Српско кречење европске дивље градње

Споразум са Приштином од прошле недеље, који би требало да омогући отпочињање преговора са ЕУ, више је српско пристајање на учешће у кречењу и великом спремању геополитичког објекта за који се још увек, али све мање и мање, тврди да је дивља градња.

Другим речима, Србија је пристала да се повуче са сопствене територије, да би за узврат добила извесност европске претприступне хибернације, у којој се одавно налазе Македонија и Турска. С том разликом што је Турска пронашла алтернативне геополитичке правце и почиње да се смеје осионости и препотенцији ЕУ.

У таквим околностима, премијер Ивица Дачић изјавио је да само јака, односно европска Србија, може да одбрани националне и државне интересе. Снагу и моћ да одбрани те интересе и Србе на Косову и Метохији, Србија ће, закономерно, добити процесом преговора о пријему или самим пријемом у ЕУ.

Све би то донекле и било тачно, да није две чињенице. Прво, ЕУ Србији отима Косово и Метохију, покушавајући да легализује етничко чишћење у покрајини и заташка трговину људским органима. Друго, сама ЕУ је у дубокој, можда и предубокој економској кризи.

На последњем Светском економском форуму у Давосу, чуло се да ЕУ дебело заостаје за САД и земљама у убрзаном развоју по свим мерилима конкурентности. Другим речима, у процесу привредног опоравка 27 чланица уније ни по једном од 12 мерила конкурентности не могу да парирају поменутим земљама.

Међународни монетарни фонд, који је све само не непрецизан, ЕУ је прогласио епицентром глобалне кризе. Брисел већ четири године гаси пожаре на тржиштима и крпи рупе у буџетима, покушавајући да удахне логику и смисао посткризној ЕУ.

Овде треба додати европску рецесију, која траје четврти квартал за редом и нагло одливање новца са штедних рачуна. У Политици од 7. априла објављено је да се са рачуна штедиша у ЕУ, од почетка кризе, одлило 16.000 милијарди евра. Број незапослених у ЕУ достигао је 26 милиона људи.

Док економски аналитичари сматрају да ће светска економија у овој години забележити раст од 3,5 одсто и то искључиво захваљујући економском расту земаља БРИКС-а и донекле опоравку економије у САД, прогнозе за ЕУ су катастрофалне. У најбољем случају, њен економски раст могао би да износи 0,2 посто.

Поврх свега, немачка канцеларка Ангела Меркел у Хановеру је, 4. марта ове године, изјавила да она уопште не зна шта треба да се деси, да би се подстакао економски опоравак у ЕУ.

Ако икада и дође пред врата ЕУ, Србију ће у Бриселу чекати формално признање Косова и Метохије за независну албанску државу, нерешено питање границе са Хрватском на Дунаву, питање Војводине и статуса Рашко-полимске области.

Овом списку треба придодати и статус Влашке мањине, као и велики број мањих питања, као што су данас случајеви приватизације Азотаре у Панчеву и Београдске индустрије пива, због којих Литванија још увек није ни ратификовала српски ССП.

Сумњам да премијер Дачић не зна све ове чињенице, али он није обавезан да их следи. Руковођен логиком, коју могу само да наслутим, он је прошле недеље изјавио и да је добио гаранције да косовска војска неће долазити на север покрајине ни мање ни више него од Андерса Фог Расмунсена и Кетрин Ештон.

Замислите Хајнриха Химлера, како гарантује општу безбедност у Варшавском гету и ето чврстине те врсте европских гаранција. Сетих се и гаранција да ће хиљаду српских (југословенских) војника бити враћено на Косово и Метохију, па политике стандарди пре статуса…

По Дачићу, наоружани Албанци моћи ће да дођу на север Косова само уз пристанак Кфора, односно НАТО пакта, у случају природних катастрофа и уз пристанак српске заједнице. „Нисмо могли да измислимо већу гаранцију“, изјавио је РТС-у Дачић. Шта у овом случају значи „измислити“, не смем ни да помислим.

У више наврата, Дачић је раније изјављивао да је ЕУ пред Србију стављала нове услове. Прошле недеље, међутим, у српским медијима могло је да се чује или прочита да је рекао и да су информације о новим препрекама „празне приче“.

На крају, српски премијер био је површан и неукусан, бахато и нескромно упоредивши своју политику, која тек треба да буде валоризована, са личном жртвом кнегиње Милице, која је своју ћерку послала у харем турског султана Бајазита.

Нисам, наиме, сигуран да је Ивица Дачић икада поднео и једну личну жртву, за било који идеал, ако не рачунамо утрошак мастила на споразуму којим се свакако уписао у историју. Он је, наиме, можда и научио шта значи турска реч „кале“ када је у питању Калемегдан, али изгледа тек треба да схвати да харем, извините на директности, није јавна кућа политике.