„Српска власт је проститутка ЕУ“

28. 04. 2013. 12:01
Д. Декић – Вести | фото: А. Чукић

Да нису били властољубиви и алави на моћ и новац, да су увели штедњу, реформисали државу, па и по цену да их народ никада више не изабере, данас не би могли да их уцењују новцем за пензије. Бриселски споразум о Косову, како се чује, могао би у међународној агенди да отвори питање Републике Српске. Војводина се суочава с тињајућим сукобом демократа и напредњака, а с времена на време расту тензије на југу земље и у Санџаку. О овим темама, стању у земљи и њеним перспективама разговарали смо са историчаром Чедомиром Антићем.

Чедомир Антић, историчар

Да ли би после споразума о Косову на дневни ред могло да дође питање Републике Српске?

– Наравно, то је ових дана јасно најављено у програму радија Дојче веле. Идућа година ће бити повољна за то, тада су тамо избори и упркос политичким и економским успесима Милорада Додика, опште прилике су због опструкције из ЕУ и САД све теже. Српска ће бити уцењивана кредитима, подривана прескупом босанском државом. Бирократски диносаурус Федерације БиХ је данас жив само ради обесправљивања Срба и Српске. Народ ће бити узбуњиван надрителевизијама и плаћеним НВО организацијама.

– Међународни представник ће бити подржан у кампањи рушења Устава и дивљачког отмања надлежности. Како рече један новосадски квислинг, Србију ће притискати као око Косова: да супротно обавезама гаранта Дејтонског споразума не помогне Српској, а биће за ту прилику отворено и питање Војводине. Група која води Војводину је недавном декларацијом показала да функционише на дугме. Мање је важно где је даљински управљач, да ли је у Берлину или Вашингтону.

Да ли је Република Српска у стању да се одбрани?

– Јесте, и може да се одбрани. Посебно ако Руска Федерација задржи досадашњи јасан и начелан став. И око КиМ би сви много више успели да није било болесног властољубља Николића, Вучића, Дачића, Тадића и Ђиласа, а на другој страни Коштуничиног политичког аутизма. Традиција нам је представила једну романтичну слику како смо у 14. веку „изгубили царство на Косову пољу“, пре свега захваљујући манама наших владара и велможа. Сада је то тако, али без народне уобразиље. Да нису били властољубиви и алави на моћ и новац, да су увели штедњу, реформисали државу – па и по цену да их народ никада више не изабере – данас не би могли да их уцењују новцем за пензије и да захтевају бедно проституисање за следећи корак према бирократској и лошој ЕУ.

 Више штете него користи

Да ли ће српско „да“ споразуму о Косову убрзати европске интеграције земље?

– Не. Србија неће ући у ЕУ током наредних 10 година, а вероватно и дуже. Европске интеграције су нам биле потребне до 2007, данас оне више штете него што користе. ЕУ је преживела, бирократска и недемократска творевина која кад је реч о Србима спроводи политику једне државе СР Немачке. Нама треба да будемо део европског економског простора, а не улазак у окошталу, недемократску и бирократску творевину.

Да ли је споразум Београда и Приштине српска капитулација?

– Српски народ на северу Косова је добио некаква аутономна права, али не и аутономију. Споразум не види Србију у вези са КиМ, изузев као суседну државу. Потписујући га, власт је прекршила Устав, Резолуцију Народне скупштине из јануара ове године и Платформу о преговорима. Међутим, не мислим да је овде реч о капитулацији. Капитулација се не врши мимо инструкција заснованих на Уставу и законима. Ово је превара јавности и издаја домовине. Према томе, овај акт дугорочно не важи. Србија ће једнога дана казнити потписнике и реинтегрисати север Косова.

Шта би се десило да је српски државни врх одбио споразум?

– Ништа. Нису више прилике да нас казне или бомбардују. Не би нам било горе него што је данас РС. Ипак, морали бисмо да живимо од свог рада, а не да годишње трошимо и четири-пет милијарди евра више него што зарађујемо. То мора да се мења. Наравно, наше мане и унутрашњи недостаци не аболирају неколико великих сила које деценијама раде на рушењу Србије и обесправљивању Срба. Иза свега је званична Немачка.

