ДЕСЕТ КРАТКИХ САТИРА

Од Каплана БУРОВИЋА

Књижевник Каплан Буровић, не само међу нама, у његовој домовини и у његовом народу, већ и на све стране свијета, па и преко мора и океана, познат је од свих као научник, као балконолог и, нарочито, као албанолог, али га истовремено познају и као књижевника, посебно и као борца, витеза и хероја за слободу и демократију, као дисидента бр. 1 Југославије и југословенских народа, Балкана, Европе, па и свијета. Он је изузетна личност нашег времена, па нам је као такав поклонио и изузетна дјела.

Као аутор пјесама и поема, приповиједака, новела и романа, њега је још 1955.године увео у своја предавања као савременог књижевника др. Петро Јанура, професор на Катедри Албанологије у Скопљу. Уведен је и у службени програм књижевности Министарства просвијете и културе Албаније, гдје је стигао послије југословенског затвора као дисидентни књижевник, аутор поеме БОЈАНА, објављена у Дубровнику 1952.године. За његов фамозни роман ИЗДАЈА, од самих Албанаца проглашен за chef-d’oeuvre албанске прозе свих времена, Академија наука и умјетности Албанаца прогласила га за свог ПОЧАСНОГ ЧЛАНА, мислећи за њега да је Албанац и њихове горе лист. Кад су сазнали да није Албанац, па ни њихове горе лист, избацили су га из програма, антологија и лексикона. Тада су почели и да га сатанизирају, поричући му и рођено име, камоли роман ИЗДАЈА и остала дјела, на броју 122, за која, поготово за научна, кажу да му их пише Српска академија наука и умјетности, а објављује “словенска мафија”. Ваистину, у посљедње вријеме почели су да га рехабилитирају: лично пресједник Албаније, у своје име и у име албанског народа, извинуо му се јавно, а исто тако и пресједник владе. Очекује се да му се извине и многи други пресједници.

Академик Буровић је од времена члан Савеза књижевника Југославије, Швајцарске, Црне Горе, почасни члан Друштва српских књижевника у Швајцарској, а био је и члан Савеза књижевника Албаније. Уведен је у свјетску ВИКИПЕДИЈУ, па и у многе енциклопедије. У његовој домовини наставља да се персекутира. И поред тога, још 1999. године, Милена Милановић га увела у њен Биографски лексикон СРБИ У СВЕТУ КО ЈЕ КО 1996/99 (Београд-Лос Ангелес), а Никола Рацковић, године 2010, увео га у његов ЛЕКСИКОН ЦРНОГОРСКЕ КУЛТУРЕ, заједно са два његова рођака, познати ствараоци још из средњег вијека.

Каплан Буровић је од времена писао и објављивао своје кратке сатире, од којих је у последње вријеме спремио за штампу збирку СКЕНДЕРБЕГ ПО ДРУГИ ПУТ МЕÐУ СРБИМА, која је већ у процесу штампања. Из ње, за наше читаоце, доносимо овде ових десет.

 ***

МОЈА НЕВЕСТА

Моји родитељи, као и родитељи свих партизана, за сво време рата били су јако забринути за живот свога сина, нашег најстаријег брата, који се зове Џевдет. Он је изашао у партизане врло млад, као и већина његових врсника, другова. За сво време рата ми смо стрепили, јер нисмо знали за њега ни да ли је жив. Једном приликом нам рекоше да је убијен, па отац појури шумама и планинама да му нађе бар тело и сахрани га у наше породично гробље, али му тамо рекоше његови другови да се врати кући и да не брине, јер му је син жив и здрав. Само се био ранио, па ето, док је вест стигла до нас – рекоше нам да је убијен.

У пролеће 1945. године, кад сам ја тек био напунио 10-ту годину живота и који месец преко ње, дође нам код куће једна млада девојка, лепа као вила, одевена у војној униформи, са партизанском капом на глави, која имађаше и црвену петокраку, па беше и наоружана, са револвером о појас. Осмехујући нам се лако, али и нешто као са стидом, она нам рече:

-Ја сам Џевдетова невеста!

Име јој беше Паулина, по националности Југословенка, пореклом из села Доњи Ратиш, које се налази у Србији, у Метохији, између Пећи и Ђаковице.

-Оца су ми убили окупатори, албански окупатори…а мама ми је жива…

Пошто се мало размисли ко зна о чему, настави:

-Она, моја мајка, пореклом је одовуд, из Црне Горе, по националности као и ви,- рече нам као са некаквим олакшањем.

По свему је мислила да ће нам то бити мило, јер – по њеној мајци – испада да смо земљаци. А то није баш неважно. Наши стари и данас кажу: “Краву  и невесту узми из свог села!”

Могуће су рекли купи из свога села, јер се у овим крајевима још увек, ту и тамо, купују не само краве, већ и невесте. Разуме се – међу муслиманима.

-Моја мајта, као и отац, покој му души, – настави наша невеста,- хришћанка је, православне вере…

Она прекиде своје претсављање и погледа све нас редом, да види какав су утисак учиниле те њене речи. Могуће је мислила да је нећемо прихватити за Џевдетову невесту, јер се то већ десило са једним Улцињанинон, нашим рођаком. Родитељи му нису прихватили невесту управо зато што је била хришћанка.

