Свако ко је слушао Томислава Николића на телевизији Хепи, могао је да констатује тамну бестелесност јавне речи у Србији. Николић је у телевизијском интервјуу рекао две крупне неистине: да се није знало („размишљало“) о томе да ће преговори са косметским Албанцима, под окриљем ЕУ, бити преговори о независности и да постоје земље које никада неће признати независност Косова и Метохије.

Додао је и да би, да се све то знало, Србија одустала од таквих преговора и да би све остало у оквиру Савета безбедности УН. Николић као да је заборавио сопствену изјаву из средине јуна прошле године, са своје прве председничке посете ЕУ, када је, пун оптимизма, саопштио да је у Бриселу, од Кетрин Ештон, добио уверавања да ЕУ од Србије никада неће тражити признање Косова и Метохије.

Али, већ тада било је превише изјава и информација које су јасно указивале да ЕУ по ко зна који пут није искрена. Функционере ЕУ, који су прво тихо, а онда немачки жестоко Београду почели да саопштавају да од пријема у ЕУ нема ништа, без признања Косова и Метохије, данас је тешко и побројати.

Сви се, уосталом, сећамо да се прва изјава нових српских власти Бриселу односила на поштовање свега договореног са ЕУ и Албанцима, чак и делова договора који су данас пред Уставним судом, а не на одлучност и веру у властити Устав и територијални интегритет.

Али, неодржана реч и промена политике након избора нису најгоре последице по Србију. Неозбиљно и наивно је, а по судбину државе много опасније, сматрати да заиста постоје светске силе, које никада неће признати Косово и Метохију.

Србија са неким од највећих земаља света има потписане уговоре о стратешком партнерству, а неке се труде да са њом одрже стратешке односе, али ће део те сарадње, који се односи на српски територијални интегритет, бити обесмишљен тихим српским признавањем Косова и Метохије и врло извесним прихватањем Ахтисаријевог плана.

Тада ће те силе Београду да поруче да и оне прихватају независност Албанаца на Косову и Метохији, када већ то и сам Београд чини. То ће бити највећа штета, коју Србија у међународним односима може да претрпи. Изгубиће сваки кредибилитет и њене савезнице на истоку, као и остале земље у развоју, престаће да је сматрају за достојног партнера.

Осим тога, тек ће да се види докле ће борба против корупције у Србији да оде и шта ће од ње остати, након признања независности Косова, односно прихватања Ахтисаријевог плана. Хоће ли српски званичници изјавити да су били необавештени и ако судови почну да досуђују одштете за притворенике?

Да се разумемо, ни мало не сумњам да се багра у Србији обогатила преко ноћи и на недозвољен начин, али исто тако ни мало не сумњам и да се процеси против тајкуна и корумпираних политичара воде пре свега због Косова. То значи да ће истина бити тражена тамо где су је ти људи најбоље сакрили.

У постојећим околностима не би било ни цинично ни нелогично да држава на крају плаћа одштете и упућује извињења властитим унесрећитељима, који су се обогатили на њен рачун. Занос у обрачуну и догматизовање истине истоветани су „Сабљи“, а заглупљивање народа и концентрација моћи су застрашујући чак и у односу на то време.

Спадам, наиме, међу оне који верују да је ЕУ и раније имала механизме да примора Србију да се бори против корупције, баш као што је и раније имала механизме да приведе Србе и Албанце за преговарачки сто. Ни за једно ни за друго у Бриселу није било време, док парадржавне институције у Приштини нису заокружене. То је видљиво као рупа у тепиху и суштина данашњих хитних преговора у Бриселу!