– Без ње ништа не би било овако. Шовинизам немачке владе и већег дела елите према Србији је екстреман и бизаран.

Они нас желе у ЕУ не као равноправну чланицу, већ као парију на коме ће се иживљавати. Довољно је само погледати резултат њиховог деловања. Србија је за све крива, непрестано се повлачимо и извињавамо, а немачка истраживања показују да је данас, ионако мали број грађана Хрватске који су толерантни према Србима, за трећину мањи него 1999. Уништавајући Србију, СР Немачка и савезници радикализују регион.

Можете ли прокоментаришете оставку директора Канцеларије за КиМ Александра Вулина?

– Оставка је у суштини једини излаз за целу владу. Чак и да су у праву и да није било другог излаза, то је најмање тежак законит излаз. Вулин је својим неумереним полтронством према потпредседнику Вучићу донекле умањио ефекат оставке. Подсетимо да се прошли пут 1998. године Вулин повукао из управљања ЈУЛ-ом, колико се се сећам, због уласка СРС-а у владу. Сада правилно оцењује да су обећања грађанима изневерена, али о Вучићу говори тронуто и удворички, као о некаквом полубожанству. Он при том оставку представља као личну жртву, а не израз разумевања велике личне одговорности. Наравно, наставиће да подржава владу.

Да ли је у Војводини на делу битка за власт или некакав сценарио који води одвајању?

– У АП Војводини постоји мали, али утицајан фронт за стварање самосталне и касније независне државе. Те странке и организације су добро финансиране из ЕУ. Напредни клуб ради на књизи „Истина о АП Војводини“, где ће све те активности бити јасно и документовано представљене. Властољубиви интереси великих странака из Београда омогућили су црногоризацију Војводине. Има још увек шансе да се одбранимо, али треба укинути АП Војводину у складу с Уставом, створити тамо три региона и преместити главни град из Београда у Нови Сад. Тада ће отцепљење бити заувек онемогућено.

Постоји ли опасност од политичких или етничких потреса на југу Србије и у Санџаку?

– Да, али само ако то буду желеле САД и СР Немачка. Све то ће се дешавати искључиво у функцији унитаризације БиХ и осамостаљење Војводине. Решење је да Србија помогне стварање српског вође и фронта у оба краја и затражи од оних који су као представници мањина заступљени у влади да прекину да делују у прилог осамостаљењу. Кад је реч о Прешеву, понашање тамошњих власти, и посебно бојкот пописа из 2011, требало је да буду окидач за укидање посебног финансирања и спровођење закона у тим крајевима.

Постоје ли медијски покушаји власти да бриселски договор прикаже као победу и да ли је и ова, као и претходна власт склона цензури?

– Цензура није огољена као у време Милошевићевог режима. Ипак, она постоји и срамотно је што у њој учествују неки наводно независни медији и медији у власништву странаца. Критика је утишана и релативизована. Посебно су прикривена србофобна деловања хрватског јавног сервиса. Поједини медији учествовали су у варалици која је хомосексуалном скандалу у Српској православној цркви дала већи значај од неуставног и незаконитог Споразума.

Да ли је то био и начин уцене вођства СПЦ?

– Наравно. Упоредите само генерализоване медијске нападе на СПЦ с реакцијама западних медија у сличним скандалима у Католичкој цркви. Занимљиво, најважнији медији су престали да објављују сваки негативан или критичан коментар читалаца. Ове чињенице најбоље говоре како СНС, СПС и УРС виде оно што су учинили. Они верују у свој успех колико је и свако нормалан у Милошевићевом режиму веровао да је 1999. у данима када су албански злочинци убијали и протеривали наш народ – победио у рату.

****

Извињавање српских Председника је у функцији поистовећивања Срба са немачким нацистима

28. април 2013. 15:27
Вестинет

Циљ сталне повике на Србију да призна колективну кривицу и доживи „катарзу“ није морални, већ политички: реч је о укидању Репубике Српске, а касније и саме Србије.