-Ја,- настави она цеђећи своје речи,- као и Џевдет, ваш син, сада и мој муж, чланови смо Партије…

Видело се јасно да се свим својим знањима упињала, ангажовала свој мозак како да нам каже и све друго што је имала, полако и јасно, да бисмо је ми разумели како треба. Мора да ју је и Џевдет посаветовао, припремио за ово, инструирао.

-Е па…тако,- опет настави она, овај пут и са лаким осмехом,- ми, Џевдет и ја, верујемо у Партију…наша је вера заједничка, ни хришћанска ни муслиманска, али људска…хумана… заједничка за све поштене људе на свету, без обзира на њихову боју коже, без обзира на њихову верску припадност, без обзира и на њихову националну припадност…без обзира на све…

Сви смо је слушали помало као утрнути, изненађени свиме и свачиме, и самом њеном појавом, камоли ониме што нам је причала. Могуће – и да је нисмо ни разумели како треба, иако смо стварно, ту – на наше очи, видели да се Улцињанин Ризо Шурла, не само муслиман, већ и црнац, оженио Надом Рачић, кћерком белца, Црногорца православне вере.

Па, бога ми, могао је и наш брат узети за жену не само хришћанку, већ и црнкињу! И зашто не?! И црнкиње су и лепе и добре. Имамо ми једну такву у нашем кварту, лепа је као месец, а добра као анђео. Идемо заједно у школи. Само што је она у први разред, а ја нешто више.

Мајка наша прва дође к себи, загрли Паулину и рече:

-Шућур што ми се спасио син! А што се тиче невесте, како хришћанка, или хуманка, тако и муслиманка, једнаке су! Шућур, шућур што ми се спасио син! Хвала ти, Алахе, хвала! Шућур, шућур… Алаху шућур…Алаху хвала…Велика хвала…хвала!

Био сам тада мален, ученик трећег разреда основе школе. Зато многе ствари нисам разумео. Конкретно, ни то зашто је мој брат морао да оде у партизане, да изложи себе свим тим опасностима, да се рани, па је могао и да погине, да би тамо тражио и нашао своју невесту православне вере. Ја сам моју нашао у мом разреду, без борбе и рана, без опасности да се убијем. Само што сам морао да то кријем од мојих родитеља, јер је и она била хришћанка, а ови моји – муслимани.

Да имам револвер, помислих, можда бих и ја имао њену смелост, смелост Џевдетове невесте. Ех, револвер је велика ствар! Нисам скидао очи са њеног револвера. Рекох вам, тек сам био напунио 10-ту годину.

Е па сада, кад они прихватише православну невесту мог брата, и то партизанку, рекох да ће прихватити и моју – католиткињу, иако ова моја није ни наоружана, ни партизанка. Нема ни капу са црвеном звездом.

Тако ја, после три дана, кад је одзвонило последње звоно у школи, из разреда одведох мајци моју слатку школску другарицу. Звала се Тереза и била лепа, лепша од православне Паулине, али – католичке вере.

Представљајући је, рекох мајци:

-Мама, ова је моја невеста!

-У-у!- ускликну она одмах, сигурно изненађена.- Шта си ово урадио, Калуше, сине мој?!

Кажу да су ме Калуш звали од милоште, а и зато што сам као дечко био лепушкас. Ако се не варам, на грчком језику се леп каже кали, па је могуће та реч и ушла у наш језик из грчког, ма да у Црној Гори имамо и село Калуши, а у Србији и презиме Калушевић.

-Што се чудиш, мама?!- рекох јој ја не мање изненађен њеним ставом према мени.- За Џевдетову невесту не само што се ниси чудила, већ си рекла и шућур што ми се спасио син! Зашто не кажеш и за мене шућур што ми се спасио син?!

У овом рату, колико да знате ви, ја сам теже од Џевдета прошао. Иако нисам рањен ниједном, пре свега – ето – ни моја мајка ме није разумела, башка што сам изгубио две године живота!¹⁾ Џевдет није изгубио ниједну годину живота, а добио је официрски чин, па и лепу невесту, наоружану партизанку, са револвером!

-Овај наш муслимански Бог, мама, неправедан је!- рекох јој пошто ми она узе невесту и одведе је њеним родитељима. Моју Терезу, коју сам тако много волео!

Мајка ме погледа са чуђењем. Сигурно није очекивала од мене овај бунт, ово богоскрнављење, богохуљење.

-Чим се врати кући Џевдет,- наставих ја,- рећи ћу му да упише и мене у веру његовог Бога!

-У-у, Калуше, сине мој!- настављала је мама своје чуђење и запрепашћење.- Што то тако мислиш?! Што то тако збориш?!…У-у-у, Алах ти опростио, Калуше, сине мој мили!…Ах, ова времена, ова времена! Изврнуше све…све изврнуше!

И док је она тако у-укала, ја сам јој се зарекао, пошто она баш хоће да јој бар моја невеста буде муслиманка, чим још мало одрастем, кунем се и вама…узећу за жену ону муслиманку, ону црнкињу из нашега кварта.

