СТАЗАМА ПРЕДАКА:
Сага о Арсовићима

У временима када се све вредности преиспитују, када се Србија, по ко зна који пут у својој историји, налази на прекретници, у потрази за идентитетом и местом у новим историјским околностима, Славко Арсовић се овом књигом враћа на почетак, на извор свог битисања, и из града вечне лепоте, Венеције, загледан у лепоту своје земље, свог села, загледан у Арсовски бријег, пише похвалу, посвету и оду своме роду, својим Арсовићима.
Када сам први пут са Славком разговарао о књизи Стазама предака која је, у то време, била у настајању, изненадила ме је и одушевила енергија коју је у њу улагао. Иако је, врло често, наилазио на неразумевање, чак и отпор, Лићо је, доследно и упорно, са још већом вером и снагом, слагао део по део мозаика и, као од Мурано стакла, у свим бојама и нијансама, успешно довршио своје дело.
Књига Славка Арсовића није ни генеалошка студија, ни регионална монографија, ни књижевно дело у класичном смислу те речи. Она је, пре свега, емотивна сага о једној породици, историја фамилије Арсовић, поткрепљена великим бројем оригиналних докумената, који јој дају снагу „живог”, вредног и аутентичног дела.
Живописно и са пуно љубави, поноса и поштовања према својим коренима, користећи, помало заборављени, говор свог краја, аутор вешто балансира између традиционалног и модерног, у жељи да отргне од заборава, све оно што је као дете слушао од старијих, и, генерацијама које долазе, остави у наслеђе, ову интересантну повест своје породице.
Не држећи се строго правила овакве врсте дела, аутор је прикупио велику архивску грађу и сабрао усмено предање, колективну свест Арсовића и на оригиналан начин све то преточио у веома занимљиву целину. Биографије, лична документација, обичаји, родослови, историјске чињенице, новински чланци, тапије… проткани су бројним и емотивним лирским пасажима, представљајући нам породицу Арсовић, од родоначелника Лазара и Арса, до најмлађих Арсовића и њихово путовање кроз бурну српску историју у последњих две стотине година.
Као у огледалу, у историји Арсовића, огледа се историја Србије. Историја ратовања, победа и пораза, одлазака и повратака, храбрости и части, вере и традиције, историја малог, а по много чему великог, народа. И као што сваки народ има своје митове, јунаке и најзначајнија историјска места, тако и свака породица има своје исходиште, своје митско место, свој Синај или Арарат.
За Арсовиће је то Арсовски бријег: један од најзначајнијих мотива у Славковој књизи, емотивно и снажно, током Лићовог казивања, прераста у метафору, у симбол вечног трајања и као сведок прошлих и будућих векова, постаје заветно место Арсовића.
„А овај бријег о којем пишем без даха, изнад кога се диже прах наших предака, ту су и сада стазе и путеви, утабани делима и чојством наших људи, ђедова и бака.”
Антрополог Клод Леви Строс каже да су „мит и музика стројеви за заустављање времена”. Својим митолошким односом према Арсовском бријегу и према „светим гуслама”, аутор покушава да успори неумитно пролажење једне епохе за коју је везан целим својим бићем.
„Гусле јесу српска литургија. Уз њихове смо се вечне звуке рађали, одрастали, женили се, крстили, одлазили у ратове и уз њих се враћали кући, уз њих смо и сахрањивани.”
Гусле и српска народна поезија, симболи колективне величине и аутентичности, преносили су вековима универзалне поруке наших предака о слободи и части. Хомеровски дух српске народне поезије, којој се дивио и велики немачки песник Гете, освојио је дечака: Славко је, слушајући овај јединствени глас народа, заувек остао судбински везан за гусле и епско певање.
Својим Арсовићима, расутим по Србији и свету, он пророчки поручује:
„У твојој крви живи обавеза која те подстиче, можда ниси размишљао, а сада када си дошао одакле си давно отишао, да останеш веран роду као што је род твој вековима остао доследан теби који си сад дошао. Нека твојом заслугом ова прича настави да се пише за два века а и свакад, нека се пише до вечности, без краја, као што лепи Ибар тече и памти све ово што и ми данас, наши преци јуче, а и ти сутра, роде, будеш писао и тако увек у вечност без краја. Ако нас не буде поред Ибра, сазнаће Ибар од својих сестара Морава и брата Дунава, лепих мора и великих океана, да су његова деца са Арсовског бријега добро и да постоје ма где да су, и нека им је срећно.”
Арсови потомци данас углавном живе далеко од своје постојбине, а њихов Бријег, сведок трајања и опстајања, полако остаје без људи, у тишини… Сам и вечан… „оста Бријег да чека да се неко и на њега сети”…
Истина је да живећи далеко од својих Арсовића, Славко никад није заборавио Арсовски бријег, своје порекло и свој род, о коме пише и говори са нескривеном љубављу и огромним поштовањем.
Напротив, Бријег и род су му све ближи и све дражи, јер како сам каже, иако је давно отишао са Бријега, не да Бријегу да оде из њега. Зато се Лићо стално враћа своме „гнезду”, сваког Васкрса окупља Арсовиће на Бријегу и не дозвољава да забораве ко су и одакле потичу.
Сигуран сам да се тада и Бријег заједно са њима радује док „гордо стоји на киши и сунцу, подсећајући на гнездо одакле, расути по свету, постоје успешно, као и они што на самоме бријегу бејаху, Арсовићи”.
На крају, књига Стазама предака, сваком читаоцу поставља питање и сваког читаоца опомиње да размисли, какав је његов однос према сопственим коренима, према свом роду, према свом Бријегу, као универзалној мисаоној слици трајања сваке породице, нације и државе.
Такође, ова књига представља својеврсни увод у Славков велики, животни пројекат, Спомен-кућу Арсовића у Гњилици, на Арсовском бријегу, којом Лићо у савремени српски контекст, враћа помало заборављену, традицију задужбинарства, на част и понос свом роду и радост и задовољство свим Рашчанима.