Да ли је извињењем Томислава Николића за злочине у Сребреници затворен „балкански круг помирења“?

Није. Очигледно је да треба сваки будући шеф српске државе да клечи, извињава се и понижава грађане Србије. Злочин у Сребреници је велики и треба да буде кажњен, међутим замисао са извињавањем има за циљ да Србија и Срби буду поистивећени са немачким нацистима. Да буду кажњени не само злочинци из реда српског народа, већ и жртве. Злочин у Сребреници је макар у извесној мери кажњен. Насупрот томе, више од 8.500 српских цивилних жртава, колико друге некадашње зараћене стране признају да је убијено током недавних ратова, добиле су у Хашком трибуналу мање од 50 година робије за казну. Подсећам да су убице француског навијача у Београду кажњене са око 200 година. Да ли треба рођаци српских цивилних жртвава из Сребренице и Братунца да се извине особама које је Хаг ослободио за злочине над њиховим ближњим, а суд у нефункционалној Босни никако да процесуира оне злочине које је Хаг пропустио да разматра и вероватно занемари?

Циљ сталне повике на Србију да призна колективну кривицу и доживи „катарзу“ није морални, већ политички: реч је о укидању Репубике Српске, а касније и саме Србије.

О каквом помирењу говоримо. Ево Хрватска је без препрека примљена у ЕУ (без обзира на обесправљивање и прогон Срба, нерешене граничне проблеме…), а од 1999. до данас број ионако малобројних Хрвата који толеришу Србе је према истраживању немачке фондације Фридрих Еберт опао за једу трећину! Све то у време потпуног попуштања, понижења и извињавања Србије. У време хрватског националног тријумфа:  од неиспуњења Ердутиског споразума, укидања Уставног закона, до оспоравања више од 20.000 станова Србима, судског гоњења хиљада Срба и кажњавања целог руководства РС Крајине, ослобађања хрватских ратних команданата, признања Косова, невиђене привредне пенетрације у Војводини, појаве аутошовиниста из тзв. “Друге Србије”… Е то је последица политике коју је сада, ко зна зашто, прихватио председник Србије.

Можете ли да направите поређење Србије у годинама 1813. 1913. и 2013. када су се дешавли крупни догађаји у историји – крах Првог српског устанка, балкански ратови и споразум у Бриселу?

Много је учињено да паралеле постану очигледне: где смо губили, да пропаднемо поново –  где смо победили да сада останемо поражени. Ипак, има једна чињеница која ће их несумњиво додатно фрустрирати: наша је прошлост тешка и кобна, али увек смо успевали да се подигнемо из пепела. Тако ће бити и сада. Наше мане су нас поразиле, а не недостојни и бедни, али надмоћни непријатељи. Победу ћемо дочекати сигурно, ако не ми, онда наши унуци.

Да ли је окончан процес измена граница на Балкану?

Пратите немачке и америчке медије. Прво ће покушати да  укину права 1,4 милиона Срба у БиХ, онда на недемократски начин да наметну “функционалну” аутономију (читај Независну Државу) Војводини. После ћемо видети, сваки њихов проблем – од неуспешних федерација до права мањина (од националних до сексуалних) – биће извезен овде. Циљ је умирење унутрашњих проблема у ЕУ, стабилизација пропалих државних пројеката какви су БиХ, Косово, Црна Гора и Македонија, рушење државних установа Србије и дестабилизација наше ионако нејаке демократије. То је непорецив процес. Није реч о теорији завере, већ о природном и једноставном савезу регионалних интереса три или четири европске државе предвођене СР Немачком и глобалних интереса САД. Ипак, највећа кривица је на нама, односно на нашим унутрашњим – економским и политичким -слабостима. Да смо имали храбре, реформске, родољубиве и демократске власти овај процес би одавно био заустављен.

Може ли се пронаћи заједничка нит за људе који су у последњи 30-ак година били на челу Србије – од Тита, преко Милошевића, Коштунице, Тадића до Николића?

Заједничка црта је већа или мања приврженост социјалном радикализму и избегавање примењивих уставних, политичких и реформских концепата за нашу земљу. (Блиц)