  ***

 ЧЕТВРТО ОКО

У Скопљу, као студент, имао сам великог пријатеља албанског књижевника Муртеза Пезу. Како му и презиме каже, он беше пореклом из Албаније, из градића Пеза, стигао код нас после ДСР породично. Ја сам њему преводио на српски његова дела, а он је мени преводио на албански моја дела и објављивао ми их на страницама листа FLAKA E VLLAZNIMIT. Он је тада био главни и одговорни уредник тог листа. Хонорарима, које ми је плаћао моје објављене ствари на страницама тог листа, ја сам студирао, јер ми стипендију нису дали браћа партизани, ратни другови мог брата партизана. Зашто? То је друга прича.

Као дисидентни књижевник бех написао приповетку КЊИЖЕВНИК, којом сам разголитио нашу стварност. Сигурно да се Муртеза није усудио да ми објави ту приповетку, јер није дошао из Албаније да се бори против постојећих југословенских власти, нити да исправи нашу криву Дрину. Зато ме позва на телефон и рече:

-Дођите одмах у моју канцеларију, јер имам да нешто прозборим у четири ока са вама.

Оставих скрипте мојих студирања и пођох. Он ме дочека у ходник редакције, пришапну ми поверливо да ћемо говорити у четири ока и, чим уђосмо у његову канцеларију, закључа врата. Тада ја почех одмах да претражујем по канцеларији, ни да ме зато звао. Он ме погледа зачуђено и упита:

-Шта то тражите?

-Тражим четврто око!- рекох му к’о из пушке.

-Какво четврто око?- зачуди се он.

-Па-а, зар ми не рекосте да ћемо говорити у четири ока?!

-Сигурно да ћемо говорити у четири ока, јер није ствар за коју треба да знају и други!

-Па где су та четири ока?

Тада он поче да броји:

-Зар немате два ока ви?

-Имам!

-И ова два моја ока, зар не чине четири?!,- рече ми он.

-Извините, извините, друже Пеза!- супротставих му се.- Ја имам два ока, али не и ви!

Он се штрецну.

-Да, да!- наставих ја.- Ви немате два ока! Ви имате само једно око! Друго вам је вештачко, од стакла, имитација ока…Зар не?!

Учини ми се да се следи, не зато што му је стварно друго око било вештачко, већ…сигурно је био свестан онога што се догоди после тога.

-Ето зато ја тражим где је то четврто око, драги мој пријатељу!- рекох му ја настављајући помно претраживање по његовој канцеларији.

-А-ах, ето га!- показах му иза ормана са књигама прислушкивач, који су му инсталирали његове колеге из УДБ-е.

На мом суђењу није изашао Муртеза Пеза као сведок оптужнице, али су ми изнели приповетку КЊИЖЕВНИК, иако необјављена, као и његову анализу те приповетке и свих осталих мојих објављених дела на страницама листа FLAKA E VLLAZNIMIT.

  ***

МОЈА ПРВА ЖЕНА

Иако сам се заклео да ћу узети за невесту црнкињу, околности ме оженише белкињом. Звала се Ферихаја, рођена ХАЈРУЛА, из Тетова. Она је једна од главних личности у збивањима мог бурног живота, а верујем и многих других. Била је млада и лепа, толико лепа да ми је на њу завидео и Јосип Броз Тито, па је сигурно била љубоморна и његова Јованка. Бар кад ју је видела у Титовом кабинету.

По вери била је муслиманка, али се правила атеисткињом. Кад је јела свињетину – није се правила. Не, не, свињетину је јела као и сви ми други !

По националности – Туркиња, која ми се претставила, клела се у свеца и кеца да је Албанка, и то од оних које су Срби “окрвавили”, “убили” јој оца, “опљачкали” и дотерали их до просјачког штапа.

У то време УДБ-а ме пратила у корак, сурвејирала и спремала се да ме ухапси као дисидентног књижевника, аутора поеме БОЈАНА, приповетке КЊИЖЕВНИК, дисертације О ДЕТЕРМИНИСАНОСТИ ДРУШТВА И ДРУШТВЕНОГ УРЕЂЕЊА, а и због којекаквих других непречишћених рачуна.

Кад сам завршио војну обавезу и вратио се у Тетово, код ње, те моје лепе супруге, она нам беше нашла стан код једног мештанина, Македонца, староседеоца тог града. Била је то стара кућа, недалеко од центра вароши. За собу и кухињу плаћао сам месечно 2.000 динара.

Још први или други месец нашег становања ту, моја лепотица беше заборавила где јој је нател, џепни телефон. Окренем одмах њен број на кућном телефону и – преко отвореног прозора чујем познати звон њеног телефона. Погледах на прозор.

Преко пута нашег стана беше отворен прозор једне виле. Отуда је долазио звон њеног телефона.

-Жено,- рекох јој зачуђен,- шта ће твој телефон тамо?!

-Знаш, мужићу мој мили,- рече ми она свијајући ми се око тела,- синоћ сам била на каву код моје пријатељице. Она станује ту, у тој вили.

-Аха!- учиних и не сумњајући у ништа лоше, јер је та моја жена била – како већ рекох – Тетовчанка, па је сигурно имала у том граду и пријатељица.

