? Није спорно да је корејско искуство уникатно и да се не може пресађивати свуда. Али овде је најважније видети и схватити суштину: ДНРК зорно доказује читатвом свету да је принципијено могућ отпор немилосрдном циничном противнику, вишеструко војно снажнијим.

За то, уосталом, не треба имати превише: довољно је да се има сопствени пројекат уређења живота и државе. ДНРК га има, и он није само написан на папиру (као на пример, двоструко повећање националног дохотка, које не тако давно код нас прогласише главном националном идејом). Тај пројекат живи у срцима и душама милиона Корејанаца. Они су спремни да бране нешто много драгоценије од скупа формалних закона или достигнутог нивоа животног стандарда. А шта су то – као Бога вас молим да ми кажете – могли да штите Срби и њихови марионетски лидери, кад су у већини и сви заједно углавном пригрлили западни либерални пројекат?

Аутентичан отпор западном пројекту може да изнедри само алтернативни пројекат. Он не мора да буде глобалан, може да буде само националан. Али то неће умањити његову снагу и мобилизацијску способност. И више од тога –сведоци смо да у судару са таквим отпором, чак и многоструко јачи противник не ризикује рат са земљом која је спремна на жесток, фанатичан и упоран отпор. Уздизање свог друштва/народа до таквог духовног и физичког стања је дивљења вредна историјска заслуга севернокорејских руководилаца. Мало је, нажалост, у свету оних који су у стању да схвате ову истину.

Надајмо се да је то само за сада.

Превели Филип ВУКАЈЛОВИЋ и Дејан СТЕВАНОВИЋ

_________________

РЕЧ ПРЕВОДИЛАЦА

Још 1861. године група словенофила на челу са Алексејем Хомјаковим (видети „Српски лист“, бр. 6) упутила је посланицу Србима, упозоравајући нас благовремено да се при обнови и изградњи државе нипошто не смемо поводити за Западом и његовим „вредностима“, већ тежити самобитности и пројављивању закона сопственог бића. Нажалост, саблазан западњаштва показала се моћном и код нас и код Руса, а људи који су нас водили показали су се недостојним, те је шачици предузимљивих следбеника различитих западњачких идеологија – чији се број у односу на народну масу, тада и дуго потом, традиционално и инстиктивно дубоко антизападњачку, једва могао изразити у промилима – успело не само да постепено завлада свим областима народног живота већ и да сам народ повуче за собом и одроди га. И ето нас где данас ми, жалосни потомци славних предака, отуђени и отпађени од сопственог лика живота, од онога што јесмо а што је Бог улио у нас, стојимо на самој ивици гробне раке коју смо сами ископали, алатом који нам је туђин подарио, то јест подметнуо.

Братски вапај Игора Бојкова глас је оног најбољег у руском народу, данас, нажалост, расточеном истом опаком бољком која и нас мори, и не у суштински бољем положају од нас. Али ни при таквим невољама и упркос њима, руска браћа нас не заборављају не само на речима већ и на делима, за шта су најбоља потврда оних неколико хиљада руских витезова који, кад беше најтеже, као добровољци ступише у редове војски крајишких и босанскохерцеговачких Срба. Хвала им.

Но кукавичка политика (не)српских власти са обе стране Дрине, доследно вођена током 90-тих година века за нама и издајничка политика истих после „револуције“ 2000. године у склопу својеврсног „злочиначког удруживања зарад спречавања стварања јединствене српске државе на простору бивше СФРЈ“, наругала се жртвама не само руских већ и српских ратника. На нама је данас да, за почетак, макар вапај Игора Бојкова не остане мртво слово на папиру.

Јер, да се опстати може и у судару са премоћном овоземаљском силом, најбоље потврђује сва наша историја од слома српске средњевековне државности, па такорећи до јуче. Може, али ако се хоће, ако има воље за отпором.

„Бог је нама свагда помогао, / тврда воља и мишице наше – / друге нама не треба помоћи“, вели највећи српски песник, сажимајући вековни опит дела наших предака из Старе Црне Горе и Брда. Бог је и данас ту, исти као и увек, а потребне „мишице“ су нам, језиком материјалистичке науке речено, генетски дате (што су код млађих српских нараштаја оне недовољно или потпуно неразвијене, последица је идиотског начина живота коме смо се подали). Недостаје пак „тврда воља“… Воља да се буде слободан, али не „слободан од“ већ „слободан за“; воља да будемо оно што јесмо, за шта нас је Бог дао и чега ради нас је призвао у живот, шаљући нас баш у овакав свет. Воља и жеља да одговоримо на Божји позив и испунимо своје назначење: да се на муци покажемо јунацима и, колико се може, оваплотимо божанску замисао нашег народа – српску идеју.

„Све што вреди, нема цену; што има цену, не вреди“, знали су (и то не просто разумом, већ целим бићем) и Руси и Срби док су били верни налозима сопства. Стога ваља знати и то, без увијања, одважно исповедати да слобода нема цену. Зато на нашој застави мора стајати „Слобода или смрт“.

Да би се пак у овом и оваквом свету очувала слобода, вазда се морало ратовати, и то успешно. А, да би се успешно ратовало, ваљало се и ваља се долично припремати. Је ли Северна Кореја одиста дорасла – онако како то верује Бојков, а чему се и ми искрено надамо – искушењима која ће је пре или касније неминовно снаћи, показаће време. Но, да смо ми данас знатно слабији него пре двадесет година те мање кадри за оно што се ваља и мора, болна је истина, пред којом се не сме жмурити. Да времена за чекање нема ни мало, разуме се по себи, будући да нас дословно сваки „нормално проживљени дан“ у јадној нам Србијици, зајаханој домаћим изродима и њиховим иностраним покровитељима-управљачима све више приближава ивици гробне раке пред којом као народ стојимо.

На најбољим међу Србима је да се што пре окупе и усагласе, отерају издајнике с власти и поставе олош на место које му припада, те поведу народ трновитим путем Слободе. Слободе која нема цену…

Завтра