Никша Барлов, професор филозофије

***

Имао нас је ко родит’

Помисли човјек да вриједи онолико колико су му сјећања здрава. Анатомија сјећања може бити поуздана, уколико их блиједило прерано не уочи као лак плијен заборава. Најслабије биљке нестају најбрже. Дубоке, чврсте боје спољашњега свијета, остају вриједности, пред којима гносеолошки приступ природњака, са различитим методолошким захтјевима, ипак остаје на лабавим ловорикама хипотезе. Сабрана сјећања, постају систем, грађа, тек онда када видљиво садрже мјеру, избистрене носталгије и хармонију неправилнога ромбоида. Архаика зна да поведе мишљење, до посебних простора, који су ипак само премиса општега појма простор.
Трајање нечега и некога на одређеноме простору даје пуни смисао постојања било којега простора. Простор који никада није чуо човјеков глас, животињски крик, представља грдило, грдну представу, од које се леди мисао, а емоција захваљује Богу што се није родила. Тамо гдје се никада није чуо топот дивљега коња, тамо гдје људски глас није одобрио мисао одушевљења и емоцију страха то никада нема својство простора.
Ових неколико редова представљају кратко јутро, дуге и носталгичне обданице записивања Славка Арсовића – његове књиге Стазама предака. Када Арсовић пише о Арсовићима, сјећања хитају системом казивања, баш као притоке језеру на планинској висоравни, утврђујући његов опстанак. Тапије Славка Арсовића су свијест која личи на бедемкулу о чијем камену заборав увијек поломи шкљоцаве намјере. Други дио његове тапије је савјест, одговорност, карактер и ментални склоп као етички систем Арсовића и онога Арсовића што му је у етимолошкој основи имена слава, Славко.
Славко Арсовић започиње књигу са ликом Лазара који је претходник свих Арсовића. Од њега Славко проширује путоказе и путописе, од најстријих до најмлађих и најмодернијих Арсовића. Аутор упорно трага не би ли открио истрајност својих братственика у временима грубим као грубо клесани камен, који тежи савршенству мјеста у зиду неке камене куле Арсовића.
Мотив стварања родослова у овој грађи је видљив, али је поетичност цјелином књиге помјерила строгост родослова. Ликови, судбине и догађаји, чине Арсовиће, као сој збора и договора. Његов скоро главни лик Арсо, утекао је свакој бјежанији.
Када је бјежао, огњиште није затрпавао, верујући да ће створити друго, ново. Старо огњиште је опточио и затворио, комадима наде, чврсто зборећи себи неко ће га мој јопет заогњити. Аутор упорно тежи да своје Арсовиће прикаже као тежаке, борећи се упорно да појам тежак добије на својој тежини. Он своје претке држи за онакве и за оне, којима су људи из истога краја завиђели на свакоме домаћинству, то је фаворизација догматскога става који је постављен у наслову ове критике – Имао нас је ко родит’.
Никољачко-гњилички крај је више пута приказан као дио историје од Крфа до Београда. Вук и орао, никада нијесу били ситији него онда када су се шумадијски, тарски, колубарски и гњиличко-београдски гуњ и шајкача нашли у гудурама Албаније.
Као што је небо неодвојиво од земље, тако су Арсовићи неодвојиви од времена Првога светскога рата. Арсовићи одговарају захтјеву части, храбрости, мудрости и мучеништву Србије.
Када брат, брата мијења, за одлазак у рат, показује да ће му бити лакши рат, лакше ране, лакша погибија, него братова сиротиња и братска погибија. Прије одлуке људске и братске, брат одлазник у рат броји прво синовце па синове, показујући да му је милија неизвјесност голготе него један дан туге за братом. Оба су дошли на свијет и пили божанствено пиће што извире на светоме мјесту, а зове се њедра мајчина.
Вријеме Другог свијетскога рата је понављање сцене, гдје су рат и ратник глвни ликови. Записивања аутора поново нас доводе до појма храбрости. Ако строго пратимо грађу ове књиге, онда се јасно да запазити да Арсовић не одваја храброст од доброчинства.