Не прође много и сазнах да у тој вили станује нико други до пуковник Ђоко Митревски, шеф УДБ-е у Тетово.

Ех, лепог ли ми је стана нашла ова моја лепотица!

Али, какву то пријатељицу има она тамо?! Да није супруга шефа УДБ-е?! Или је то сам шеф УДБ-е?!?!?!

 *** 

 ИСЛЕДНИК ТОМО

У затвор у Тетову, пошто сам протестирао против иследника Петра, јер ме малтретирао, отстранили су га и именовали новог, који ми се претстави под именом Томо. Сигуран сам да ни првом нити другом нису то права имена. Свесни својих недела, они су крили своја права имена као змија ноге.

Један дан упита ме овај “Томо”:

-Каква вам је храна?

-Није лоша,- рекох му искрено.- Три пута недељно меса! Нит радимо, нити што привређујемо друштву. Иако нехотице, ми смо паразити нашега друштва!

-Е па-а, видите како вас добро држимо!

-Да, да!- наставих ја,- пред врата затвора је читав дугачки ред оних који чекају да уђу унутра, јер – иако раде од јутра до мрака – платом што им се даје нису у стању да купују меса ни једном недељно!

-А-а, мајку ти твоју јебем!- побесни иследник.- Не можеш да кажеш једну лепу реч, а да јој не пришијеш и једну другу, горку!

-Извините, господине иследниче, али моја мајка је и мајка мајора ЈНА Џевдета!- рекох му гледајући га право у очи.- Чим се будем видео са њим, рећи ћу му да сте му опсовали мајку!

-Ја сам опсовао само ваш део мајке!- огради се он.

-То кажите њему!- рекох му ја.

Од тог дана овај се Томо није више усудио да ми опсова мајку, али ме зато окупао у крви, заједно са шефом УДБ-е, поменутим пуковником Ђоко Митревски.

  ***

ГАЋЕ АДЕМА ДЕМАЧИ

У Казнено поправни дом (КПД) Идризово причао сам албанским осуђеницима о њиховом књижевнику Адему Демачи, који фигурише у Оптужби УДБ-е против мене као сведок. И то као сведок Бр. 1, значи најважнији, јер Бр. 2 је био некакав Бахри Бриску, тада миљеник само југословенских власти, а сада црногорских и албанских.

-Улази Адем у судску салу у Тетову, баца поглед лево и десно да види где сам и, чим ме виде где седим на црној клупи, настави војним кораком, као какав генерал или министар, уђе између мене и судске трупе, председника суда и његових колега, затим се одједном, хитно, окрену према мени, поклони се дубоко, сигурно у знак поздрава, па и у знак великог поштовања,- рекох ја осуђеницима КПД.

-Истовремено,- наставих полако, одмеравајући их очима, пошто сам знао да им се не свиђа то што је овај тако омиљени књижевник изашао пред суд против меине, као сведок УДБ-ине тужбе,- намерно или ненамерно, Адем је поздравио и судију са његовим колегама, председништво суђења, али –  з а д њ и ц о м.

-Ха!-ускликнуше сви од неке превелике радости.

После овога, он се окрену према председнику и, гледајући га у очи, рече му:

-Господине судија, изјаву, коју сам дао под истрагом у затвор у Приштини против Каплана, поричем. Нема тамо ни једне једине истине. Све су лажи, саме лажи…

-Добро, добро,- прекиде га претседник суда Кочо Тулевски.- А зашто сте лагали?!

-Био сам принуђен да лажем, да бих се спасио смрти, јер су ме држали у једној леденој ћелији, где сам био почео да се смрзавам….Са друге стране, иследник ми је обећао, ако будем лагао против Каплана, да ће ме пустити из затвора! Што више, обећао ми је и положај министра у југословенској влади, као што су то дали неким Албанцима…

-Па зашто се не придржавате тог вашег уговора са иследником?!- упита га судија.

-Иследник није одржао реч!- настави Адем.- Он ме изведе пред суд и мене су казнили 3 године затвора. Зато и ја повлачим моју изјаву коју сам дао под истрагом. Кад он није одржао своју реч, нема зашто да и ја одржим моју!

Међу албанским затвореницима у КПД Идризово, који су слушали моју причу о Адему Демачи, беше и некакав Реџеп Буњаку, који је читао приповетке Адема и био јако-јако одушељен њима. Он је обожавао Адема, посебно кад је чуо да су га и ухапсили.

Кад ја заврших, Реџеп рече:

-Адем се усрао под истрагом и изашао пред ваш суд, баћко Каплане, да спере гаће!

 *** 

 АХМЕТ САДИКУ

Пошто се убедих да сам заглавио у Албанији, да ми неће дозволити да наставим даље, за СССР, за где сам био пошао као добар војник за својим генералом Владом Дапчевићем, пошто ми постаде јасно да ме неће пустити ни за Кубу, код Фидела Кастро, шта више ни на Фронту Вијетнама, код Хо Ши Мина, одлучих да се оженим, да бих овако олакшао себи проблеме живота, да бих имао с’ким да делим тај горки залогај емигрантског хлеба.

У Концентрационом логору југословенске емиграције у Черми не беше ниједне женске достојна мени. Покоја девојка је била јако млада, дете, још незрела за удају, а покоја се већ развела од првог мужа. Да тражим девојку ван логора нису ми дозволили, а и која би се удала за једног логораша, интернираног?! Везе са осталим логорима нисмо имали.

Тих дана сазнах да је из Југославије стигла студенткиња З. Б., јако лепа и бистра девојка, коју сам био упознао у Пећи пре мог хапшења тамо. Она је стигла у Албанију могуће одмах за мном, пошто је сигурно сазнала да сам ја емигрирао тамо. Али – њу нам не доведоше овде, у логор. Њу су задржали тамо – у Тирани.

Па лепа је била и достојна главног града Албаније. Могуће су је за то и задржали тамо, да им улепша град. Сетих се Шантића и његове севдалинке “Емина”:

Ја каква је пуста,

тако ми имана,

стид је не би било

да је код султана!

Пошто тих дана оде за Тирану неким послом мој логорски колега Ахмет Садику, овластих га да разговара са студенткињом З. и да јој каже да сам спреман да се оженим њоме.

Надао сам се да ће она пристати. Познавала ме још као ученица средње школе, свиђале су јој се моје приповетке, новеле, посебно роман ФАНОЛА. Преко свега, мислио сам да у Албанији она неће наћи бољу и прикладнију особу од мене да се уда. Познавали су ме и њени родитељи.

Кад се врати из Тиране Ахмет, изађох да га дочекам код улаза у логор, пун наде и исчекивања. Како га видех из удаљености да му је лице насмејано, обрадовах се и махнух му руком. И он ми отпоздрави на исти начин. Од радости ми срце поче снажно да удара, јер помислих да ми је поруку са успехом свршио.

Приђосмо један другоме, руковасмо се, загрлисмо се као логорске колеге, јер се неколико дана нисмо видели и, кад га упитах какав одговор имам од студенткиње, Ахмет махну главом и рече ми:

-Иди, о Каплане! Избриши је из памети! Ја је једва-једва убедих да се уда за мене!

-Шта, шта?!- учиних и занемех.

   ***

ТЕФИК ДЕДИНЦА

Роман ИЗДАЈА написао сам у Концентрационом логору југословенске емиграције у Черми – Албанија, сред мочваре звана Музећеја, слушајући дивну оркестрацију жабљег хора и комараца, године 1962. Са друге стране, стенице, буве и ваши, чиниле су своје. Преко свега руља свакаквих емиграната, који су ми претили и да ће ме убити.

Надљудским упрезањем и самопожртвовањем заврших роман и одмах га послах за штампу у Тирани, Издавачкој кући “Наим Фрасхери”.

Вратише ми га са примедбама и потражњом да којешта изменим.

У међувремену ме ослободише логора и сместише у оближњем градићу Љушње, у кварту звано “Лони Дхамо”, у једној бараци парафабриката, покрита шалотом од катрана, где – што се и шапатом говорило у једном одељењу, чуло се јасно у друго, суседно, које је припадало некој другој породици. Под тим кровом су била 4 стана, соба и предсобље, и 4 породице. Тако је моја породица, јер сам се у међувремену и оженио, била опкољена са једне стране од Албанца са Космета Али Риза Мици, а са друге стране од породице Тефика Дединца, и он Албанац са Космета.

Обојицу сам држао на остојању: ни праг стана им нисам прешао ни за што, па ни у кафани им нисам седео за столом. За првог сам био чуо да се покајао и да је направио молбу да се породично врати у Југославију, док се за другог на глас говорило да је шпијун СИГУРИМИ-а (пандан југословенске УДБ-е!).

Пошто сам преко дана радио у једно трговачко предузеће и пре и после подна, на роману сам могао радити само преко ноћи. Тако сам свако вече куцао на мојој писаћој машини део по део романа од почетка, неколико стотина страница.

Још после прве ноћи, ако не и у току те ноћи, неко је отишао у Отсек унутрашњих послова, код органа СИГУРИМИ-а, и пријавио да ја имам  ш т а м п а р и ј у  и да сигурно целе ноћи пишем летке са непријатељском садржином, које затим раздајем по Албанији и позивам народ да се дигне на устанак.

У ноћној тишини куцање моје машине је одјекнуло не само у суседна два стана, већ у читавом кварту. Али Риза Мици се није чуо жив. Ни ма ко друго у кварту, изузев Тефика. Овај ме трпео једно две-три ноћи, па кад је видео да том куцању нема краја, тресну песницама о зид од парафабриката, некаква слама попрскана циментом, звали су је пупулит, али тако снажно трсну, да помислих да ће је срушити.

-Доста више, Каплане! Остави ме без сна! Сутра треба да идем на посао!- тресао је тај зид снажно, из све снаге, да сам помислио, ако настави то, сигурно ће га срушити.

И урлао је да су га сигурно чули сви у кварту.

Па имао је и право. Прекинух куцање и наставих да се бавим другим пословима, нечујним и за моју женицу, која је ту спавала са нашим малим синчићем.