Сама храброст, без племенитости представља водени вртлог, који се појављује тамо гдје му мјесто није, и тада, када му вријеме није. Славко Арсовић се поприлично задржао на општој култури, својих братственика Арсовића. Он пише о култури економије, култури привређивања, о култури становања и одијевања. Чин рођења, крштења, раста човјека, сазријевања, старења и умирања, представљају Славков висок чин смисла човјековог постојања.
Његова тежња да током читаве грађе буде јасан јесте његов техничко–инжењерски гард, којим настоји да дође до тачности, оригиналности, посебности. Ови атрибути се посебно исказују код културе становања, одијевања и производње хране. Аутор нас вјешто уводи у систем породичних задруга. Примјери, његови, поуздани су описи тих заједница, заснованих на етичким правилима, принципима и законима, зато могу послужити као озбиљни примери у некој општој социологији културе.
Арсовићи помјерени с Бријега, брда Арсовића, није пустолов једнога братства; напротив то је закон нужности, односно последица војно-политичких промјена. Овдје последице, дјелимично постају узрок, а садржина тога узрока, састоји се у раздвајању Арсовића. Никољачко-гњилички крај постаје расадник чији се изданци, преци и потомци, шире с оне стране Копаоника – источно и сјевероисточно од њега. Веза никољачко-гњиличких Арсовића са Арсовићима с оне стране Копаоника постаје једнака крсту под којим се Арсовићи Богу моле.
Долазак многих Арсовића, на постојбину никољачко-гњиличку је дирљив, импресиван, етички добро обрађен. Со и хљеб са њива Арсовића поетика су и етика чина дочека било којег Арсовића – а посебно оних Арсовића који стижу из бијелога свијета – не зна се ко је срећнији, они што долазе или они што дочекују.
Аутор веома темељно пише о школованим Арсовићима, што значи да су долазили на свијет са урођеном тежњом да знају, схватајући да је знање велики и вјечни услов постојања, божијег чина човјека. Школовани дио Арсовића давао је себе, онако и онолико, како је од њих памет времена захтјевала, не узимајући сваку капу. Избирљиви у вриједностима, често су били на престолу књиге и праксе. С. Арсовић се овом књигом представио као забринути и одговорни тумач, Божићног, Васкршњег и славског ритуала.
Многи детаљи ових светости су неопходна грађа ове књиге, јер је човјек без вере, необјашњиво страшило.
Славко Арсовић на самом крају књиге Стазама предака, из забринутости најављује разочарење, најављује заборавног и заборављеног човјека. Он није носталгичар јутра, нити цјелине дана, ове књиге али је отужан када сунце запада и за бог зна колико далеких брда. Помисао на ново јутро је растојање, вријеме када невиђелица царује. Арсовић препознаје брз живот, разумије га као живот без страсти. Арсовић као да поставља питање ко коме узима данак – свијет човјеку или човјек свијету – највероватније да данак узима човјек човјеку.
Бријег, брдо Арсовића, остаје важан за сваког Арсовића. Категорични Арсовићи не желе да од њега направе случајнога познаника, нити од себе случајне пролазнике брдом Арсовића.
Никољачки манастир је записничар читавога краја, нека му сваки будући Арсовић, дође на сами Госпођиндан, нека се распита „ђе је била софра Арсовића” и нека га пут води до брда Арсовића.
Литература родословскога стила јесте примамљиво писмо чија садржина у овоме времену пробија дебљину заборава. Његова књига је птица, која у магли однарођивања Срба често слијеће принудно. Тражећи себе, Арсовић је пронашао сваког Арсовића, широм је отворио прозоре неке замишљене куле свога рода, пред којом стоји домаћин, плећат као брдо Арсовића.
Славко Арсовић је ширином ове грађе показао шта је истраживачка издржљивост, шта је наум отворене књиге, шта је памет избраздане њиве.

Драгутин Масловарић, професор филозофије