Најзад прекуцах роман и поново га послах за штампу. Овај пут ми га нису вратили. Оштампаше га, 5.000 примерака! На све стране Албаније напунише се књижаре. Почеше и говорити, усмено и преко медија, преко штампе и радиа. Све само позитивно. Најпохвалније. Учинише роману и промоцију. Не само у Љушње, већ и у Тирани, па и по многим другим градовима Албаније. Говорило се да сам тим романом еклипсирао и највећег албанског књижевника, Исмаила Кадаре.

Мој комшија Тефик слушао је са чуђењем како ми хвале роман. Дан, два, три. Недељу, две три. Месец, два, три. Никако да престану похвале. Говорило се отворено да ће ме прогласити за професионалног књижевника, да ће ме повући у Тирану и дати ми леп, пристојан стан, као Исмаилу Кадаре, који је имао два.

Чуђење Тефика није имало краја, јер се до тада ни са којим емигрантом то није десило у Албанији. Писали су и други по листовима, ревијама, часописима, али не књиге! Па ни брошуру коју! Он је мислио да је то способан да чини само Енвер Хоџа и његови људи, најближи, Исмаил Кадаре и покоји други као он, али не и један емигрант! Њему се за емигранте утувило у глави да су у овој земљи само презрени и сумњиви за све и свашта, посебно да су и агенти УДБ-е, послати мисијом да убију Чика Енвера, да припоје Албанију Југославији. Он је мислио да сам такав и ја.

Па није за то ни био крив. Чим сам се сместио покрај њега са станом, позвали су га у СИГУРИМИ и упозорили да отвори очи и уши, да пази што радим и говорим, и да о свему обавести њих.

Један дан, седећи у кафехани “Музећеја”, састависмо два стола, јер се беху прикупили многи емигранти, а са њима и покоји мештанин. Пили смо пиво и разговарали о које чему, као и обично.

Тефик уђе на врата и, непозван, дође, узе столицу са оближњег стола, па – и не поздравивши се ни са ким – седе за нашим столом и рече:

-Чуо сам да Каплану сви хвалите онај ћитаб, књигу, како се оно зове – роман. А знате ли ви да сам га и ја помагао да то напише?! Ето га, питајте га!

Сви се зачудише и упреше поглед у мене, а ја – у Тефика.

-Питајте га, питајте!- настави Тефик.- Баћан Каплан је целу божју ноћ писао. Ока није склапао. Ту, на другој страни пупулита, налази се мој кревет, где спавам. Али како да спавам, кад он не спава?! Кад бих год чуо да се прекинуло куцање његове штампарије, сигурно од умора, морао се и одмарати, ја сам ударао песницама о зид и бодрио га: “Настави, настави, баћане Каплане! Само настави и пиши, претстави свету све наше патње и страдања, јер као ти нико не пише!” Јест, бога ми! Баш тако сам га бодрио, подржао, храбрио и потстицао да настави писање те, тог ћитапа, главе ми! Ето га! Питајте га! Или није истина ово, баћане Каплане?!

Спустих поглед на сто и, гледајући у криглу пива, рекох:

-Па-а, сви сте ме ви помогли, ко на један а ко на други начин!

  ***

ЖЕНИДБА ПОПА СИМОНА

Есат Љата, оперативац затвора у Бурељу, позва један дан Каплана у своју канцеларији и рече му, гледајући га попреко:

-Попе, ви сте учинили команди затвора молбу да вам вратимо ЈЕВАНЂЕЉЕ, које су вам узели на претресу! Иако је у Албанији вера забрањена, па и верске књиге, ево вам враћамо ваше ЈЕВАНЂЕЉЕ, јер код нас је најшира демократија на свету.

Одбијајући да прима ЈЕВАНЂЕЉЕ, Каплан му рече:

-Извините ме, али ја нисам поп и ни ЈЕВАНЂЕЉЕ није моје! И молбу вам нисам учинио да ми вратите ЈЕВАНЂЕЉЕ, већ моју књигу, збирку приповедака ОДЈЕК КОРАБА, објављена у Тирани 1967, а коју сте одузели на претресу попу Симону Јубани. Исто тако, направио сам вам молбу и да ми дозволите да видим децу, да се уверим да су ми жива. Има 10 година што сам у затвор, још ми нисте дозволили ни да их видим, нити да им пошаљем и примин какво писмо од њих…Ако су малена, недорасли и не знају доћи до овде, нека их прати њихова мајка…

-Нити знам, нити хоћу да знам за то што кажете ви!,- диже глас претећи оперативац.- Овде, у ова документа пише да сте поп и за мене сте поп, а не онако како то ви претендирате. Зато узмите ово ЈЕВАНЂЕЉЕ, јер ћу иначе наредити полицајцима да вам направе леђа мекша од трбуха!

Шта је могао да учини јадни Каплан?! Узе ЈЕВАНЂЕЉЕ и врати се у ћелију.

Не затварајући врата, полицајац позва да пође са њим попа Симон Јубани. Одведе га код оперативца, који га упита:

-Ви сте Симон Јубани?

-Да, ја сам Симон Јубани.

-Вама је усвојена молба за специјалан сусрет са женом.

-Бог био с вама, господине оперативцу! Ја сам поп, католички поп!

-Е па ако сте поп, па и католички! Што има ту?!

-Али, господине оперативцу, католички се попови не жене!

-Жене се не жене, ја за то нећу да знам. Ваша је молба усвојена за специјалан сусрет са женом. Она је дошла и чека вас да вечерас спавате са њом. Пођите у ћелију и спремите се, обучите се пристојно! Хајде, води га!- нареди он полицајца да врати Симона у ћелију.

Чим уђе у ћелију, још полицајац не беше затворио врата, поп Симон Јубани се поче жалити, јадиковати:

-Позвали су ме у команду да ме ожене! Хоће да ме ожене!

Младићи се одмах дигоше и почеше са својим шалама. Један узе и флашу са водом и позва Симона да се окупа. Један други извади дршку кашике од алуминијума, коју беше наоштрио као нож, и рече му:

-Та невеста мора да је или сестра, или кћерка Есата Љате! Па пошто је Есат Љата муслиман, мора да је и невеста муслиманка. Дај попе да те осунетим, јер ти друкчије не дамо муслиманску невесту!

И док је поп озбиљно био узнемирен за оно што га навече очекивало, како ће се проблем решити, младићи су наставили са својим шалама и задиркивањима.

Тада се јави Каплан, који рече попу:

-Знате што попе, узмите ви ово ваше ЈЕВАНЂЕЉЕ и спавајте са њим, јер – са оном невестом тамо – па била она и жена Есата Љате, идем ја да спавам!

 *** 

УРАН КАЉАКУЛА

Уран Каљакула се држао за великог интелекруалца, великог паметњаковића и још већег, јако великог националисту. Док је био на слободи, не само што ништа није објавио, ни најмањи чланчић, већ ништа није ни написао, па ни помислио нешто тако. А завидео је то свима. Посебно онима који су се истицали и прославили. И поред тога, никада се није усудио ни да помисли да било што напише. Не зато што није имао наде да ће му се то објавити, пошто је био у листи декласираних породица, већ и зато што, док је био на студије, није се смео жив чути, да не падне у очи СИГУРИМИ-а, да га не отерају са студија, интернирају и ухапсе.

Видећи мене у затвор како пишем, поче и он да пише. Могуће је помислио да ја нешто знам о промени ситуације. Написао је читаву књигу за албанског демократу Авни Рустеми, атентатора на Есад-пашу Топтани-а. Дебелу књигу, могуће преко 500 страница, на чијој корици беше нацртао ве-лику црвену петокраку. Сигурно је мислио да ће га та петокрака заштитити од власти.

Не знам да ли ју је коме дао да је прочита. Пре бих рекао да се то није усудио да учини. Ни мени је није дао, иако сам му ја дао неколико мојих дела да их прочита. Давао сам му и часове српског језика, наравно – добровољно, без никакве наплате.

У знак захвалности ширио је иза мојих леђа свакакве гласове, па и да ја не знам српски ни за себе.

Уран је био мегаломан и велики завидљивац, тако велики, да му ни колеге, са којима је пао у затвор, нису говорили, значи – ни његови истомишљеници. Посебно је био завидливац неалбанцима. Према суседним народима био је и шовинистички, екстремно расистички настројен.

Ја сам се често шалио са њим, измотавао се, изигравао га јавно, чиме сам често изазивао сву ћелију да му се смеје. Затвореници се нису љутили на мене. Пре свега зато што га нису ценили и поштовали. Због његове надмености, многи га нису ни трпели. А затим и зато што су га видели и чули како ме оговара иза леђа, што им се сигурно није свидело. Ја сам му давао часове српског језика, а он ме иза леђа оговарао, лајао је против мене!

Са друге стране, ја сам се измотавао са њим, а не и са њиховим народом. Његове слабе стране ја сам на хумористичан начин подвргавао критици као његове слабе стране, а не општенародне, албанске.

Тако, један дан, у затворској ћелији беше завладала мртва тишина, досада, мóра, очајање, нико се ничим није бавио, ни играма, нити препиркама и свађама, што је овде – иначе – уобичајена ствар. Да бих разбио ту болесну, морбидну атмосферу, као обично, рекох затвореницима:

-Добро је да знате да је највећи југословенски књижевник Петар Петровић Његош. Он је фамозан, балкански фамозан.

Уран Калакула одмах начули уши, погледа ме попреко, рекао бих крвнички, и упаде ми у реч:

-Наш книжевник Наим Фрашери је светски фамозан!

Сви затвореници начулише уши радознало.

-У Црној Гори, у Никшићу, налази се металуршки комбинат, ђиганд, највећи на Балкану!

-У Албанији, у Елбасану, имамо ђигандни металуршки комбинат, најнајвећи на свету!- настави Уран да ми парира.

-У Црној Гори, у последње време, регистриране су 10.000 проститутки,- наставих ја.

-У Албанији су регистриране 100.000!- дочека ме Уран.

Затвореници прснуше у снех. Досада, мрзовоља и очајање се разби. Тмурни израз лица затореника замени осмех. Сви се укључише у разговор. Ћелија оживе, а Уран Каљакула поцрвене у лице као паприка и зашкргута протезама.

-Mos vdeksh kurrë, o Profesor! (Живео вечито, Професоре!),- кликну Цауш Чоку, који ми је управо тих дана изјавио да се за два месеца затвора у овој ћелији самном више насмејао неголи за 25 година његовог живота.

   ***

ВЕРА, НАЦИОНАЛНОСТ И ПАРТИЈНОСТ БОГА

Родио сам се као и сви други људи на овом свету, као и сви белци, црнци, жутокожци и црвенокожци. Ништа друкчије од њих немам. Ни више, ни мање! И све док се нисам прочуо, нико за мене није питао ни да ли сам жив, камоли за било што друго.

А кад се прочух, кад почеше о мени да говоре и пишу сва медија, не само у земљи, већ и у иностранство, па и преко мора и океана, на свим језицима света, посебно кад ме одликоваше и златном медаљом, па ме прогласише и за витеза, навалише на мене свакојаким питањима, обичним и необичним.

Међу осталим питањима поставили су ми и ова три:

– Које сам вере?

– Које сам националности?

– Којој партији припадам?

Чланови моје породице, дуж векова, прелазили су из незнабожства у многобожство, затим у хришћанство. Неки у католичанство, други у право-славље. Имам их и протестаната и којекаквих других хришћанских вера, шизми. Имам их и муслимана, сунита, бекташинаца и којекаквих других исламских ши-зми. Сигуран сам да су се ови моји рођаци преверили и у будисте, конфучисте и – посебно – у атеисте. Не могу замислити да има вере на овом свету, коју нису они пригрлили, милом или силом.

И ето, сада траже од мене да им кажем које сам ја вере.

Знам, сваки од њих би хтео да се изјавим за ону веру које је и он, да будем више његов, него ли других. Али, како рекох, они су свих могућих вера овога света, па се разуме да ја не могу све задовољити. Ако се изјавим за хришћанина, неће бити мило муслиманима, а ако се изјавим за муслимана, неће бити мило хришћанима. Што да чним?! Ја сам један а вере су многе.

Иста је ствар и са националношћу.

У Црној Гори су се моји изјавили за Црногорце, а преко плота, ту – у Босни и Херцеговини – изјавили су се за Босанце, или Бошњаке, како ли се то сада називају. Преко Дрине изјавили су се за Србе, а у Русији – за Русе. Има нас и у Грчкој, где су се изјавили за Грке. Затим нас има и у Турској, па су се и тамо изјавили за Турке. У Хрватској су се сигурно изјавили за Хрвате, а у Италији за Италијане. Мора да су се и у Конго изјавили за конголезе, иако нису црне пути. Има нас и преко океана, у Америци и у Аустралији. Свугде су изјавили своју националност према земљи у којој живе.

Шта ћеш, живот је драг, а на овој кугли земаљској још увек човек не може да живи као човек, већ се мора изјавити за ову или ону веру, за ову или ону националност, па и за ову или ону партију. Добро што нас не приморавају да мењамо и секс према средини у којој живимо: кад смо у друштву жена – да се изјавимо за жене, а жене – у друштву мушкараца, да се изјаве за мушкарце! И то бисмо лако извели, али што ћемо са оним алатима које носимо између ногу ?! Кажу да су их од времена муслимани скидали, па – да вам право кажем – ја не знам како им то жене рађају децу?! Мора да су их приљепили својим женама, па су им оне и преузеле на себе улогу мушкараца, постале су им хермафродите.

Да, споменух партију, али не рекох којој то партији припадамо.

Уопште узев, породично, припадамо оној партији која је на власти. А кад је која друга партија сроза са власти, онда се преверавамо – извините: хтедох рећи да мењамо партију, п р е п а р т и р и з и р а м о  се, прелазимо из једне партије у другу, разуме се – опет у ону која је на власти. Тако смо некада били у краљевску партију, па и као грофови, затим смо прешли у Титову, антикраљевску и антигрофовску. А из ове – сада, ту скоро, прешли смо у – у ову нову, како ли је то зову сада (?) – демократску. Једном речју ми смо ти вечити прозелити, што смо кроз векове доказали и нашим женама: кад нам је остарела једна, па и не чекајући да остари, узели смо другу, млађу и лепшу. Мислим они муслиманске вере, посебно на оне који су држали и хареме. Што се тиче хришћана, ови су били нешто скрупулознији. Чинили су што су чинили са женама, али тамо где их нико није видео. Нит су их учланили у своје хареме, нити су имали харема.

Да вам не одужим ову причу, пошто се размислих и смислих за коју веру, за коју националност и за коју партију да се определим, а да не бих разочарао никога, бар од ових, мојих рођака и рођакиња, рекох им:

-Сестре драге и браћо мила, рођакиње и рођаци моји, не замерите али ја сам оне вере, оне националности и оне партијности које је и Свевишњи, Бог наш свезнајући, милостиви и правдољубиви.

Сви се забезекнуше и упиташе:

-А које је вере Бог?

-А које је националности Бог?!

-А у којој ли је то партији Бог !?!

-Е, за ово питајте вашег попа, хоџу, рабина, или ко вам је то душебрижник!- рекох им са надом да ми се бар атеисти неће наљутити, јер – како сам чуо – њихова је вера и националност најраспрострањенија, а партија – најбројнија, па – ко зна (?!) – могу једног дана ови бого-негатори доћи и на власт!